ГЛЕДАЈТЕ: Време растуће репресије

CN Уредник Џо Лорија обратио се на састанку одржаном уочи жалбеног саслушања за аустралијског узбуњивача Дејвида Мекбрајда, истичући растућу репресију за разлику од пре 50 година.

OУ ноћи пре жалбеног саслушања аустралијског узбуњивача Дејвида Мекбрајда 3. марта, Цонсортиум Невс Уредник Јое Лауриа обратио се на скупу у Канбери, главном граду Аустралије. У наставку се налазе текстови његових примедби у припремљеном и достављеном облику.  

Као Припремљен

Да је Дејвид Мекбрајд био изолован случај, било би то бес.

Али овај случај је добио последице изван граница Аустралије. То је део ширег обрасца растуће репресије од стране влада нација Пет очију.

МцБриде'с је међународни случај. Једнако важно у САД, Великој Британији, Канади и Новом Зеланду колико и овде.

Узбуњивачи су наравно кажњавани и раније. Вероватно најпознатији случај био је случај Данијела Елсберга који је процурио поверљиве документе Пентагона НИТ-у како би покушао да заустави рат у Вијетнаму, разоткривајући званичне америчке лажи да се рат добија.

Прво је Елсберг дао папире сенатору Мајку Гравелу да их прочита у Конгресном записнику, амерички Хансард. И Елсберг и Гравел које смо изгубили последњих година били су пријатељи који су седели на њима CNуправног одбора.

Да бисмо илустровали колико су наше владе 5 очију репресивније данас него пре 50 година у случају Пентагон Паперс, и да ставимо затвор Дејвида Мекбрајда у контекст, размотримо случај Џулијана Асанжа.

Недолично понашање владе у случају Елсберг бледило је у поређењу са недоличним понашањем у Асанжу: шпијунирање медицинских и правних привилегованих комуникација и завера да се отме или убије Асанж. Када сам послао е-пошту Елсбергу о овим открићима на саслушању за Џулијаново изручење, он је био сигуран да ће бити пуштен као што је био лош. Али то је било пре пола века.

Узмите у обзир и два најгора масакра у САД, у размаку од око 50 година. Масакр у Ми Лаи у Вијетнаму и колатерално убиство у Ираку.

У Ми Лаиу Конгрес је саслушао узбуњивача

У колатералном убиству, узбуњивач је био затворен.

У Ми Лаи један војник је био затворен.

У колатералном убиству нико из војске није оптужен.

У Ми Лаи новинар, Сеимоур Херсх, добио је Пулицера и добио посао у њему Нев Иорк Тимес.

У колатералном убиству, новинар, Џулијан Асанж, био је затворен у објекту максималне безбедности.

Ево докле смо стигли. Ово је време у коме живимо, време Џулијана Асанжа, који је на срећу ослобођен након што су САД знале да ће изгубити, и време Дејвида Мекбрајда, који сутра иде на суд у покушају да буде слободан.

То је такође време Антоанете Латуф и Мери Костакидис и маније због експлозије сумњивих инцидената „антисемитизма“ који су довели до новог закона који у суштини може довести некога у затвор јер се други осећа несигурним због пуког говора.

То је вријеме када су новинари притворени према Закону о тероризму на улазима у Британију због нечега што су написали или рекли у вези са израелским геноцидом у Гази, геноцидом за који се Израелу суди пред ИЦЈ-ом у Хагу.

То је време када студенте универзитета у Сједињеним Државама хапси полиција за нереде са шлемовима и у неким случајевима им је забрањено да заврше своје образовање због протеста против геноцида. Време када Доналд Трамп жели да се студенти из иностранства депортују због критиковања Израела.

Џулијан Асанж је пристао на молбу да добије слободу. Он је суштински рекао: прекршио сам закон, али закон је погрешан. Амерички закон о шпијунажи инкриминише новинарство које објављује поверљиви материјал, дозвољен према Првом амандману. Закон је неуставан.

Слично је Давид МцБриде прекршио закон, али закон је погрешан. То доводи Аустралију до преднирнбершких дана поштовања наређења. На дан када се изјаснио кривим, један од Мекбрајдових адвоката, Марк Дејвис, рекао је:

"То је био фатални ударац у вези са одлуком од пре неколико дана који ограничава оно што можемо да кажемо пороти у Дејвидово име у погледу онога што је његова дужност као официра била на заклетви коју је положио да ће служити, како ми кажемо, интересима аустралијског народа.

Па, пресуда је била: он нема дужност да служи интересима аустралијског народа. Он је дужан да поштује наређења. По нашем мишљењу, то је веома уско разумевање закона које нас заиста враћа у време пре Другог светског рата. Сви знамо како се војни закон од тада процењује у смислу поштовања наређења.

Дакле, суочавајући се са том реалношћу, ограничени смо у погледу онога што бисмо могли да ставимо пред пороту у смислу Давидове дужности... заједно са уклањањем доказа, реално, онемогућава излазак на суђење. Тужан је дан и тежак дан за нас да саветујемо Давида о његовим опцијама данас поподне и он их је прихватио.”

Мекбрајд је рекао: „Ја стојим високо и верујем да сам извршио своју дужност и не доживљавам то као пораз. Видим то као почетак боље Аустралије.”

Надајмо се сви да је у праву, а овај педесетогодишњи тренд ка све већој репресији ради заштите интереса моћника, који никада није био толико оспораван од стране јавности у друштвеним и независним медијима, заиста се ближи крају.

Признајем да тренутно изгледа веома мрачно.

Ас Деливеред

Причаћу о међународном аспекту [случаја Давид МцБриде]. Чули смо како би, ако би победио, то могло да сруши двопартијски систем овде [у Аустралији]. Па, случај има и међународне последице. Али прво, желим само да кажем неколико речи о Цонсортиум Невс.

Мислим да смо једина америчка публикација која је написала нешто о овој причи. Не знам да ли је то сасвим сигурно, али свакако смо то покрили веома детаљно. Био сам у судници током суђења.

А ја ћу покривати и сутрашње саслушање. Жалба.

Зашто је то тако? Јер сам по себи то је, очигледно, нечувен случај, али је део тренда... 50 година у стварању. Данас нам је много горе него пре 50 година. Погледам по соби. Нажалост, изгледа да се скоро сви у овој просторији могу сетити пре 50 година, што не слути добро за будућност активизма.

Видите толико људи одређеног узраста, ако погледате пре 50 година каква је била ситуација на антиратним протестима у Вијетнамском рату? Многи од нас се сећају тих дана. Сада можда најпознатији узбуњивач од свих, Даниел Еллсберг је био у нашем одбору у Цонсортиум Невс. Био је наш пријатељ.

Он је, наравно, процурио папире Пентагона, на којима је радио за Ранд Цорпоратион. Прво га је дао сенатору Мајку Гравелу, који је био и наш пријатељ. Такође је био у нашем одбору. А Гравел је прочитао папире Пентагона у Конгресни записник, који је амерички Хансард. А онда га је Елсберг дао Нев Иорк Тимес.

Влада га је затворила. Тхе Пута отишао на Врховни суд и добио тај предмет, веома важан предмет. А тај случај је био да влада нема право претходног ограничења. Не може унапред зауставити објављивање. Они не могу рећи новинама да ово не можете објавити. Међутим, након објављивања, могли су да ухапсе кога год желе, ако је то прекршило Закон о шпијунажи.

И то се, наравно, догодило Џулијану Асанжу. Његов случај је био након објављивања. Дакле, ако влада не може да вас спречи у објављивању. Али када то урадите, могу да вас гоне због кршења Закона о шпијунажи.

Сада, желим да илуструјем колико смо далеко пали за 50 година.

Када је у Лондону трајало саслушање о екстрадицији Џулијана Асанжа, једног дана смо били тамо у судници. Остатак смо гледали на интернету, а било је сведочење из случаја у Шпанији безбедносне компаније која је шпијунирала његову привилеговану комуникацију са његовим адвокатима и његовим лекарима у амбасади Еквадора у Лондону. И чули смо за ове невероватне злоупотребе. Постојале су завере да се он отме или убије.

Писао сам Данијелу Елсбергу, рекао сам му шта је управо изашло, а он је рекао, то је то. Биће пуштен. Зашто? Зато што је Елсберг пуштен када је у његовом случају откривено недолично понашање тужиоца. Покушали су да подмите судију директором ФБИ-а, а они су, наравно, ушли у психијатарску канцеларију Данијела Елсберга и украли досијее покушавајући да ископају прљавштину о њему.

Када се то сазнало, случај је завршен. Био је слободан. Тако је Ден Елсберг избегао одлазак у затвор због цурења Пентагонових папира, што је разбеснело Никсона и Кисинџера. А ово знамо са Никсонових трака. Био је слободан због недоличног понашања.

Дакле, када је Елсберг чуо да ће покушати да киднапују или убију Џулијана Асанжа, да су прислушкивали и снимили његове разговоре са његовим адвокатима – владом која га је гонила – да је морао да се ослободи.

Па није, није слободно ходао. То је разлика између пре 50 година и данас.

Узмите у обзир и ово: била су два велика масакра од стране САД у ових 50 година. Први је био Ми Лаи у Вијетнаму и 50-ак година касније са колатералним убиствима у Багдаду. Један у Вијетнаму, селу Ми Лаи и један у Багдаду.

Шта се догодило у случају Ми Лаи? У Ми Лаи, узбуњивача су саслушали амерички Конгрес и Министарство правде. Они су то заправо истраживали.

50 година касније у Колатералном убиству, узбуњивач, Челси Менинг, затворена је због откривања потенцијалних ратних злочина. Пре 50 година су слушали.

И процесуирали су.

Један војник је заправо отишао у затвор. То је у случају Ми Лаи. У убиствима у Багдаду, Колатералном убиству, нико није процесуиран на страни војске.

А трећа особа у овој причи је новинар. У Ми Лаиу то је био Сеимоур Херсх. Сеимоур Херсх је добио Пулицерову награду за извештавање о тој причи. Добио је посао са пуним радним временом Нев Иорк Тимес ван тога.

Новинар у Колатералном убиству отишао је у затвор. У објекат максималне безбедности у Лондону.

Овде смо данас. Барем могу рећи да је тих дана изгледало као да се претварају да траже правду. Погледај докле смо данас стигли. Погледај докле смо стигли.

Џулијан је ослобођен само зато што су САД схватиле да ће изгубити случај, на основу чињенице да нису могле да дају заштиту по питању Првог амандмана. Министарство правде није могло дати уверавања министру унутрашњих послова у Британији. Хтели су да изгубе овај случај. Па су га пустили. И надамо се, наравно, сутра да би Давид МцБриде могао бити пуштен.

Али сада живимо у времену Давида МцБридеа. Живимо у времену Антоанетте Латоуфф. У време Марије Костакидис. У време ове сумњиве експлозије антисемитизма која се дешава широм ове земље која је довела до закона који би могао да затвори некога јер се неко осећа несигурно због говора. Ово не би било могуће пре 50 година.

Чини ми се да смо имали више слободе да говоримо против рата у Вијетнаму. Људи нису били криминализовани. Погледајте сада студенте Универзитета Колумбија и других универзитета у Сједињеним Државама. Интервентна полиција их је ухапсила, одвела из кампуса. Многи од њих нису смели да заврше школовање.

Доналд Трамп жели да избаци из земље сваког страног студента који је протестовао због геноцида у кампусу америчког универзитета. Ово је време у коме сада живимо, време када се Џулијан Асанж у суштини изјаснио да је прекршио закон, али закон је био погрешан. То је у суштини оно што је рекао.

И шта је то значило? Да. Технички, Закон о шпијунажи, како пише, каже да нико, нико, па чак ни новинар не може неовлашћено да поседује или шири неовлашћено, брани или поверљиво. Свакако, Џулијан Асанж је поседовао поверљиве информације. Свакако, сваки извештач о националној безбедности у Сједињеним Државама сваки дан рукује поверљивим информацијама. Могли би бити кривично гоњени ако влада жели.

Као што сам рекао, у Закону о шпијунажи, влада не може спречити да новине раније излазе. Али након објављивања, они могу да вас ухапсе и кривично гоне на основу начина на који је сада написан Закон о шпијунажи. И ово је оно што су урадили са Џулијаном Асанжом. Проблем је што је закон погрешан. То је противуставно јер постоји први амандман који дозвољава новинарима да објављују тајни материјал.

Не можете га украсти. Али ако вам је дато, чак и ако је украдено, имате право да то објавите. То је оно о чему говори Први амандман. А Закон о шпијунажи је у супротности са тим. То је неуставан закон, али је и даље у књигама. И ту је Џулијан могао да каже, ја јесам прекршио тај закон, али сам мислио да сам заштићен Првим амандманом.

Тако да је задржао свој интегритет и морао је да се залаже за нешто. И јесте. Технички, прекршио је тај закон. Џулијан није довео друге новинаре у опасност. Ово је овде погрешно схватање. Када се изјашњавате, нема правног преседана. Не могу да стрпају другог новинара у затвор јер је Џулијан Асанж пристао на то. Не, мора да постоји осуда пред поротом, а то се никада није догодило.

Дакле, политички, да ли је то лоше? Да. Али правно Јулијан није правио компромисе да би тиме довео друге новинаре у било какву опасност.

У Давидовом случају, и закон, Нирнбершки принцип је оно што је овде већ поменуто. Има ли он дужност према јавности? Или само дужност да се придржавају наређења?

Ово је суштина случаја. Баш као Јулиан. Закон је погрешан. Чак и ако га је Давид технички разбио. Дакле, надајмо се да ће, ако дође до победе у жалбеном поступку Мекбрајдовог случаја, то имати огромне последице. Будући да тренутно живимо у времену изузетне репресије у свим земљама Петоока, не само да су ти студенти хапшени због протеста против геноцида.

Имамо Закон о тероризму у Британији где неколико људи, људи које знамо који су такође у нашем одбору, као што су Крег Мареј – и Ричард Медхерст, који су заустављени на граници, стижу у Британију и испитани и притворени. Зашто? Због онога што су написали, што су рекли о Израелу, зато што их критикују. Медхурст је 24 сата био ухапшен и упали су у његову кућу сада у Аустрији, за њим су кренуле британска и аустријска полиција.

Имамо писца Скота Ритера, једног од наших писаца. ФБИ је упао у његову кућу. Не могу да верујем да би ово пре 50 година било уобичајено као што је сада постало. Тада бисмо покушали да замислимо како би било живети током Макартијеве ере. Мислим да то више не морамо да замишљамо. И не мислим да је параноја то рећи. Дуго сам се опирао томе, говорећи да живимо у истом времену и да јесмо, јесмо.

Дакле, када погледате Закон о тероризму у Британији, ову репресију овде са овим новим законом о мржњи овде у Аустралији, када видите шта се десило Џулијану Асанжу и наравно, шта се десило Дејвиду Мекбрајду, све су то, по мом мишљењу, пакети земаља 5 очију. И деле интелигенцију једни са другима.

Верујем да су и они веома забринути, посебно због чињенице да јавност сада има средства да се изразе које нису имали пре 50 година на друштвеним мрежама и независним медијима као што су Цонсортиум Невс и толики други који су устали. Ово је овде потпуно нови елемент.

Мејнстрим медији, који су у савезу са успостављеним поретком, губе контролу над причом. Људи добијају свој глас, да треба да престану ако желе да сачувају своје интересе, своје привилегије. И то је све о томе: њихов начин живота. Они желе да задрже свој начин живота и ућуткају нас остале, а ми им нећемо дозволити ако можемо.

Дакле, сутра ћемо изаћи и имати скуп за Давида. Ја ћу бити у судници и извештавати о томе. Надајмо се да има неког напретка, јер ако га буде, то ће имати огромне последице, као што сам рекао, у свим петооким земљама.

Мора бити победа. Коначно морају бити победе. Мора да постоји прекретница. Где ми побеђујемо, а они губе.

Јое Лауриа је главни уредник Цонсортиум Невс и бивши дописник УН за TВалл Стреет Јоурнал, Бостон Глобе, и друге новине, укључујући Монтреал Газетте, тхе Лондон Даили Маил Звезда Јоханесбурга. Био је истраживачки извештач за Сундаи Тимес из Лондона, финансијски репортер за Блоомберг Невс и започео је свој професионални рад као 19-годишњи стрингер за Нев Иорк Тимес. Аутор је две књиге, Политичка одисеја, са сенатором Мајком Гравелом, предговор Даниела Елсберга; и Како сам изгубио од Хилари Клинтон, предговор Џулијана Асанжа.