75 година НАТО-а = 75 година порицања

Немачки парламентарац Севим Дагделен каже фили НАТО, порицање његове праве природе је део суштине организације.

By Севим Дагделен
Свет ИЗВАН РАТА

Следи скраћена верзија говора који Дагделен, члан Немачки Бундестаг, дао у Симпозијум „Не НАТО-у – Да миру“ у Вашингтону, 6. јула. 

Jна време за своју 75. годишњицу, НАТО је бацио маску. И тхе Самит НАТО-а почетак уторка у Вашингтону је један посебно осветљавајући тренутак у овом открићу. 

Историја просветитељства нас учи да никада не прихватамо слику о себи или организацији. Као и рани извори просветитељских идеја у старој Грчкој. Грци су већ поседовали тај увид. Изнад Аполоновог храма била је исписана максима: Познај самога себе.

Ако ту наредбу не схватимо олако као благи подсетник на границе људске мисли, већ и као значење онога што је инсистирао предсократовски грчки филозоф Хераклис — да „свима људима припада да познају себе и добро мисле“ — онда морамо узети у обзир самоспознаја као суштински људски квалитет, који би можда требало да важи и за наше организације.

Са НАТО-ом је, међутим, изгледа управо обрнуто.

За НАТО је порицање његове праве природе део суштине организације. Или другачије речено, готово медитативно урањање у сопствену слику о себи део је суштине војног савеза.

Утолико је зачуђујуће, дакле, да су западни медији тако често задовољни тиме што рефлектују хиљаду итерација ове слике о себи назад у јавност, без питања и без застоја у разматрању да ли слика адекватно представља стварност.

У ствари, 75 година НАТО-а је еквивалентно 75 година порицања, иако са драматичним проширењем обима и обима последњих година.

Самоодбрана и међународно право

Прво је централни мит о НАТО организованом као одбрамбеној заједници посвећеној међународном праву: НАТО који је заједница уставних држава које се придржавају закона, дозвољавајући међународном праву да управља његовим поступцима тако да оно не постоји само за одбрану територије њених чланова.

Ипак, ако испитамо стварну политику НАТО-а, шта ћемо наћи?

Сам НАТО је 1999. године, кршећи међународно право, водио агресију на Савезну Републику Југославију. Ратни злочини НАТО-а укључивали су бомбардовање једне телевизијске станице у Београду и наводно случајно бомбардовање кинеске амбасаде који је убио три кинеска новинара.

НАТО је 2011. напао Либију. Злоупотребила је резолуцију Савета безбедности УН за вођење рата за промену режима, чији је један резултат био да је део земље дошао под власт исламиста; Либија је у целини била увучена у стање ужасне беде, па је чак претрпела и повратак ропства.

У Авганистану, НАТО се од 2003. године укључио у рат далеко од територије Алијансе, да би 20 година касније власт предао талибанима — чије је свргавање био наглашени циљ инвазије.

Тај 20-годишњи рат у Авганистану обележили су бројни ратни злочини — као нпр Амерички ваздушни напад у октобру 2015 у болници Лекари без граница у Кундузу – која је, сувишно, остала некажњена.

НАТО је преузео мото мускетара: сви за једног и један за све. То у пракси значи да се дела појединих чланица НАТО-а морају приписати и самој организацији.

Универзитет Браун [у Пројекту трошкова рата Института Вотсон] наводи број погинулих у америчким ратовима на Блиском истоку само у последњих 20 година на 4.5 милиона људи — ратови, попут оног у Ираку, засновани на лажима и који нису били ништа друго до еклатантно кршење међународног права.

Имиџ НАТО-а о себи као заједници за одбрану у складу са међународним правом једноставно не одговара стварности. Радије морамо извући супротан закључак.

НАТО је заједница незаконитости и прекршилаца међународног права који, било засебно или као организација, воде агресорске ратове на политички опортунистичкој основи.

Владавина права 

Други мит, можда оно што је јавности најистрајније импресионирано јесте оно о НАТО-у као заједници демократија заснованих на владавини права. Али ако са пажњом испитамо прошлост, ова ласкава самопрезентација је одмах испухао ружним и срамним записом. 

[Релатед: Немачки посланик тражи истрагу Северног тока]

До 1974. године, чланицом НАТО-а, Португалом је владала фашистичка диктатура која је водила крвљу натопљене колонијалне ратове у Анголи и Мозамбику. Они који су се опирали отерани су у концентрационе логоре попут Тарафала на Зеленортским острвима, где су многи Анголанци и Гвинеја-Бисауанци били мучени до смрти.

Као и фашистички Португал, и Грчка и Турска су биле чланице НАТО-а након својих војних удара.

Сам НАТО је, као што сада знамо, покренут Операција Гладио, тајна организација која се активира кад год демократске већине запрете да ће гласати против чланства у НАТО. У Италији су, на пример, терористички напади изведени у име група крајње левице како би се дискредитовала италијанска Комунистичка партија у њеним настојањима да формира владу.

Неко би могао да приговори да овде говоримо о прошлој ери и да је НАТО сада спреман да буде позван у глобалну борбу демократа против аутократа. Али и по овом питању, сваки озбиљан посматрач мора да закључи да нешто није у реду у том аспекту слике о себи Алијансе 21. века.

Узмите Турску под председника Реџеп Ердоган. Више пута је водила илегалне ратове против Ирака и Сирије, подржавала исламистичке терористичке групе у Сирији и, према сопственој процени немачке владе 2016. године, представља лансирну рампу за исламисте; ипак Турска је увек била и остала до данас цењена чланица НАТО-а.

Билатерални безбедносни споразуми, попут оних постигнутих са Франковом Шпанијом, сада су на снази са Саудијском Арабијом и Катаром, чак и уз пуно сазнање да су ове државе отворено антидемократске. Јасно је да је једини смислени критеријум за обрачун са Алијансом геополитичка предност. НАТО нити је заједница демократија, нити постоји да би бранио демократију.

Људска права

Треће: НАТО тренутно тврди да штити људска права. Чак и када бисмо превидјели како акције НАТО-а милион пута газе права на рад, здравље и адекватно становање – усред растућег сиромаштва и историјске прерасподјеле богатства у земљи – таква себична слика не може издржати испитивање у међународним питањима .

Док овде расправљамо, затвореници одведени у америчком „Глобалном рату против тероризма” још увек чаме у заливу Гвантанамо, где су држани без суђења скоро четврт века. То је реалност „људских права“ у водећој држави НАТО-а. Када је реч о слободи мишљења и штампе, САД су, уз подршку својих НАТО помоћника, покушале да дају пример Џулијана Асанжа мучећи га 14 година.

Његов једини злочин био је откривање америчких ратних злочина јавности. Против њега је тада покренута клеветничка кампања; Хилари Клинтон и Мајк Помпео отворено су размишљали о његовом убиству. Ово је део реалности односа НАТО-а према људским правима.

Одушевљен сам што могу коначно да кажем да је Џулијан Асанж сада слободан човек. А Јулијан је непоражен.

Међународна кампања за Асанжа, сви поверљиви разговори и слично, на крају су били успешни. Али то такође морамо да схватимо борба за слободу Џулијана Асанжа била је и део борбе за слободу као такву. И ова борба наставља да бесни овде у самом срцу НАТО система.

С обзиром на густину пропаганде, колико неуморно делује у слављењу НАТО митологије, из дана у дан, готово је чудо да не само да се подршка НАТО-у распада широм света, већ да су управо они најизложенији његовој пропаганди који су све скептичнији према војном пакту.

У Сједињеним Државама јавно одобравање НАТО-а непрекидно пада последњих година, док већина у Немачкој доводи у питање принцип одбране свих чланица; односно нису више спремне да се обавежу на члан 5 Северноатлантског уговора.

Зашто је то? Зашто људи почињу да сумњају у НАТО — упркос налету пропаганде?

Одговор је довољно једноставан: НАТО сам изазива ову кризу и људи то осећају.

Док њени браниоци говоре о алијанси као да је вечна, тежња организације ка ескалацији у Украјини и њеном ширењу у Азију превазилази сопствене капацитете Алијансе. 

Као и код већине империја, НАТО упада у замку претераног проширења коју је сам направио. У вези са овим, НАТО је политички фосил, неспреман да учи из пораза Немачке империје у Првом светском рату и чини се да понавља грубе погрешне процене Кајзерове Немачке, само на глобалном нивоу.

Немачко царство је веровало да може да води рат на два фронта. Данас, слично уверење добија на снази унутар НАТО-а да не само да мора да се суочи са Русијом и Кином, већ и да се мора укључити у Блиски исток. Ово је тврдња о глобалној хегемонији која се сада формулише. Каква охолост!

Три фронта и три састанка 

НАТО очигледно себе види да води рат на три фронта. Али ако би то урадила, њен пораз би био сигуран од самог почетка.

Имајући то у виду, сасвим је логично да су за овонедељни самит НАТО планирана три посебна састанка. 

Прва је радна сесија посвећена даљем јачању сопственог поновног наоружавања Алијансе. 

Савет НАТО-Украјина је следећи на дневном реду. Ради се о томе како се раскошни финансијски трансфери и обећања НАТО-а Украјини могу повећати, уз повећање испорука оружја и евентуално чланство Украјине у НАТО-у. 

Треће, биће одржан састанак са АП4, односно азијско-пацифичким партнерима — Аустралијом, Јапаном, Новим Зеландом и Јужном Корејом — и састанак са лидерима ЕУ.

Седамдесет пет година након што је основан, НАТО ће се залагати за појачану ратоборност у Украјини и ширење у Азију. Намера је да се унапреди НАТО-изација Азије и да се тамо примени стратегија за коју верује да је већ успешно распоређена против Русије.

За сада, примарни фокус на Пацифику није на директном придруживању азијских земаља НАТО-у, већ на ширењу сфере утицаја НАТО-а путем билатералних безбедносних споразума — и то не само са АП4, већ и са Филипинима, Тајваном и Сингапур.

[Види: Пацифичке ратне игре НАТО-а]

Баш као што је Украјина подигнута као држава на првој линији против Русије, НАТО се нада да ће трансформисати азијске земље попут Филипина у државе изазивача вис-а-вис Кине. Почетни циљ је да се упусти у хладни прокси рат, али у исто време да се припреми за врући прокси рат САД и НАТО-а у Азији.

И баш као што је проширење НАТО-а вођено по принципу „вреле жабе“ у односу на Русију, при чему се проширење одвија постепено како не би изазвало превише сумње у Русији, политика обуздавања Кине сада се састоји од постројавања држава једну по једну. у фалангу спремну за рат. 

Циљ је, као и увек, да избегнемо потребу да сами водимо такав рат, већ да можемо да приступимо ресурсима савезника како бисмо водили ове хладне, а затим вруће ратове. Овај развој догађаја прати економски рат, који је сада такође усмерен против Кине и чији главни терет сносе економије држава клијената САД.

САД и НАТО у ствари спроводе метод рата који је изложио древни кинески војни стратег Сун Цу, који је саветовао да је ратовање које не користи сопствене ресурсе она врста којој држава треба да тежи.

Проблем за НАТО стратеге овде није само њихова спремност да запале цео свет, већ и ризик који су сами себи наметнули због њихових глобалних претензија, што само подстиче савезништво међу државама које одбацују НАТО.

Заиста, политика НАТО-а је одиграла велику улогу у успону земаља БРИКС-а, јер је то груписање за многе државе средство заштите сопственог суверенитета.

Дакле, парадоксално, ако сада постоје снаге које промовишу мултиполарни свет, САД и њени НАТО савезници морају се сматрати међу најзначајнијим. Чак и државе попут Индије и Вијетнама одбијају да се подреде стратегији НАТО-а.

А са својом безусловном подршком крајње десничарској влади Бењамина Нетањахуа, НАТО губи сваки морални легитимитет на глобалном југу, пошто се види да је саучесник у израелским ратним злочинима.

Митови НАТО-а губе сјај.

Стратегије Алијансе подлежу сопственој империјалној екстензији. Оно што нам је сада потребно је тренутни прекид испоруке оружја Украјини и, коначно, тамошњи прекид ватре. Они који траже мир и сигурност за своје становништво морају зауставити агресивну политику експанзије у Азију.

На крају крајева, борба против НАТО-а је борба за сопствени суверенитет. Као савез држава клијената, Европа је у опасности од колапса. Еманципација каква се види у Латинској Америци тек треба да се материјализује.

Први корак би био да престанемо да се изигравамо за будале од стране војног савеза који своју агресивну стратегију финансира друштвеним ратом који њене конститутивне владе воде против сопственог становништва.

Севим Дагделен је посланица немачког Бундестага.

Оригиналну верзију овог чланка објавио је Свет ИЗВАН РАТА.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.