Израелска инвазија на Рафах неће променити бојно поље у корист израелске војске, али ће бити ужасна за расељене Палестинце, пише Рамзи Баруд.
Рафа, 2003. (хелга тавил соури, Флицкр, ЦЦ БИ-НЦ-СА 2.0)
By Рамзи Бароуд
Заједнички снови
TПалестински град Рафа није само старији од Израела, он је стар колико и сама цивилизација.
Постоји хиљадама година. Хананци из њему као Рафија, а Рафиа је скоро увек била ту, чувајући јужне границе Палестина, древни и модерни.
Као капија између два континента и два света, Рафа је био на челу многих ратова и страних инвазија, од старих Египћана до Римљана, до Наполеона и његове на крају поражене војске.
Сада је ред на Бењамина Нетанијахуа. Израелски премијер је од Рафе направио драгуљ своје круне срама, битке која ће одредити судбину његовог геноцидног рата у Гази — заправо, саме будућности његове земље.
„Они који желе да нас спрече да делујемо у Рафи, у суштини нам говоре: 'Изгубите рат'“, он рекао на конференцији за новинаре 17. феб.
Тренутно постоји између 1.3 и 1.5 милион људи у Рафи, области која је пре почетка рата имала свега 200,000 становника.
Чак и пре почетка овог геноцидног рата, Рафа се још увек сматрала гужвом. Можемо само да замислимо каква је ситуација тренутно, где су стотине хиљада људи раштркане у блатњавим избегличким камповима, живећи у импровизованим шаторима који не могу да издрже стихију оштре зиме.
Градоначелник Рафе каже да само 10 одсто потребне хране и воде стиже до становништва у логорима, где људи пати од екстремне глади, ако не и од потпуне глади.
Упркос уништавању џамија у Гази израелским ваздушним нападима, Палестинци настављају да држе молитву петком поред рушевина џамије у Рафи, у јужној Гази. пиц.твиттер.цом/СКиВЗ1бЦв6
- Кудс Невс Нетворк (@КудсНен) Март КСНУМКС, КСНУМКС
Ове породице су више него трауматизоване јер су изгубиле најмилије, домове и немају приступ било каквој медицинској нези. Заробљени су између високих зидова, мора и убилачке војске.
Израелска инвазија на Рафах неће променити бојно поље у корист израелске војске, али ће бити ужасна за расељене Палестинце. Клање ће превазићи све што смо до сада видели, било где Газа.
Где ће отићи до 1.5 милиона људи када стигну израелски тенкови? Најближа такозвана безбедна зона је ал-Маваси, која је за почетак већ претрпана и премала. Тамошње расељене избеглице такође трпе глад због спречавања помоћи Израела и сталног бомбардовања конвоја.
Затим, ту је северна Газа, која је углавном у рушевинама; нема хране у мери у којој, у неким областима, чак и сточне хране, што сада постоји конзумира људима, више није доступна.
Ако међународна заједница коначно не развије вољу да заустави Израел, овај ужасан злочин ће се показати далеко гори од свих злочина који су већ почињени, а за последицу ће имати смрт и рањавање преко 100,000 људи.
Рафа, 2007. (Андреа Гиудицеандреа, Флицкр, ЦЦ БИ-НЦ-СА 2.0)
Чак и са инвазијом на Рафу, Израел не би постигао никакву војну или стратешку победу. Нетањаху једноставно жели да удовољи позивима на крв који извиру из целог Израела. После свега овога, они и даље траже освету.
„Ја сам лично поносна на рушевине Газе“, изјавила је израелска министарка за социјалну равноправност и напредак жена Меј Голан. рекао на седници Кнесета 21. феб.
Али, ипак, неће бити победе ни у Рафи.
На почетку рата Израел је рекао да Хамас јесте концентрисан углавном на северу. Север је прописно уништен, иако се отпор наставио несмањено.
Затим су тврдили да је штаб отпора био под болницом ал-Шифа, која је бомбардована, нападнута и уништена. Тада су тврдили да су Буреиј, Магхази и централна Газа главна награда рата.
Тада је Кан Иоунис проглашен „престоницом Хамаса“. И даље и даље…
Осим масовног уништења и убијања стотина цивила дневно, Израел није освојио ништа; отпор није поражен, а наводна „престоница Хамаса“ се лако селила из једног града у други, чак и из једног краја у други.
Сада се исте смешне тврдње и непоткријепљене оптужбе износе и износе против Рафе, где је већина становништва Газе побегла да, у потпуном очају, преживи напад.
Израел се у почетку надао да ће становници Газе у стотинама хиљада похрлити у Синајску пустињу. Они нису. Тада су почели израелски лидери, попут крајње десничарског израелског министра финансија Безалела Смотрича говор „добровољне миграције“ као „правог хуманитарног решења“.
Ипак, Палестинци су остали. Сада су се сви сложили око инвазије на Рафу, последњег покушаја да се оркестрира још једна палестинска Накба.
Али друга Накба се неће догодити. Палестинци неће дозволити да се то догоди.
На крају, политичком лудилу Нетањахуа и Израела мора доћи крај.
Свет не може да истраје у овој кукавичкој неактивности.
Животи милиона Палестинаца зависе од нашег заједничког настојања да се овај геноцид одмах оконча.
Рамзи Бароуд је новинар и уредник часописа Палестинска хроника. Аутор је пет књига укључујући: Ови ланци ће бити прекинути: палестинске приче о борби и пркосу у израелским затворима (КСНУМКС), Мој отац је био борац за слободу: Неиспричана прича из Газе (КСНУМКС) и Друга палестинска интифада: хроника народне борбе (2006). Др Баруд је нерезидентни виши научни сарадник у Центру за ислам и глобална питања (ЦИГА), Истанбул Заим универзитет (ИЗУ). Његова веб страница је ввв.рамзибароуд.нет.
Овај чланак је из Заједнички снови.
Ставови изражени у овом чланку могу или не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.