Израелски архитекта етничког чишћења

Док се израелски геноцидни напад на Газу одвија, баук Јосефа Вајца живи и даље, пише Стефан Мур.

By Стефан Мооре
Biseri i iritacije

Sод 1948. године, Израел се позивао на Холокауст да би оправдао присилно протеривање Арапа из Палестине да би створио јеврејску државу, али систематски план за етничко чишћење је годинама раније израдио ционистички зилот по имену Јосеф Вајц.  

У новембру 1940. – осам година пре оснивања државе Израел – Вајц wrote (написано): 

„Мора бити јасно да у земљи нема места за оба народа... Ако је Арапи напусте, земља ће за нас постати широка и пространа... Једино решење је земља…без Арапа. Овде нема места компромисима… Нема другог начина него да се Арапи одавде пребаце у суседне земље… Ни једно село не сме да остане, ни једно племе... Другог решења нема.”

Вајц је био „суштински ционистички колонијалиста“, пише израелски историчар Илан Папе. Рођен у Русији 1890. године и емигрирајући у Палестину као дете, Вајц ће постати утицајни шеф Одељења за насељавање земље Јеврејског националног фонда (ЈНФ) створеног да колонизује Палестину куповином арапске земље за Јишуве (имигранте Јевреје у Палестини пре 1948).

Као шеф Одељења за насељавање земљишта, Вајц је надгледао програм куповине имовине од станодаваца у одсуству и терао палестинске фармере са њихове земље.  Али убрзо је постало јасно да куповина малих парцела неће бити ни близу испуњењу сна циониста о стварању јеврејске већинске државе у Палестини.  

Године 1932, када се Вајц придружио Јеврејском националном фонду, у Палестини је било само 91,000 Јевреја (отприлике 10 процената становништва) који су поседовали само 2 процента земље. 

Промена те демографске реалности захтевала је прво радикално двосмерно решење, да убеди британски мандат у Палестини да дозволи већу миграцију Јевреја и, истовремено, развије ефикасан програм за протеривање аутохтоних Палестинаца.

Да се ​​позабави проблемом, Јеврејска агенција поставити Комитет за трансфер становништва 1937. године, касније Комитет за трансфер у првој израелској влади 1948. (идеја је била Вајцова) да смисли робусније планове за исељење Палестинаца и наметање њиховог пресељења у суседне арапске земље. 

Са својим искуством у земљишту, Вајц је био природан избор за предводи истакнуту трочлану групу у којој су били будући први председник Израела Хаим Вајцман и будући премијер Моше Шерток. 

Захваљујући Вајцовој опсесивној посвећености масовном протјеривању Палестинаца, постао је познат као „архитекта трансфера“ – еуфемизам за етничко чишћење (признати облик геноцида) који ће своју апотеозу достићи у Накби из 1948.  

Позивајући се на Стари завет, Вајц препричава обилазак палестинских села јуна 1941. са месијанским жаром:

„За нас нема места са комшијама. . . . развој је веома спор процес. . . . Њих [палестинских Арапа] је превише и превише су укорењени [у земљи]. . . . једини начин је да их [палестинске Арапе] исечемо и искоренимо из корена. Осећам да је то истина. . . Почињем да схватам суштину ЧУДО што би требало да се деси са доласком Месије; ЧУДО не дешава се у еволуцији, већ одједном, у једном тренутку. . .” (Вајцов нагласак)

Иако је Вајцов комитет за трансфер осмислио прве систематске планове за протеривање Палестинаца, његови корени сежу до рођења ционистичког покрета.  

Још 1895. оснивач ционизма Теодор Херцл објављен: 

„Покушаћемо да одушевимо сиромашно становништво преко границе... ускраћујући [Палестинцима] било какво запослење у нашој земљи.  

Други рани ционисти, као што је Израел Зангвил, били су мање задржан: 

„Морамо бити спремни или да мачем протерамо арапска племена... или да се ухватимо у коштац са проблемом веће ванземаљске популације.

До раног КСНУМКС-аth века, звона за узбуну су се већ оглашавала широм историјске Палестине; сукоби између јеврејских досељеника и Палестинаца били су у порасту. 

Али искра која би запалила цео регион била је Балфурова декларација из 1917. године, у којој је најављена подршка Британије јеврејској домовини у британском мандату Палестине. 

Било је то судбоносно обећање, по речима покојног палестинско-америчког академика Едварда Саида, „направљено од стране европске силе... о неевропској територији... уз потпуно занемаривање већинског становништва на тој територији.” 

It ће захватити Палестину у непрекидни сукоб и утрти пут ка Накби 1948.

Током наредне две деценије, имиграција Јевреја је порасла од цурења до поплаве – 60,000 само 1936. године. Како је све више палестинских фармера протерано са своје земље у сиромаштво, отпор је растао, експлодирао у Великој арапској побуни 1936-39 - три године демонстрација, немира, штрајкова, бомбардовања, саботаже и крвавих сукоба између Палестинаца и Јевреја, који су коначно брутално сломљени од стране британске војске и Хагане (ционистичке милиције).

До тада је убијено више од 5,000 Палестинаца и 300 Јевреја.

Након устанка, Британија је основала Палестинску краљевску комисију, или Пилову комисију, која је препоручила поделу Палестине на две суверене државе, са арапском државом припојеном Трансјорданији. Ако Арапи одбију да се преселе из јеврејске државе, њихов трансфер у Трансјордан би био „обавезан у крајњој инстанци“. Исто би важило и за Јевреје који су одбили да напусте арапску државу. 

Није изненађујуће да су Палестинци оштро одбили поделу, док су ционисти формално прихватили план, потајно чекајући да преузму целу историјску Палестину. Схвативши да план није изводљив, британска влада је на крају одбацила извештај 1938.

Говорећи 1938., Давид Бен-Гурион (који ће постати први премијер Израела) најавила у говору из 1938: 

„Након што постанемо јака сила… ми ћемо укинути поделу и проширити се на целу Палестину… Држава ће морати да чува ред – не проповедањем, већ митраљезима.

У време када се Вајц придружио Комитету за трансфер, већ је била постављена сцена за систематско етничко чишћење Арапа из Палестине.

Пројекат који је највише одушевио Вајца била је листа названа сеоски досијеи, детаљни регистар сваког арапског села у Палестини — њиховог топографски положај, приступни путеви, квалитет пољопривредног земљишта, извори воде, главни извори прихода, верска опредељења, године старости мушкараца и ниво њиховог учешћа у арапској побуни. 

За војне планере, досијеи села су били златни рудник — свеобухватна мапа пута за етничко чишћење Палестине која ће бити спроведена у наредној деценији. 

Катализатор је дошао 1947. године када су Британци напустили свој мандат и предали проблем Палестине Уједињеним нацијама. Одатле, остало је историја: 29. новембра 1947. Генерална скупштина УН усвојила је Резолуцију 181 која је предложила да се Палестина подели на две очигледно неравноправне државе — једну јеврејску државу са 56 одсто земље и арапска држава са 42 проценат — иако је у Палестини живело дупло више Арапа (1.2 милиона) него Јевреја (600,000).  

Поново су Палестинци и све арапске државе потпуно одбациле План поделе. Ционисти су били одушевљени — њихова визија јеврејске државе се остваривала, а рат са Палестинцима и суседним арапским државама је био на хоризонту.

„[Јосеф Вајц] је видео у резолуцији о подели и надолазећим непријатељствима срећну прилику да се покрену дуго неговани планови“ пише Палестинска историчарка Нур-елдин Масалха. „Његов дневник је препун наредби да се не 'пропусте прилике које нуди рат'. ” 

Дана 18. априла 1948. Вајц је, ослањајући се на своје сеоске досијее, wrote (написано) о списку села која је прво желео да буде етнички очишћен:

„Направио сам резиме листе арапских села која по мом мишљењу морају бити очишћена да би се комплетирали јеврејски региони. Такође сам направио резиме места која имају земљишне спорове и која се морају решити војним путем.” 

Паппе описује шта се потом десило. Назван План Д, био је то коначни Мастерплан за етничко чишћење Палестине:  

„Наређења су долазила са детаљним описом метода које треба користити за присилно исељење људи: застрашивање великих размера; опсаду и бомбардовање села и насељених центара; паљење домова, имања и добара; протеривање становника; рушење домова; и, на крају, постављање мина у рушевине како би се спречило повратак протераних становника...”

Када се завршило, више од половине домородачког становништва Палестине, преко 750,000 људи, било је исељено; 531 село је уништено; Дошло је до 70 масакра цивила, а процењује се да је убијено 10-15,000 Палестинаца.

Гледајући уништавање једног села, Веитз wrote (написано):

„Изненадио сам се да се ништа није померило у мени при том призору... без жаљења и без мржње, јер је ово свет.

Данас, док се геноцидни рат у Гази одвија, баук Јосефа Вајца живи. На почетку израелске инвазије, израелско министарство обавештајних служби израдио ратни предлог да се 2.3 милиона људи из Појаса Газе, који су сада свакодневно бомбардовани и изгладњели, насилно протерају на египатско Синајско полуострво где би били смештени у шаторске градове и ускраћено им право на повратак.  

У међувремену, расистички језик који користе израелски лидери да оправдају масовно искорењивање Палестинаца остаје непромењен: „Ми се боримо са људским животињама и понашаћемо се у складу са тим“, пљује израелски министар одбране Иоав Галлант; „Ово је битка, не само Израела против ових варвара“, каже премијер Бењамин Нетањаху, „то је битка цивилизације против варварства“. И товде нема Палестинаца, јер нема палестинског народа“, изјавио је министар финансија Безалел Смотрич.  

„Примамљиво је одбацити оживљавање трансфера... као дивље бунцање десничарских екстремиста“, пише Нур-елдин Масалха. „Међутим, такво отпуштање је опасно и добро је подсетити се да концепт трансфера лежи у самом срцу мејнстрим ционизма.

План етничког чишћења Палестине је првобитни грех Израела — грех који јеврејски колонисти или не могу да признају, мисле да је оправдан или радије забораве. 

Од Накбе 1948. године, Израел је користио сећање на Холокауст да ућутка своје критичаре и да осујети међународни притисак за прекид ватре у Гази или за права Палестинаца да се врате на своју земљу. Али упркос покушајима да оправдају, минимизирају или негирају своју прошлост, ционисти никада не могу избрисати наслеђе Јосефа Вајца или њихову крвљу натопљену историју. Давно је прошло време да Израел призна нехуманост и бескорисност свог ционистичког пројекта. 

Стефан Мур је америчко-аустралијски документарист чији су филмови добили четири Емија и бројне друге награде. У Њујорку је био продуцент серијала за ВНЕТ и продуцент у ударном термину програма ЦБС Невс магазина 48 ХОУРС. У Великој Британији је радио као продуцент серијала на Би-Би-Сију, ау Аустралији је био извршни продуцент за националну филмску компанију Филм Аустралиа и АБЦ-ТВ.

Овај чланак је из Бисери и иритације. 

Ставови изражени у овом чланку могу или не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.