Џонатан Кук: 30 година лажи на Блиском истоку

„Рат против тероризма“ је изграђен на низу обмана како би се западна јавност убедила да његове вође сламају исламистички екстремизам. Истина, они су га хранили.

By Јонатхан Цоок
Јонатхан-Цоок.нет

Tприча: Да ли сте веровали пре 30 година када су вам рекли да ће споразум из Осла донети мир на Блиском истоку? Да ће се Израел коначно повући са палестинских територија које је незаконито окупирао деценијама, окончати бруталну репресију над палестинским народом и дозволити да се тамо створи палестинска држава? Да ће најдужа рана за арапски и муслимански свет коначно бити окончана?

Реалност: У ствари, током периода Осла, Израел је украо више палестинске земље и проширио изградњу илегалних јеврејских насеља најбржом брзином икада. Израел је постао још репресивнији, градећи затворске зидове око Газе и Западне обале, док је наставио да агресивно окупира оба. Ехуд Барак, тадашњи израелски премијер, “експлодирао” — по речима једног од његових главних саветника — преговоре у Кемп Дејвиду које подржавају САД 2000.

Недељама касније, док су окупиране палестинске територије узавреле, опозициони лидер Ариел Шарон, подржан од 1,000 наоружаних израелских војника, извршио је инвазију на окупирану џамију Ал Акса у Јерусалиму — једно од најсветијих места за муслимане на свету. То је била последња кап која је прелила чашу, што је покренуло устанак Палестинаца који би Израел сломио разорном војном силом и тиме преокренуо вагу народне подршке секуларног вођства Фатаха исламској групи отпора Хамасу.

Даље, Израелски све увредљивији третман Палестинаца и његово постепено преузимање Ал-Аксе — уз подршку Запада — послужили су само за даљу радикализацију џихадистичке групе Ал-Каида, дајући јавно образложење за напад на Куле близнакиње у Њујорку 2001. .

Прича: Да ли сте веровали у то 2001. године, након напада 9. септембра, када су вам рекли да би једини начин да се заустави талибани који скривају Ал Каиду у Авганистану био да САД и Велика Британија нападну и „попуше их“ из њихових пећина ? И да би у том процесу Запад спасио авганистанске девојке и жене од угњетавања?

Реалност: Чим су пале прве америчке бомбе, талибани су изразили спремност да предају власт америчкој марионете Хамиду Карзаију, да се држе подаље од авганистанске политике и предају Осаму бин Ладена, вођу Ал-Каиде, договореној трећој земљи.

САД су ипак извршиле инвазију, окупиравши Авганистан 20 година, убивши најмање 240,000 Авганистанаца, већином цивила, и потрошивши око 2 трилиона долара на подупирући се своје омражено занимање тамо. Талибани су постали јачи него икад и 2021. године су приморали америчку војску.

Прича: Да ли сте веровали у то 2003. када су вам рекли да у Ираку постоји оружје за масовно уништење које може да уништи Европу за неколико минута? Да је ирачки вођа, Садам Хусеин, био нови Хитлер, и да се удружио са Ал-Каидом да уништи куле близнакиње? И да из тих разлога САД и УК нису имале другог избора осим да превентивно нападну Ирак, чак и ако су Уједињене нације одбиле да дозволе напад.

Реалност: Годинама је Ирак био под строгим санкцијама након безумне одлуке Садама Хусеина да нападне Кувајт и наруши регионални поредак у Заливу који је осмишљен да задржи нафту на Западу. САД су одговориле својом демонстрацијом војне силе, десетковавши ирачку војску. Политика током 1990-их била је обуздавање, укључујући режим санкција за који се процењује да је убио најмање пола милиона ирачке деце - цена за коју је тадашња америчка амбасадорка при УН Медлин Олбрајт рекла да је „вредно тога“.

Садам Хусеин је такође морао да се подвргне програму сталних инспекција оружја од стране експерата УН. Инспектори су са великом сигурношћу закључили да у Ираку нема употребљивог оружја за масовно уништење. Извештај да би Садам Хусеин могао да пуца на Европу, погодивши је за 30 минута, била је превара, на крају се испоставило да су је исковале британске обавештајне службе. А тврдња да је Садам имао везе са Ал-Каидом не само да није имала никаквих доказа већ је била очигледно бесмислена. Садамов крајње секуларни, иако бруталан, режим се дубоко противио и плашио се верског жара Ал-Каиде.

Инвазија и окупација Сједињених Држава и Велике Британије, и опаки секташки грађански рат који је покренуо између сунитских и шиитских муслимана, убили би — према најбољим проценама — више од милион Ирачана и протерали би из њихових домова још 1 милиона. Ирак је постао а регрутног терена за исламски екстремизам и довео до формирања новог, далеко више нихилистичког, сунитског конкурента Ал-Каиди под називом Исламска држава. То је такође ојачало моћ шиитске већине у Ираку, који су преузели власт од сунита и склопили ближи савез са Ираном.

Прича: Да ли сте веровали у то 2011. године када су вам рекли да Запад подржава арапско пролеће да донесе демократију на Блиски исток и да је Египат — највећа арапска држава — предњачио променама у уклањању свог ауторитарног председника Хоснија Мубарака?

Реалност: Мубарака је Запад подржавао као египатског тиранина три деценије и сваке године је добијао милијарде „стране помоћи“ од Вашингтона – заправо мито за напуштање Палестинаца и одржавање мира с Израелом према условима споразума из Кемп Дејвида из 1979. године. Али САД су невољко окренуле леђа Мубараку након што су оцениле да он не може да издржи растуће протесте који уништавају земљу од револуционарних снага које је ослободило Арапско пролеће — мешавине секуларних либерала и исламских група предвођених Муслиманском браћом. Уз држање војске, демонстранти су изашли као победници. Братство је победило на изборима за вођење нове демократске владе.

Иза кулиса, међутим, Пентагон је пооштравао везе са остацима Мубараковог старог режима и новим аспирантом за круну, генералом Абделом Фатахом ел Сисијем. Уверен да не постоји опасност од одмазде САД, ел-Сиси је коначно покренуо државни удар да би вратио Египат у војну диктатуру 2013. године. лобирао како би се осигурало да ел-Сисијева војна диктатура настави да прима своје милијарде годишње помоћи САД. 

На власти, Сиси је успоставио иста репресивна овлашћења као и Мубарак, немилосрдно сломио Братство и придружио се Израелу у гушењу Газе блокадом како би изоловао Хамас, палестинску верзију Братства. Тиме је дао још један ударац исламистичком екстремизму, при чему је Исламска држава успоставила присуство на Синају. У међувремену, САД су даље потврдиле да њихова посвећеност Арапском пролећу и демократским покретима на Блиском истоку не постоји.

Прича: Да ли сте веровали када су вам, такође 2011. године, рекли да либијски диктатор Моамер Гадафи представља страшну претњу сопственом становништву и да је чак дао својим војницима Виагру да почине масовна силовања? Да је једини начин заштите обичних Либијаца био да НАТО, на челу са САД, УК и Француском, бомбардује земљу и директно помогне опозиционим групама да свргну Гадафија?

Реалност: Тврдње против Гадафија, као и против Садама Хусеина, недостајале су било какве доказе, као британски парламент истрага закључено пет година касније, 2016. Али Западу је био потребан изговор да уклони либијског лидера, који је виђен као претња западним геополитичким интересима. Ослобађање од Викиликс Америчка дипломатска депеша показала је забринутост Вашингтона због Гадафијевих напора да створи Сједињене Афричке Државе за контролу ресурса континента и развој независне спољне политике. 

Либија, са највећим резервама нафте у Африци, постављала је опасан преседан, нудећи Русији и Кини нове уговоре о истраживању нафте и поново преговарајући о постојећим уговорима са западним нафтним компанијама под неповољнијим условима. Гадафи је такође гајио ближе војне и економске везе са Русијом и Кином.

НАТО бомбардовање Либије никада није имало за циљ да заштити њено становништво. Земља је одмах напуштена након Гадафијевог свргавања и постала је пропала држава господара рата и тржишта робља. Делови Либије постали су упориште Исламске државе. Западно оружје испоручено „побуњеницима“ је завршило јачање Исламске државе и подстичући секташка крвопролића у Сирији и Ираку.

Прича: Да ли сте веровали када су вам, поново од 2011. године, рекли да су демократске снаге постројене да збаце сиријског диктатора Башара ел Асада и да је земља на ивици револуције у стилу Арапског пролећа која ће ослободити њен народ?

Реалност: Нема сумње да је Асадова владавина — у комбинацији са сушом и опадањем усева изазваним климатским променама — довела до растућих немира у деловима Сирије до 2011. И такође је било тачно да, као и други секуларни арапски режими засновани на владавини мањинске секте , Асадова влада је зависила од бруталног ауторитаризма како би одржала своју моћ над другим, већим сектама.

Али није то разлог зашто је Сирија на крају била увучена у крвави грађански рат који је трајао 13 година који је увукао актере из Ирана и Русије у Израел, Турску, Ал-Каиду и ИСИС. То се углавном сводило на то да су Вашингтон и Израел поново остварили своје геостратешке интересе.

Прави проблем за Вашингтон није био Асадов ауторитаризам — сви најјачи савезници САД у региону били су ауторитарни — већ су била два друга критична фактора.

Прво, Асад је припадао алавитској мањини, секти шиитског ислама која је имала вековну, теолошку и секташку свађу са доминантним сунитским исламом у региону. Иран је такође био шиит. Шиитска већина у Ираку дошла је на власт након што је Вашингтон 2003. године уништио сунитски режим Садама Хусеина. И коначно, либанска милиција Хизбулах је била шиита. Заједно, они су чинили оно што је Вашингтон све више описивао као „осовину зла“.

Друго, Сирија је делила дугу границу са Израелом и, што је најважније, била је главни географски коридор који повезује Иран и Ирак са герилским снагама Хизбулаха северно од Израела, у Либану. Током деценија, Иран је прокријумчарио десетине хиљада све снажнијих ракета и пројектила у јужни Либан, близу северне границе Израела.

Тај арсенал је током већине тог времена служио као одбрамбени кишобран, главно средство одвраћања које је спречавало Израел да нападне и окупира Либан, као што је то чинио дуги низ година све док га борци Хизбулаха нису натерали да се повуче 2000. Али је такође служио да одврати Израел од инвазије Сирија и напад на Иран.

Неколико дана након 9. септембра, високом америчком генералу, Веслију Кларку, један званичник Пентагона је показао папир у којем се излаже амерички одговор на рушење кула близнакиња. САД су намеравале да „уклоне“ седам земаља за пет година. Значајно је да су највећи део мета били шиитска упоришта на Блиском истоку: Ирак, Сирија, Либан и Иран. (Напоменимо, кривци за 11. септембар били су сунити — углавном из Саудијске Арабије.)

Иран и његови савезници одупирали су се потезима Вашингтона — које су све отвореније подржавале сунитске државе, посебно оне у нафтом богатом Заливу — да наметне Израел као регионалног хегемона и дозволи му да избрише Палестинце као народ без отпора.

Сиријски Асад је најновији блискоисточни диктатор који Израелу не одговара да буде свргнут – баш као што је предвиђено у поверљивом меморандуму Пентагона приказаном америчком генералу Веслију Кларку пре 23 године.

ХТС, ребрендирана франшиза Ал Каиде у Сирији, жели да увери Вашингтон да је…

— Џонатан Кук (@Јонатхан_К_Цоок) Декабрь 11, 2024

Израел и Вашингтон, можемо приметити, активно настоје да остваре управо ове циљеве управо у овом тренутку. А Сирија је увек била критично важна за остваривши свој план. Због тога су, као део операције Тимбер Сицаморе, САД тајно упумпавале огромне суме новца у обуку својих некадашњих непријатеља Ал-Каиде да створе анти-Асадову милицију која је привукла сунитске џихадистичке борце из целог региона, као и оружје из пропалих држава попут Либије. План су финансијски подржале заливске државе, уз војску и помоћ и обавештајне податке Турске, Израела и Велике Британије

Крајем 2024. главни Асадови савезници били су у невољи: Русија је била прикована прокси ратом у Украјини који је водио НАТО, док је Техеран све више био у заостатку од израелских удара на Либан, Сирију и сам Иран. Било је то у овом тренутку Хаи'ат Тахрир ал-Схам (ХТС) — ребрендирана група Ал-Каиде – заузела је Дамаск брзином муње, приморавајући Асада да побегне у Москву.

Ако верујете у све ове приче, а и даље верујете да Запад даје све од себе да привуче исламски екстремизам и наводни руски империјализам у Украјини, онда вероватно такође верујете да је Израел сравнио с земљом Газу, уништио све њене болнице и изгладњио целу своју популацију од 2.3 милиона само да би „елиминисао Хамас“, иако Хамас није елиминисан.

Вероватно верујете да је Међународни суд правде пре скоро годину дана погрешио када је Израел извео на суђење за геноцид у Гази.

Вероватно верујете да су чак и најопрезнији израелски стручњаци за холокауст још у мају погрешили када су закључили да је Израел неоспорно прешао у фазу геноцида када је уништио „безбедну зону“ Рафа, где је држао већину становништва Газе.

И вероватно верујете да су све главне групе за људска права погрешиле када су крајем прошле године, после дуготрајног истраживања да се заштите од клевета Израела и његових апологета, закључиле да израелско пустошење Газе има сва обележја геноцида.

Несумњиво ћете такође веровати да је дугогодишњи план Вашингтона за „глобалну доминацију пуног спектра“ бениган, и да Израел и САД немају Иран и Кину на следећем плану.

Ако је тако, наставићете да верујете шта год да вам кажу — чак и док јуримо, попут леминга, преко ивице литице, сигурни да ће овога пута све испасти другачије.

Џонатан Кук је награђивани британски новинар. Био је у Назарету, у Израелу, 20 година. У УК се вратио 2021. Аутор је три књиге о израелско-палестинском сукобу: Крв и религија: разоткривање јеврејске државе (КСНУМКС), Израел и сукоб цивилизација: Ирак, Иран и план преуређења Блиског истока (КСНУМКС) и Палестина која нестаје: Израелски експерименти у људском очају (2008). Ако цените његове чланке, размислите нудећи своју финансијску подршку. 

Овај чланак је са блога аутора, Јонатхан Цоок.нет.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.