Џефри Д. Сакс каже да би УН требало да истраже оптужбе које су Имран Кан и Шеик Хасина има изравнати против Вашингтона.
Масовни победнички митинг на високом аутопуту у Даки, Бангладеш, након оставке шеика Хасине 5. августа. (Мд Јони Хоссаин, Викимедиа Цоммонс, ЦЦ БИ-СА 4.0)
By Јеффреи Д. Сацхс
Заједнички снови
TДва бивша лидера великих јужноазијских земаља су наводно оптужила Сједињене Државе за тајне операције промене режима у циљу рушења њихових влада.
Један од лидера, бивши пакистански премијер Имран Кхан, чами у затвору, због перверзне осуде која доказује Канову тврдњу. Други лидер, бивши премијер Бангладеша Шеик Хасина, побегао је у Индију након насилног пуча у њеној земљи.
Њихове тешке оптужбе против САД, како су писали светски медији, требало би да истраже УН, јер би, ако би биле истините, акције САД представљале фундаменталну претњу миру у свету и регионалној стабилности у Јужној Азији.
Чини се да су ова два случаја веома слична. Веома јаки докази о улози САД у рушењу владе Имрана Кана повећавају вероватноћу да се нешто слично можда догодило у Бангладешу.
У случају Пакистана, Доналд Лу, помоћник државног секретара за Јужну Азију и Централну Азију, састао се са Асадом Маџидом Каном, пакистанским амбасадором у САД, 7. марта 2022.
Амбасадор Кан је одмах узвратио свом главном граду, преневши Луово упозорење да је премијер Кан угрозио америчко-пакистанске односе због Кановог „агресивно неутралног става” у вези са Русијом и Украјином.
[Релатед: Крег Мареј: Тишина о Имрану Кану]
Амбасадорова белешка од 7. марта (технички дипломатска шифра) цитира помоћника секретара Луа на следећи начин:
„Мислим да ће, ако изгласавање неповерења премијеру успе, све бити опроштено у Вашингтону, јер се на посету Русији гледа као на одлуку премијера. У супротном, мислим да ће бити тешко даље.”
Већ следећег дана посланици су предузели процедуралне кораке да свргну премијера Кана.
Кан на самиту Шангајске организације за сарадњу у јуну 2019. (Кремљ, Викимедиа Цоммонс, ЦЦ БИ 4.0)
Премијер Кан је 27. марта махао шифром и рекао својим следбеницима и јавности да су САД спремне да га сруше. Премијер Кан је 10. априла збачен са функције пошто је парламент прихватио претњу САД.
Ово знамо до детаља због шифре амбасадора Кана, коју су разоткрили премијер Кхан и сјајно документовао Рајан Грим из Интерцепт, укључујући и текст шифре. Апсурдно и трагично, премијер Кан чами у затвору делом због оптужби за шпијунажу, повезане са његовим откривањем шифре.
Бангладешки удар
Изгледа да су САД играле сличну улогу у недавном насилном пучу у Бангладешу. Премијерка Хасина је наводно свргнута студентским немирима и побегла је у Индију када је војска Бангладеша одбила да спречи демонстранте да упадну у владине канцеларије. Ипак, у причи може бити много више него што се на први поглед чини.
Према извештаји штампе у Индији, премијерка Хасина тврди да су је САД срушиле.
Конкретно, она каже да су је САД уклониле са власти јер је одбила да одобри америчке војне објекте у региону који се сматра стратешким за САД у њиховој „Индо-пацифичкој стратегији“ да обузда Кину.
Иако су ово рачуни из друге руке индијских медија, они пажљиво прате неколико говора и изјава које Хасина је направила у протекле две године.
Дана 17. маја, исти помоћник секретара Лу који је играо главну улогу у свргавању премијера Кана, посетио Даку да се између осталих тема разговара о америчкој индо-пацифичкој стратегији.
Неколико дана касније, шеик Хасина је наводно позвала лидере 14 странака свог савеза да изнесу запањујућу тврдњу да је „земља белопутих људи“ је покушавао да је обори, тобоже говорећи лидерима да одбија да угрози суверенитет своје нације.
Као Имран Кхан, премијер Хасина је водио спољну политику неутралности, укључујући конструктивне односе не само са САД већ и са Кином и Русијом, на велико запрепашћење америчке владе.
Шеик Хасина на самиту Покрета несврстаних у Бакуу 2019. (Пресидент.аз, Викимедиа Цоммонс, ЦЦ БИ 4.0)
Да би додао веродостојност Хасининим оптужбама, Бангладеш је одложио потписивање два војна споразума које су САД веома снажно форсирале од 2022. године, заправо нико други до бивши државни подсекретар вицториа Нуланд, неоконзервативац тврдолинијаша са сопственом историјом америчких операција промене режима.
Један од нацрта споразума, Споразум о општој безбедности војних информација (ГСОМИА), обавезао би Бангладеш на ближу војно-војну сарадњу са Вашингтоном. Влада премијера Хасине очигледно није била ентузијастична да то потпише.
САД су далеко водећи светски практичар у операцијама промене режима, али САД одлучно поричу своју улогу у тајним операцијама промене режима чак и када буду ухваћене на лицу места, као у случају Нуландове злогласни пресретнути телефонски позив крајем јануара 2014. планирајући операцију промене режима у Украјини под вођством САД.
Бескорисно је апеловати на амерички Конгрес, а још мање на извршну власт, да испита тврдње премијера Кана и премијерке Хасине. Шта год да је истина, они ће порицати и лагати по потреби.
Улога УН
Особље и делегати УН у седишту УН уочи састанка Савета безбедности о изградњи и одржавању мира у марту. (Фото УН/Мануел Елијас)
Ту треба да се умеша УН. Тајне операције промене режима су очигледно незаконите по међународном праву (посебно Доктрина неинтервенције, као што је изражено на пример у Резолуција Генералне скупштине УН 2625, 1970), и представљају можда највећу претњу миру у свету, јер дубоко дестабилизују нације и често доводе до ратова и других грађанских нереда.
УН би требало да истраже и разоткрију тајне операције промене режима, како у интересу њиховог преокрета, тако и у циљу њиховог спречавања у будућности.
Савет безбедности УН је, наравно, посебно оптужен према члану 24 Повеље УН за „примарну одговорност за одржавање међународног мира и безбедности“.
Када се појаве докази да је влада срушена интервенцијом или саучесништвом стране владе, Савет безбедности УН би требало да истражи те тврдње.
У случајевима Пакистана и Бангладеша, Савет безбедности УН би требало да тражи директно сведочење премијера Кана и Хасине како би проценио доказе да су САД имале улогу у рушењу влада ова два лидера.
Свака би, наравно, требало да буде заштићена од стране УН за сведочење, како би их заштитила од сваке освете која би могла да уследи након њиховог искреног изношења чињеница. Њихово сведочење може се обавити путем видео конференције, ако је потребно, с обзиром на трагично затварање премијера Кана.
САД би могле да искористе свој вето у Савету безбедности УН како би спречиле такву истрагу. У том случају, Генерална скупштина УН може да се позабави овим питањем, у складу са Резолуцијом УН А/РЕС/76/, који омогућава Генералној скупштини УН да размотри питање блокирано ветом у Савету безбедности УН.
Питања која су у питању тада би могла да процени целокупно чланство УН. Истинитост америчке умешаности у недавне промене режима у Пакистану и Бангладешу би се тада могла објективно анализирати и судити на основу доказа, а не на основу пуких тврдњи и порицања.
САД су учествовале у најмање 64 тајне операције промене режима током 1947-1989, према документованом истраживању Линдзи О'Рурк, професор политичких наука на Бостон Цоллаге-у, и још неколико оних који су били отворени (нпр. ратом предвођеним САД).
Она наставља да се бави операцијама промене режима са шокантном учесталошћу до данас, рушећи владе у свим деловима света.
Пожељно је да ће се САД саме придржавати међународног права, али није жеља да светска заједница, која дуго пати од операција промене режима САД, захтева њихов крај у Уједињеним нацијама.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, где је руководио Институтом за Земљу од 2002. до 2016. Такође је председник УН Мреже за решења за одрживи развој и комесар Комисије УН за широкопојасни приступ за развој.
Овај чланак је из Заједнички снови.
Ставови изражени у овом чланку могу или не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Из чланка: „. . . Премијер Кан је запретио односима САД и Пакистана због Канове „агресивно неутралне позиције“ у вези са Русијом и Украјином.
Вау! Бити „агресивно неутралан“ изгледало би као апсурд. . . све док не узмете у обзир храброст и напор мишића који су потребни да се одупре нападима и претњама и притисцима да капитулирате пред насиљем дипломатија који наглашава „или сте са нама или против нас“. Срамота!
Можда би земље широм света требало да схвате претњу операција промене режима САД. Од Бангладеша до Пакистана или Сирије до Украјине, пуштање ових типова ЦИА/НЕД-а и њиховог пропагандног апарата да раде некажњено је разлог зашто су били тако ефикасни.
Ове земље не затварају активно издајнике који раде са страним обавештајним службама нити блокирају своје медијске органе када би требало. То је потпуна шала када је Имран Кан оптужен за шпијунажу када се издајници у Пакистану који су били у дослуху са САД да би га свргнули ослободили.
Исто тако, Хасина би била на власти ако би уместо да се хвали да не цензурише разне ТВ станице, заправо одвојила време да истражи ко од њих помаже Американцима да организују ове насилне протесте и затварају их због издаје пре него што имају довољно утицаја.
Да ли сте се икада запитали зашто су САД увек тако параноичне у погледу такозваног руског/кинеског утицаја? То је зато што они пројектују и то је оно што они сами раде иза кулиса.
Прилагођавања односима моћи стварају своја правила! Добро је покушати да створимо нове односе моћи (на пример, прописи УН), али је наивно мислити да 'правила на папиру' могу заменити линије силе поткрепљене стварним насиљем; најбоље што су таква папирна правила до сада урадила је да захтевају пажљивије обмане и непоштења. Чини се да нема друге опције него да наставимо да покушавамо.
За мене је прилично изненађујуће да господин Сач, након свега што се десило последњих година, још увек сматра Уједињене нације значајном међународном институцијом и ослобођеном утицаја Запада. По мом мишљењу, он не поседује аналитичку дубину Мершајмерове. Уједињене нације се недвосмислено никада неће супротставити Сједињеним Државама; потребно је само испитати УН Ватцх, који је у основи под ционистичком контролом и заштићен од стране Швајцараца.
Да ли је он претерано романтичан геније? У поређењу са Миршајмером, претерано патриотским реалистичким генијем? Романтизам и патриотизам ограничавају ум и генија, мада је по мом мишљењу много боље бити реалиста него бити романтик када је у питању разумевање људског понашања.
Само Пакистан и Бангладеш??? А сви остали???
Иста ствар се десила у Румунији.
Социјалдемократска партија је од 2012. до 2019. имала (у почетку) прокинески пословни став, а затим врло националистички и помало против интереса САД.
Тада су амерички интереси почели да показују зубе. Виктор Понта, социјалдемократски премијер (прокинески) био је приморан да поднесе оставку 2015. године након веома насилног пожара који је избио у ноћном клубу који је изазвао огромне протесте. Ватра је још увек обавијена велом мистерије.
Сви кинески послови које је обављао Виктор Понта су отказани, укључујући изградњу малих нуклеарних електрана (сада ће их градити Американци).
А 2019. године, шеф Социјалдемократске партије, Ливиу Драгнеа, послат је у затвор због лажних оптужби и смешних оптужби.
Драгнеа је желео да повећа опорезивање за америчка бушења гаса у Црном мору.
Након што су ови људи уклоњени, Национална либерална партија (заједно са веома проамеричким председником Клаусом Јоханисом) је дошла на власт и 2021. повећала војну потрошњу и куповину америчког оружја за 2 милијарде долара.
Ово је било шок за све у земљи.
Све је имало смисла тек када је почео рат у Украјини.
Румунија је сада модерна колонија Сједињених Држава.
„Америчке тајне операције су уобичајено кршиле норме оправдане интервенције: Вашингтон је поставио бруталне диктаторе. То је прекршило међународно право. Сарађивао је са многим неугодним организацијама, укључујући насилне сецесионистичке покрете, ауторитарне одреде смрти, верске екстремисте, мафијаше, трговце дрогом и бројне групе за које се зна да су починиле масовна убиства.
„Све изнова, амерички лидери нису имали грижње савјести кршећи ове норме све док је њихова улога могла бити тајна.
-Линдсеи А. О'Роурке
Тајна промена режима стр.25
Било би много боље да замолите БРИКС да истражи.
Пошто је Индија очигледно повређена државним ударом у Бангладешу, И у БРИКС-у би могао бити заинтересован. Осим у овом тренутку, претпостављам да би то заиста требало да питају РИЦС, јер Б за Бразил сада прати линију америчког државног одељења о изборима у Венецуели и стога је део машине за прављење пуча која је тренутно тако веома активна широм света.
Све што радимо је добро.
Све што раде је лоше.
Некако не видим да се неки амерички режим повинује било каквом наређењу САД да заустави промене режима.
УН је требало да зауставе операције промене режима у САД пре неколико деценија. Некажњивост траје толико дуго, Вашингтон верује (као и Израел) да су УН тигар од папира без зуба. Била би освежавајућа промена видети да коначно полаже одговорност за глобалног хегемона. Свет би био много боље место.
САД толико контролишу УН да САД сада рутински крше своје уговорне обавезе да пуштају дипломате да присуствују УН. УН се сада редовно слажу с тим, али би могле издати једну од својих многих, многих изјава „жаљења“.
То је углавном улога УН. Када корпоративни партнери УН-а почине злочине против човечности и друга кривична дела, УН издају изјаву 'жаљења'. Или можда од 'бриге'. То је функција УН у ПР систему корпоративних партнера. Претпостављам да ПР људи осећају да им треба неко ко ће рећи да 'жале' због свега, само да би масе натерале да мисле да постоји нека врста система на који могу да се обрате за олакшање од корпоративних партнера. Али, УН са жаљењем кажу...
Наводна „Операција Оријент експрес“ коју је описао Ричард А. Кларк која је изоставила „Мр. Дупли Бутрос“ (како је Дејвид Свонсон говорио о некадашњем генералном секретару УН) и наводна „Операција Целесте“ која је смртоносно елиминисала Дага Хамарскјолда на основу низа нових доказа су параболе упозорења за званичнике Уједињених нација које се сматрају недовољним , као што сам напоменуо детаљније у коментару на чланак Патрика Лоренса „Тхе УС Буббле оф Претенд”, објављен у Цонсортиум Невс 5. априла 2022. (не улазећи у многе друге потврђене или сумњиве жртве геополитичких интрига унутар Уједињених нација, од Фолкеа Бернадота до Бернта Карлсона до Дејвида Келија).