У тхis дискусија кључног бруес фор преговарање, Вијаи Прасхад каже да ће наставак употребе војне силе изазвати само даље интензивне патње.
By Вијаи Прасхад
Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања
Ерик Булатов, СССР, „Хоризонт“, 1971–72.
TОрганизација Северноатлантског пакта је почело масивна војна вежба под називом Стеадфаст Дефендер 2024 која ће се наставити до краја маја.
Преко 90,000 војника из земаља НАТО-а (и једне партнерске земље, Шведске), укључујући 50 поморских група и више од 80 ваздушних платформи, биће распоређено у 13 земаља како би демонстрирали капацитет алијансе и „послали снажну поруку о својој спремности да заштити све савезнике пред новим претњама“.
Од 31 земље чланице НАТО-а, шест граничи са Русијом; Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска и Норвешка.
Ова НАТО вежба долази баш као и Европска унија најавила да ће Украјини пружити финансијску подршку од 50 милијарди евра од сада до 2027. године, што је смањење у поређењу са подршком северног Атлантика у протекле две године.
Као јавна подршка рату у Украјини опада у државама глобалног севера, владе су одлучиле да појачају тензије дуж руске границе кроз НАТО.
Након најаве вежбе Стеадфаст Дефендер 2024, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг отпутовао је у Сједињене Државе и састао се са америчким секретаром одбране Лојдом Остином у Пентагону.
Занимљиво је да њихови јавни коментари нису изразили ни трунке забринутости за украјински народ. Столтенберг из уместо забринутости глобалног севера око Русије и Кине, рекавши да је подршка Украјини „улагање у нашу сопствену безбедност, јер ће свет постати опаснији ако председник Путин победи у Украјини“, упозоравајући да је резултат овог сукоба „такође тесно гледано у Кини.”
Дакле, нису важни Украјинци и њихово благостање, већ геостратешка неопходност да глобални север види Русију (и импликацијом, Кину) „ослабљену“, како је рекао Остин рекао у Кијеву две године раније.
Да бисмо расветлили овај сукоб, његове глобалне импликације и могућност мира, остатак овог билтена посвећен је Нема хладног ратаБрифинг бр. 12: „Рат у Украјини се мора завршити“.
Пре две године, 24. фебруара 2022, руске снаге су ушле у Украјину. Овај чин није био почетак рата у Украјини. Уместо тога, то је било убрзање сукоба који датира најмање од 2014. године.
Те године, по налогу Сједињених Држава, Украјини је наметнута нова влада са циљем да се земља приближи Европској унији. Ово је покренуло континуирани прогон руског говорног становништва у земљи.
Сукоб се одвијао брзо, Крим је де факто поново постао део Русије, а Донбас у Украјини постао линија фронта у сукобу између украјинских крајње десних националиста и оних који говоре руски.
У мају 2019. године украјински председник Володимир Зеленски преузео је дужност и обећао да ће окончати битку у Донбасу. Уместо тога, услед притиска НАТО-а, сукоб се интензивирао, што је на крају довело до руске интервенције три године касније.
За народ Украјине, Русије и света је императив да се рат заустави и да се питања са бојног поља пренесу на преговарачки сто.
Тујо, Немачка, „Слон“, 2021.
Утицај рата
У сваком сукобу, бројке о жртвама постају предмет спора. Међутим, мало је неслагања да је преко 500,000 украјинских и руских војника погинуло или повређено у овом рату, да је преко 6 милиона Украјинаца побјегао земљи и да је преко 7 милиона Украјинаца интерно расељени (од предратне популације од скоро 44 милиона).
Ако се рат не заустави, десетине хиљада људи ће бити убијено, а десетине милиона ће страдати.
Украјинска економија је уништена, смањује се за 29 одсто само у 2022, према подацима Светске банке. Утицај рата рикошетирао је широм света, изазивајући цене пшенице ће порасти за 21 одсто, а неких ђубрива за 40 одсто у првом месецу сукоба.
Земље глобалног југа биле су посебно тешко погођене наглим порастом цена хране и енергије у многим регионима, док европска економија иде ка рецесији.
У другим земљама астрономске количине ресурса су биле преусмерено на рат који је уместо тога могао бити искоришћен за друштвене и економске трошкове. САД и Европа већ јесу потрошен преко 200 милијарди долара о рату.
У децембру 2023. шеф украјинских оружаних снага питао Амерички министар одбране Остин за додатних 350–400 милијарди долара за „победу“.
У стварности, никакав новац неће довести до војног тријумфа. Јасно је, посебно након неуспеха украјинске „контраофанзиве“, да није дошло до значајније промене у војној ситуацији, нити има веродостојних изгледа за такву.
Даљње плаћање тако огромних људских и економских трошкова било би бесмислено.
Испод је дискусија о два главна питања која треба решити.
Број 1 — Украјина и војска Блокови
На крају Хладног рата, Европа је имала прилику да настави миран економски развој. Кохерентна и уравнотежена економија са огромним потенцијалом могла је да се формира смањењем војне потрошње уз комбиновање западне Европе са високом додатом вредношћу производње и услужних индустрија са енергијом, сировинама, пољопривредом и високотехнолошким индустријама бившег Совјетског Савеза, као што је свемир.
У источној Азији, која је превазишла период још веће хладноратовске поделе и сукоба (као што се види у корејском и узастопним ратовима у Вијетнаму и Индокини), фокус на обострано користан економски развој и избегавање војних и политичких блокова довели су је до тога да постане економски регион света који се најбрже развија.
О томе сведочи и чињеница да је БДП Удружења земаља југоисточне Азије од 1990. одрастао за више од 400 одсто.
Међутим, у Европи, САД су инсистирале да се таква политика не поштује и да би, уместо тога, регион требало да прошири војни блок НАТО-а на источну Европу, разбијајући приврженост она је у време поновног уједињења Немачке учинила да НАТО неће напредовати „један инч на исток“ према Русији.
САД су биле потпуно свесне да би ширење НАТО-а у великој мери подстакло тензије са Русијом и широм Европе. Посебно је осетљива била могућност уласка Украјине у НАТО, чиме би нуклеарни блок био у непосредној близини Москве.
Бројни стручњаци за Источну Европу и Русију снажно и више пута саветован против таквог ширења НАТО-а. Најпознатији, Џорџ Кенан, оригинални архитекта америчке хладноратовске политике, предвидео 1997. да би „ширење НАТО-а била најсудбоноснија грешка америчке политике у читавој постхладноратовској ери“.
У децембру 2021. Русија предложено договор да Украјина неће постати чланица НАТО-а. У преговорима у марту 2022. Украјина предложено усвајање неутралног статуса у замену за безбедносне гаранције, инспирисано клаузулом о колективној одбрани НАТО-а, која је могла укључити Пољску, Израел, Турску и Канаду као гаранте.
Ово је блокиран од стране НАТО-а, директно пренето путем хитне посете британског премијера Бориса Џонсона Украјини у мају 2022, чиме је спречен брзи завршетак рата.
бр. 2 — Руско-језична мањина
Попис из 2001 фоунд да је скоро 30 одсто становништва Украјине руски сматрало својим матерњим језиком. Државе са великим бројем језичких и етничких мањина могу одржати своје јединство само ако се поштују права таквих мањина.
Политика украјинске владе после 2014. која је укључивала сузбијање службена употреба руског језика у бројне сфере, стога су морали да доведу до експлозивне кризе унутар украјинске државе.
Венецијанска комисија Савета Европе, која се свакако не може оптужити да је проруска, изјавио:
„Важећи Закон о националним мањинама далеко је од пружања адекватних гаранција за заштиту мањина... многе друге одредбе које ограничавају употребу мањинских језика већ су на снази од 16. јула 2019. године.
Постоје само два начина да се ова ситуација реши: обнављање пуних језичких и других права мањине која говори руски у границама старе украјинске државе или отцепљење ових региона од Украјине. Који ће исход бити остварен биће кључни предмет преговора.
Без обзира на то, јасно је да сваки покушај да се мањина која говори руски језик одржи у украјинској држави уз наставак лишавања права неће успети, као ни покушај Русије да наметне другу државу украјинском говорном становништву западних и северној Украјини.
Сви напори да се ова питања реше војним средствима и даље ће бити узалудни и само ће резултирати даљим интензивним страдањима, пре свега за украјински народ. Ова реалност ће постати све очигледнија ако се рат настави — због чега се мора зауставити што је пре могуће и преговори морају започети.
Махамоудоу Зинконе „Бабс“, Буркина Фасо, „Макуис Лас Палмас“, 2015.
Године 1961. совјетски песник Володимир Миколајович Сосиура написао је песму о моћи речи. Сосиура је рођен у Дебаљцеву (које је данас у Доњецку) 1898. године у оквиру Царске империје, а умро је као члан комунистичке партије у Кијеву 1965. године.
Написао је неколико песама које су осцилирале између његове патриотске љубави према Украјини и његове посвећености Совјетском Савезу и комунистичкој борби. Изнад свега, Сосиура — који се борио у Првом светском рату у Бахмуту, а затим се касније придружио Црвеној армији — имао је велики презир према рату.
Препознао је важност рата против нациста, али је – као и многи из његове генерације – жалио због страшног губитка живота који је претрпео овај рат. Двадесет седам милиона совјетских грађана је погинуло у борби за пораз нацистичке војске, међу њима 19 милиона цивила. Ово је био контекст Сосиурине прелепе песме о речима:
Знам моћ речи.
Оштрији је од бајонета
и брже чак и од метка,
Брже од авиона.
...
О, оружје среће: реч!
Навикла сам да живим поред тебе.
Ти си заљубљени цвет,
ти си бајонет у мржњи.
Вијаи Прасхад је индијски историчар, уредник и новинар. Он је писац и главни дописник на Глобетроттер. Он је уредник на ЛефтВорд Боокс и директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања. Он је старији нерезидентни сарадник у Чонгјанг Институт за финансијске студије, Универзитет Ренмин у Кини. Написао је више од 20 књига, укључујући Тамнији народи Сиромашнији народи. Његове најновије књиге су Борба нас чини људима: Учење из покрета за социјализам и, са Ноамом Чомским, Повлачење: Ирак, Либија, Авганистан и крхкост америчке моћи.
Овај чланак је из Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања.
Ставови изражени у овом чланку могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
„Наведени циљ ове „специјалне операције“ је „денацификација“ Украјине“
Неки се ослањају на преседан и стога у одређеном степену настављају да комуницирају са идеолошком прошлошћу док је време бочни процес чија је константа промена чије варијабле укључују, али нису ограничене на путању или брзину.
Свезнање, према томе, никада није опција, већ само тумачење.
Ознака „специјалне војне операције“ првенствено је додељена из разлога флексибилности, укључујући у оквиру правних ограничења у питањима „рата“. које су противници истовремено настојали да прошире како би укључили НАТО у географско пространство своје операције и ограничили „денацизацију” на Украјину, на шта је НАТО реаговао де јуре надјачавајући „специјалну војну операцију” илустровањем/практиковањем њихове ко-војничке борбе.
„Када пређете ту границу, онда је једино решење за Аушвиц Црвена армија.
Ваше запажање је вероватно уоквирено тиме што је „рат“ ограничен на ствари које се разбијају и оне који омогућавају лупање, плус илузија да је победа/губитак једино решење, а не катализатор континуума победа/губитака, а тиме и одрживог опција је трансценденција.
Овај рат мора да буде један од најнепотребнијих и најглупљих ратова у историји. И ја бих проценио 90% кривице на страни САД/НАТО/ЕУ. 10% Русији… можда су могли нешто додатно да ураде, мада не знам шта би то могло бити. Корпорација Ранд је припремила овај рат, а западне владе су биле веома, веома жељне да рат почне. Финансирали су то штампаном, фиат валутом. Само су морали да нађу глупог, наивног, сујетног украјинског председника да каже: „У реду, ми ћемо вам обезбедити топовско месо. И какво је откриће Запад добио. Глуп, наиван и ташти Зелински изнад сваког очекивања.
Никад нисам мислио да ће то трајати овако дуго, али Линдзи Грејем ће вероватно испунити његову жељу. Рат се завршава када последњи украјински војник умре (или одбије регрутацију. А рат потврђује нешто друго. Империја у опадању је опаснија од империје која се уздиже.
Наведени циљ ове „специјалне операције“ је „денацификација“ Украјине. Достојан циљ, који не треба одбацити. Ма колико модерна 'левица' кукала како би тако нешто било страшно. Наравно, приметите да нико у модерној „левици” никада није сугерисао да би се ова „денацификација” можда могла наставити и ван последњих граница Украјине? Не, модерна „левица“ инсистира на томе да се „денацификација“ сада мора окончати. Очигледно је одговор модерне левице нацистима велики загрљај и рунда певања Кум-Бах-Иах. Да, то увек зауставља људе попут Бајдена и Нуландове.
Љубав је боља од мржње. Али, ако стављате цвеће у цеви пиштоља, верујете да тинејџер који држи пиштољ није Кајл Ритенхаус или неки други члан модерне Хитлерове омладине. Верујете да овај тинејџер са јуришном пушком годинама није 'учен' да сте омражени подчовек који представља претњу свему што је 'исправно' и 'добро'. Ненасиље функционише само када насилници имају границе које неће прећи. Када пређете ту границу, онда је једино решење за Аушвиц Црвена армија.