Већина света не жели нити прихвата америчку хегемонију и спреман је да се суочи са њом радије него да се покори њеном диктату, пише Џефри Д. Сакс.
Кинески председник Си Ђинпинг и руски председник Владимир Путин на самиту БРИКС-а 25. октобра у Казању, Русија. (Кристина Кормилитсина, брицс-руссиа2024.ру Домаћин Фото агенција, Кремљ)
By Јеффреи Д. Сацхс
Заједнички снови
Tнедавни самит БРИКС-а у Казању, у Русији, требало би да означи крај неоконистичких заблуда садржаних у поднаслову књиге Збигњева Бжежинског из 1997. Глобална шаховска табла: амерички примат и њени геостратешки императиви.
Од 1990-их, циљ америчке спољне политике је био „примат“, односно глобална хегемонија. Методе избора САД били су ратови, операције промене режима и једностране мере принуде (економске санкције).
Казањ је окупио 35 земаља са више од половине светског становништва које одбацују америчко малтретирање и које се не плаше америчких тврдњи о хегемонији.
У Казанска декларација, земље су нагласиле „појаву нових центара моћи, доношења политичких одлука и економског раста, који могу утрти пут праведнијем, праведнијем, демократском и уравнотеженом мултиполарном свјетском поретку“.
Они су нагласили „потребу да се прилагоде тренутна архитектура међународних односа како би боље одражавала савремену стварност“, док су изјавили да су „привржени мултилатерализму и поштовању међународног права, укључујући циљеве и принципе садржане у Повељи Уједињених нација (УН) као њен неизоставни камен темељац“.
Посебно су циљали на санкције које су увеле САД и њихови савезници, сматрајући да „такве мере поткопавају Повељу УН, мултилатерални трговински систем, одрживи развој и еколошке споразуме“.
Историја хегемоније
Неоконструкторска потрага за глобалном хегемонијом има дубоке историјске корене у америчком веровању у њену изузетност.
Године 1630, пуритански вођа Џон Винтроп позвао је на Јеванђеље описујући колонију у заливу Масачусетс као „град на брду“, изјављујући грандиозно да су „очи свих људи упрте у нас“.
У 19. веку, Америку је водила Манифест Дестини, да освоји Северну Америку расељавањем или истребљењем домородачких народа. Током Другог светског рата, Американци су прихватили идеју „америчког века“, да ће после рата САД водити свет.
Америчке заблуде о величини биле су појачане распадом Совјетског Савеза крајем 1991. Са нестанком америчког непријатеља хладног рата, надолазећи амерички неоконзервативци осмислили су нови светски поредак у којем су САД биле једина суперсила и полицајац свет. Њихови спољнополитички инструменти који су бирали били су ратови и операције промене режима како би збацили владе које нису волеле.
Након 9. септембра, неоконзервативци су планирали да збаце седам влада у исламском свету, почевши од Ирака, а затим пређу на Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан и Иран. Према Веслију Кларку, бившем врховном команданту НАТО-а, неоконзервативци су очекивали да ће САД победити у овим ратовима за пет година. Ипак, сада, више од 11 година касније, настављају се ратови које су покренули неоконзервативци док САД нису постигле апсолутно ниједан од својих хегемонистичких циљева.
Генерал Весли Кларк: Напашћемо седам земаља за пет година (2007) пиц.твиттер.цом/8дејВГХин2
— Марк Џозеф (@Маркбевилакуа) Октобар КСНУМКС, КСНУМКС
Неоконзервативци су још 1990-их сматрали да се ниједна земља или група земаља никада неће усудити да се супротставе моћи САД. Збигњев Бжежински, на пример, саветник председника Џимија Картера за националну безбедност, тврдио је у Великој шаховској табли да Русија неће имати другог избора него да се подвргне ширењу НАТО-а предвођеном САД и геополитичком диктату САД и Европе, пошто није било реалног могућност да Русија успешно формира антихегемонистичку коалицију са Кином, Ираном и другима.
Како је Бжежински рекао:
„Једина права геостратешка опција Русије — опција која би Русији могла дати реалну међународну улогу и максимизирати могућност да се трансформише и друштвено модернизује — јесте Европа. И то не било која Европа, већ трансатлантска Европа која се шири ЕУ и НАТО. (нагласак додат, издање Киндле, стр. 118)
Бжежинског на Минхенској безбедносној конференцији, 2014. (Тобиас Клеинсцхмидт, Викимедиа Цоммонс, ЦЦ БИ 3.0 де)
Бжежински је одлучно погрешио, а његова погрешна процена довела је до катастрофе рата у Украјини. Русија није једноставно подлегла америчком плану да прошири НАТО на Украјину, као што је Бжежински претпостављао. Русија је рекла одлучно не и била је спремна да води рат како би зауставила америчке планове. Као резултат погрешних процена неокониста у односу на Украјину, Русија сада преовладава на бојном пољу, а стотине хиљада Украјинаца су мртве.
Нити — а то је јасна порука из Казања — америчке санкције и дипломатски притисци нису ни најмање изоловали Русију. Као одговор на свеобухватно америчко малтретирање, појавила се антихегемонистичка противтежа. Једноставно речено, већина света не жели нити прихвата америчку хегемонију и спреман је да се суочи са њом радије него да се покори њеном диктату. Нити САД више поседују економску, финансијску или војну моћ да спроведу своју вољу, ако су то икада имале.
Земље које су се окупиле у Казању представљају јасну већину светске популације. Девет чланица БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка као првобитних пет, плус Египат, Етиопија, Иран и Уједињени Арапски Емирати), поред делегација од 27 потенцијалних чланица, чине 57 одсто светско становништво и 47 процената светске производње (мерено по ценама прилагођеним куповној моћи).
Пленарни самит БРИКС-а у Казању прошлог месеца. (Пресидент.аз, Викимедиа Цоммонс, ЦЦ БИ 4.0)
Насупрот томе, САД чине 4.1 одсто светске популације и 15 одсто светске производње. Додајте савезнике САД и удео становништва у алијанси коју предводе САД износи око 15 процената глобалне популације.
БРИКС ће добити релативну економску тежину, технолошку снагу и војну снагу у годинама које долазе. Комбиновани БДП земаља БРИКС-а расте око 5 одсто годишње, док комбиновани БДП САД и њихових савезника у Европи и азијско-пацифичком региону расте око 2 одсто годишње.
Међутим, чак и уз њихов све већи утицај, БРИКС не може да замени САД као новог глобалног хегемона. Једноставно им недостаје војна, финансијска и технолошка моћ да поразе САД или чак да угрозе њихове виталне интересе. БРИКС се у пракси позива на нову и реалистичну мултиполарност, а не на алтернативну хегемонију у којој су они главни.
Амерички стратези би требало да обрате пажњу на крајње позитивну поруку која долази из Казања. Не само да је неоконзервациона потрага за глобалном хегемонијом пропала, већ је била и скупа катастрофа за САД и свет, која је довела до крвавих и бесмислених ратова, економских шокова, масовног расељавања становништва и растућих претњи нуклеарне конфронтације. Инклузивнији и праведнији мултиполарни светски поредак нуди обећавајући пут за излазак из тренутне баријере, онај који може бити од користи САД и њиховим савезницима, као и нацијама које су се састале у Казању.
Успон БРИКС-а стога није само укор за САД, већ и потенцијално отварање за далеко мирнији и сигурнији светски поредак. Мултиполарни светски поредак који је замислио БРИКС може бити благодат за све земље, укључујући и Сједињене Државе. Време је истекло за неоконзерваторске заблуде и америчке ратове избора. Дошао је тренутак за обновљену дипломатију да оконча сукобе који бесне широм света.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, где је руководио Институтом за Земљу од 2002. до 2016. Такође је председник УН Мреже за решења за одрживи развој и комесар Комисије УН за широкопојасни приступ за развој.
Овај чланак је из Заједнички снови.
Ставови изражени у овом чланку могу или не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Нисам од оних који ће оспорити истину када је видим. Ово је изузетно добар материјал.
Џеф Сакс је по мом мишљењу сто посто на правом путу. Ипак, имам мишљење о томе када је све ово почело.
Имам један проблем са историјом овде, Артур Шлезингер је написао неколико меморандума ЈФК-у у вези са аутономијом ЦИА-е и његовим ставовима о том питању, од којих је један требало да се реорганизује, укључујући изјаву у којој се тврди да је аутономија ЦИА-е заправо узурпирала ауторитет председника.
Ове белешке су доступне преко различитих извора. Сва подршка, по мом мишљењу ово што ћу написати.
Тачка спора у мом уму се односи на почетак НЕОЦОН начина размишљања и како се он манифестује.
Сакс пише: „Од 1990-их, циљ америчке спољне политике био је „примат“, ака. глобалне хегемоније. Методе су били ратови, операције промене режима и једностране мере принуде (економске санкције).
Иако ово видим као истиниту изјаву, мој проблем је изостављање историје која је довела до овога.
Историја говори сама за себе до 1980-их, само 17 година након догађаја из 11-22-63 они који су познати као НЕОЦОН-и и њима слични стекли власт у САД, резултат је, по мом мишљењу, била спољна политика коју је диктирала ЦИА.
Сакс даље објашњава: „Од 1990-их, циљ спољне политике је био „примат“, односно глобална хегемонија.
Изгледи могу бити веома погрешни, опет моје мишљење. Поправка је постојала већ неко време, од 1963. како ја видим. Открића историје од 1963. године указују на директне акције ЦИА-е која је контролисала спољну политику САД. 1963 – 1990 је 27 година.
Историја хегемоније
Могу ме оптужити да цепам косу, па нека буде, морам да кажем нешто.
Чини ми се да је неуспех америчког народа данас очигледан. Наши новији преци су пропустили да траже одговоре на питања која су креирали догађаји 11., изневерили су своју земљу и мени није стало да будем упамћен као један од тих појединаца.
Г. Сакс сасвим прикладно описује историју хегемоније.
Он указује на пад Совјетског Савеза крајем 1991. године, догађај на који су НЕОЦОН-и скочили и тврдили да је успешан, по мом мишљењу, ништа не може бити даље од истине. Овде сам поменуо неуспех наших претходника и њихов неуспех, ово није фер ако не истакнем да су и они игнорисани и биће у историји јер су то појединци који су плаћали порезе и подржавали владу САД у изградњи нација која је делимично одговорна за распад Совјетског Савеза.
Затим истиче колико је „Зиги“ погрешио. Сјајан поглед на истину, заиста!
Г. Сакс наставља док маестрално са великом јасноћом открива где смо се тачно нашли и зашто.
Не могу овде речима да опишем колико ми је његова порука добродошла. Посебно у светлу најновијих дешавања. Плашим се да ће наша земља и њени становници бити под жестоким искуствима.
Имам једну предност у односу на господина Сакса у мојим годинама, будући да сам лаик <(2.) без професионалне титуле или положаја за заштиту, користим ми одређени ниво анонимности и вероватно висок ниво презира према другима изазван мојом тенденцијом показујем дрскост . Нешто што је изгледа било изузетно корисно за долазеће ПОТУС!
Жалосно је што ЈМ не види Кину (и БРИКС) као прилику, а не као претњу.
Западна друштва/институције су у великој мери нарушена отвореним, још више „прикривеним“ ксенофобичним тенденцијама, јасан пример је западни приступ Кини. Чак и реалистичке теорије често одражавају ове предрасуде, јер се те „стварности“ перципирају искључиво са западњачке тачке гледишта, тачне све док западна култура и идеологија доминирају светом.
Иронично, недавни просперитет Запада је у великој мери вођен економским успоном Кине; У ствари, економски раст Кине је помогао да се продужи живот многим западним „неефикасним“ економијама; посматрање садашњег економског успеха Кине као претње јасно илуструје такав ксенофобични начин размишљања.
Поређење Кине са Сједињеним Државама игнорише огромне историјске и културне разлике које их раздвајају. Научник Џон Миршајмер има тенденцију да представи Кину као противника (ако не и као непријатеља), страхујући да би то могло да помрачи америчку доминацију на светској сцени, али нема чврстих доказа који подржавају овај страх. БРИКС није заснован на једној хегемонистичкој нацији, кинеска војна дешавања су углавном дефанзивна, усмерена на супротстављање растућим америчким претњама и отвореној агресивности, а не да сигнализирају империјалне амбиције; на крају крајева, Кина не успоставља стотине војних база широм света нити се меша у сукобе као што то чине САД на Блиском истоку. Миршајмер често расправља о томе ко види Путина као империјалисту, тврдећи да Путин никада није показао или изразио такву жељу или намеру, али питам се када или где је ЈМ чуо Сија да каже или манифестује жељу за светском хегемонијом. Често сам чуо супротно од Кине…
Третирајући Кину као претњу, ми је чинимо таквом кроз самоиспуњавајуће пророчанство, а можда је то учињено у циљу оправдања наше ксенофобије и нашег агресивног понашања према Кини.
На крају, ако САД покушају да угуше успон Кине, то ће имати озбиљне последице и САД би могле постати све више изоловане; присилна/диктаторска природа САД, све више удаљава незападне нације, приближавајући их Кини, Русији и југу. Промена моћи коју данас видимо је неопходна за постизање одрживог развоја
Казанска декларација потврђује добро познату изреку Бакминстера Фулера: „Никада не мењате ствари борбом против постојеће реалности. Да бисте нешто променили, направите нови модел који ће постојећи модел учинити застарелим.”
Добро речено. Фулеров концепт је валидан и конструктиван. Ровеова изјава телеграмира његову лојалност својој стварности, а не стварности у којој тренутно живимо. Видите Сун-Тзу. Његова запажања су издржала тест времена с разлогом.
Мишљења Карла Роува очигледно се чак ни издалека не поклапају са запажањима Сун-Тзуа.
Ни господин Трамп ни госпођа Харис (да је победила), ни републиканци ни демократе неће видети, а још мање признати, оно што је многима од нас очигледно.. Свет ће бити опасно место све док амерички политичари и њихове присталице одржавају заблуду да су САД неопходан хегемон на планети. Не надам се пошто се Америка суочава са променљивим светским поретком и суочава се са сопственим очигледним падом утицаја и релативне моћи. Пројекција војне моћи то неће смањити, или чак бити могућа када нико не жели да држи наше обвезнице. Права опасност је у арогантној и можда насилној реакцији слепе и заблудне политичке класе и велике већине Американаца који и даље мисле да живимо у истински репрезентативној и врлинској републици на ову нову реалност пропадања САД.
У време када је породица Чејни била на власти, неки су незванично цитирали Васх Пост…. „Не бринемо за стварност. Ми стварамо стварност.”
Ове владајуће елите никада нису разумеле глупост те изјаве, и чини се да тачно описује политику млатарања ове гомиле Чејнијевих следбеника под Бајденом/Харисом. Можемо то да видимо са геноцидом који је у току... 'није геноцид јер ми кажемо да није геноцид и ми стварамо стварност, мимо гад'
Дакле, глупост неоконзервативаца се не може окончати реалношћу, јер су неоконашери одавно одбацили стварност.
Дакле, једини начин на који се ово завршава је великим крахом, јер је то увек крајње одредиште будала које одлуче да не брину о стварности када им је дозвољено да слободно лутају ван својих азила.
Карл Рове је то рекао:
„Сада смо империја, а када делујемо, стварамо сопствену реалност. И док будете проучавали ту стварност — разборито, како хоћете — ми ћемо поново деловати, стварајући друге нове реалности, које можете и ви да проучавате, и тако ће се ствари средити. Ми смо актери историје. . . а ви, сви ви, бићете остављени да само проучавате оно што ми радимо.”
Хубрис
Тачно. Много хвала на сажетом и свеобухватном резимеу.