Док Доналд Трамп и Владимир Путин говоре о окончању рата у Украјини у уторак, европски лидери причају о рату и само њихови грађани могу да их зауставе, каже Едвард Лозански.
Премијер Кир Стармер састаје се са француским председником Емануелом Макроном на билатералном састанку у Јелисејској кући, 8. августа 2024. у Паризу. (Сајмон Досон / Даунинг стрит бр. 10/Викимедијина остава)
By Едвард Лозански
у Москви
Специјално за вести конзорцијума
Fили рекорд, управо су САД, од Била Клинтона до Џоа Бајдена, изазвале украјинску трагедију. А сада су Европљани ти који то могу зауставити.
Ширење НАТО-а на исток довело је до најкрвавијег војног сукоба у Европи од Другог светског рата, који би могао да доведе до Трећег.
Доналд Трамп је у свом првом мандату покушао да изађе из ове кризе, само да би био подвргнут „скандалу” Русагејт, а два неуспешна покушаја импичмента довела су до двопартијске америчке ратне партије.
На крају су успели и повратили власт, олакшавајући победу Џоа Бајдена 2020. разним манипулацијама, укључујући и писање писма које је потписао 51 највиши, пензионисани амерички обавештајац у коме се лажно окривљује Русија за криминални садржај лаптопа Хантера Бајдена који укључује умешаност његовог оца.
У историјским књигама име Антони Блинкен треба поменути као еминенција која стоји иза договарања тог писма и других спољнополитичких махинација Демократске странке.
Трампова убедљива победа 2024. године — упркос више од 100 тужби, тридесет четири осуде за тешка кривична дела, оптужбама за превару, изборну субверзију и опструкцију због којих је могао да му донесе 187 година затвора, плус два покушаја убиства — изгледа као да је судбина одредила да ће он дозволити да се рат у Украјини на Блиском истоку оконча још (вхиос).
Чинило се да Трампов избор показује да Американци, у све већем броју, схватају опасности бескрајних ратова земље за очување глобалне хегемоније, укључујући и Украјину. Тај је осмишљен да не одржава непостојећу демократију у једној од најкорумпиранијих европских земаља, већ да нанесе стратешки пораз нуклеарно наоружаној Русији.
Треба додати да је реч о Русији која је од касних 1980-их прижељкивала пуну интеграцију са Западом, да би била без церемоније одбијена.
Са Трамповим настојањима за мир, руководство Европске уније је одузело ратно дугме од Вашингтона и грчевито га притиска да настави сукоб.
Шеф немачке Савезне обавештајне службе, Бруно Кал, је директно изјавио да би „ако би рат у Украјини потрајао још пет година, било би безбедније за Европу“.
Ово показује јадну фазу у коју је европска демократија потонула, укључујући покушаје да се спрече победе политичких партија и кандидата који се не слажу са ратним планом, као што је то у Румунији.
Поред француског председника Емануела Макрона, са 75 одсто неодобравања, налази се још један заговорник рата, британски премијер Кир Стармер, са 66 одсто неодобравања. Обојицу би могао засенити немачки ратни активиста Fridrih Merc, канцелар у чекању, који има огроман план да позајми стотине милијарди евра за поновно наоружавање, изјављујући да се „Немачка вратила и даје свој велики допринос одбрани слободе и мира у Европи“.
Његов план и даље треба измене немачког устава и одобрење Бундестага. Ако на крају буде усвојен, то ће означити историјски преокрет од деценија фискалне и милитаристичке суздржаности након пораза Немачке у Другом светском рату.
У суштини, то би био део још једног геополитичког преокрета који се сада дешава, наиме, транзиција савеза Јалте, америчко-британско-СССР антинацистичке Немачке у бриселски, британско-ЕУ-украјински антируски савез са алармантним, потенцијалним последицама у нуклеарно доба.
Макрон, садашњи самопроглашени ратни лидер ЕУ, очигледно зна да се током Другог светског рата, после битке за Француску 1940., нацистички колаборационистички режим, Вишијска Француска, борио и на крају изгубио од савезничких снага.
Он такође може знати да је Француска бригада Карла Великог, 33. Вафен гренадирска дивизија СС Карла Великог, борила се против совјетских снага, учествујући у бици за Берлин у априлу–мају 1945. Била је међу последњим силама Осовине које су се предале.
Што се тиче улоге САД сада, не можемо бити сигурни. Трамп каже да жели да САД остану изнад сукоба и буду миротворац. Али америчка двостраначка ратна партија је и даље моћна, чак и међу републиканцима.
И ко зна шта ће се догодити за четири године ако планирана ратна машина ЕУ заиста буде довољно јака да делује сама.
До опстанка може доћи ако Европљани, који виде куда ово води, поново схвате демократију озбиљно и отргну је из руку милитариста који Европу – а можда и свет – воде ка катастрофи.
Едвард Лозански је председник и оснивач Америчког универзитета у Москви и Форума САД-Русија. Такође је професор на Московском државном и Националном истраживачком нуклеарном универзитету.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Колико год да бих желео да видим решење у фрази „зависни су грађани Европе“, молио бих људе да буду реалнији. Најздравији барометар који могу да замислим да бих измерио да ли су европски грађани дорасли таквом задатку су обрасци гласања. Немачка је управо имала националне изборе, а једина странка која је експлицитно била против рата са Русијом била је странка Сахре Вагенкнехт, БСВ. Њена странка је добила толико мало гласова да није освојила ни једно место у Бундестагу.
Сада нисам посебно бик због чега је изгубила, нисам чак ни сигуран да је то важно. Можда су бирачи на које је покушавала да апелује једноставно радије гласали за друга питања, као што је против њеног става о имиграцији. Али то само показује да рат са Русијом једноставно није питање које подстиче изузетно несталне грађане (посебно на левици) да гласају против. Ни у Немачкој, а претпостављам ни другде у Европи.
Поента мог коментара је да смо ми етапа у историји у којој празно парола није довољно да изазове промену, или чак стварно помери барометар. Да, „то је на грађанима Европе“, па шта ћете да урадите поводом тога? Нисам кладионичар, али да јесам, уложио бих сав свој новац, „не много“.
ЗА Степхена л Келлеиа (нема 'Одговори' испод вашег коментара)
Написали сте „изгледа да је [Тони] у великој мери претерао надмашује маргину победе. То је ако гледате гласове народа, а не глупо пребројавање бирача.“
Тони је написао: „На народном гласању он [Трамп] је победио са 49.8% према 48.3%. Питаћу поново, шта је ту претерано? Тони је наставио: „То је мањи проценат гласова и мања маргина победе него што је Џими Картер постигао у својој тесној победи 1976.“, што тешко да преувеличава Трампову маргину победе. Хоћете ли да објасните како мислите да је то?
Једини рат који ће Европа вероватно добити је грађански! Када њени грађани устану против лудих неоконзервативаца који су тренутно на власти.
Француска има доста искуства у овој области, тако да сви(!) очекујемо да она предњачи и покаже осталим европским земљама како да то ураде.
Лидери су банкарски пиони. Они мисле да је све у новцу. И уопштено говорећи, можда су у праву, а капар „пакао дођавола“ може поново да функционише.
Или ће можда бити учињена грешка, и неко или много људи може умрети, а сиса за длаком се може ширити док нуклеарне бомбе не почну да лете.
Дакле, много новца је украдено од народа са шансом да сви умремо… а Европљани и даље мисле да живе у демократијама…
Човек се пита колико би САД могле да се боре против Русије до последњег Енглеза.
Одличан чланак, али је тако истинит. Данас ће француска влада издати брошуру „шта учинити у случају рата“. Ово је потпуно лудо. Али мислим да је то много више о финансијама него о тенковима. Еврократе желе да заобиђу горњу границу дуга и издају обвезнице. Међутим, ако је Француска уништена, криви су МЕДИЈИ. Они су стално погрешно извештавали и изобличавали чињенице како би одговарале наративу. Хоће ли неко поновити „Дан после“?
Цела Европа пати од „русофобије“:
кккк//ввв.еуроневс.цом/ми-еуропе/2024/10/11/сведен-упдатес-а-цолд-вар-ера-бооклет-витх-нуцлеар-аттацк-адвице
Не мислим да Русија пати од русофобије, а већина њених грађана су Европљани који живе у Европи.
Па наравно да нисам укључио Русију у то. Требало је да помислим да је то очигледно.
То свакако игра у прилог идеји, коју западни ратни хушкачи често користе, да Русија и Руси нису Европљани, већ нека врста недокучивог оријенталног другог. Зашто рећи 'цела Европа' када добро знате да не мислите на целу Европу?
Цела Европа, осим западне Русије. Срећан сада?
Бићу срећнији када од мејнстрим западних медија и политичара престанем да слушам да је Русија туђа Европи. Али не задржавам дах у ишчекивању: мислим да је у њиховом случају то често прилично намерно.
У међувремену, код куће је такође на грађанима Америке.
Америка сада има председника који отворено пркоси законима, Уставу и судијама. Председник који отворено каже да је закон и Устав какав год да је, и да нико не сме да се супротстави председнику у ратном и ванредном стању које је он прогласио.
Шта ће грађани Америке урадити као одговор на изјаву да је њихова вољена демократија мртва?
Фотографија двојице главних јунака у европској игри за моћ, како пролазе кроз капије Јелисејске палате, у стварности показује колико су они заправо мали и безначајни, као лидери, за будућу Европу, ако је уопште треба.
Хитлер није био посебно висок, али његово вођство је било далеко од безначајног за Европу или остатак света. Наполеон је био још нижи.
'Времена која се мењају' је оно што је садашњост.
Да, ова два лика ће бити значајна за свет, и они ће пати у срамоту, постајући надалеко познати по нечему изузетно лошем или срамном, што ће резултирати њиховом трајном негативном репутацијом.
Наравно, ово је мишљење једне особе.
Идеја, међутим, није да се семафор директно споји са метафором!
Добар чланак, али садржи оно што се чини као широко распрострањено претеривање Трампове подршке. То сам приметио иу британском извештавању о резултату избора.
„Убедљива победа Трампа 2024…”
На електорском колегијуму Трамп је победио са 312 према 226.
На народним изборима победио је са 49.8% према 48.3%. То је мањи проценат гласова и мања разлика у победи него што је Џими Картер постигао у својој тесној победи 1976. године.
Као и 2016, Висконсин, Мичиген и Пенсилванија су се показали кључним. Да су гласали на други начин, Трамп би изгубио са 268-270 гласова електорског колегијума.
Његова маргина победе је била:
Висконсин 0.9%, Мичиген 1.4%, Пенсилванија 1.8% (укупно 44 гласа електорског колеџа)
Да је Бајден на почетку најавио да се неће кандидовати за други мандат, онда није незамисливо да би Трамп био поражен иако би тврдио да је победио.
Извори: ЦНН и Википедија
Извори ЦНН-а и Википедије су снажно преувеличани
Шта је тачно претерано у Тонијевом коментару?
чини се да је у великој мери преувеличао предност у победи. то је ако погледате гласове народа, а не глупо пребројавање бирача. с обзиром на то, ја се темељно бавим главном темом чланка - много европског руководства је опсесивно русофобично и претерано склоно рату.
Много зависи од избора контекста у којем ће се проценити Трампов изборни учинак на председничким изборима 2024. Бројеви делују мало јер амерички двопартијски систем држи већину председничких избора веома тесним, али ако упоредите Трампов учинак само са претходним републиканским председничким кандидатима, то је била највећа победа такве врсте у деценијама. Осим необрађених укупних вредности, још импресивније је било његово побољшање у демографским вертикалама којима су историјски доминирале демократе — у ствари, једина демографска категорија у којој се Харис побољшао у односу на Бајденов учинак 2020. била је међу онима који су зарађивали више од 200,000 долара годишње.