25 година венецуеланског пркоса

неки нације које су се удружиле да бране Повељу УН - посебно Русија и Кина - обезбедиле су Венецуели алтернативе финансијском и трговинском систему којим доминирају САД, пише Виџај Прашад.

By Вијаи Прасхад
Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања

O2. фебруара 2024. грађани Венецуеле су прославили 25. годишњицу Боливарске револуције. Тог дана 1999. Уго Чавес је преузео дужност председника Венецуеле и започео процес латиноамеричке интеграције који је — због непопустљивости САД — убрзано у антиимперијалистички процес. 

Чавесова влада, схватајући да неће моћи да управља у име народа и да се бави њиховим потребама ако остане везана за Устав из 1961, инсистирала је на све дубљој демократизацији. 

У априлу 1999. одржан је референдум за формирање Уставотворне скупштине, чији је задатак био да изради нацрт новог устава. У јулу 1999. године у скупштину је изабран 131 посланик. У децембру 1999. одржан је још један референдум за ратификацију нацрта устава. Коначно, у јулу 2000. одржани су општи избори на основу правила утврђених у новоусвојеном уставу. 

Колико се сећам, падала је јака киша оног дана када је нови устав стављен пред народ. Без обзира на то, на референдуму је изашло 44 одсто бирачког тела, са огромних 72 одсто бирајући нови почетак за своју земљу.

Према новом уставу, стари Врховни суд Венецуеле — који је олигархија земље користила као механизам да спречи било какве велике друштвене промене — замењен је Врховним судом правде (Трибунал Супремо де Јустициа) или ТСЈ. 

Током последњих четврт века, ТСЈ је био узнемирен неколико контроверзи, које су углавном проистекле из интервенција старе олигархије, која је одбијала да прихвати велике промене које је Чавес прогурао у својим раним годинама. 

Заиста, 2002. године, судије ТСЈ-а ослободиле су војне вође који су покушали државни удар против Чавеса, чин који је разбеснео већину Венецуеланаца. 

Ово стално мешање је на крају довело до проширења судске клупе (као што је амерички председник Френклин Д. Рузвелт учинио 1937. из сличних разлога) као и до веће законодавне контроле над правосуђем, каква постоји у већини модерних друштава (као што је у Сједињеним Државама , где је конгресни надзор над судовима институционализован путем инструмената као што је „клаузула о изузецима“). 

Ипак, овај сукоб око ТСЈ-а пружио је рано оружје за Вашингтон и венецуеланску олигархију док су покушавали да делегитимишу Чавесову владу.

Више људи ће изаћи на биралишта широм света 2024. него било које претходне године. Око 70 земаља, које заједно чине скоро половину одрасле светске популације, или је већ одржало изборе или ће ове године одржати изборе. Међу њима су Индија, Индонезија, Мексико, Јужна Африка, Сједињене Америчке Државе и Венецуела, којој су председнички избори предвиђени у другој половини ове године. 

Много пре него што се очекивало да ће влада Венецуеле прогласити датум избора, крајње десничарска опозиција у земљи и америчка влада су већ почеле да интервенишу, покушавајући да делегитимизују изборе и дестабилизују земљу враћањем финансијских и трговинских санкција. 

У средишту актуелног спора је ТСЈ, који је 26. јан одбила да поништи одлуку из јуна 2023. да се дисквалификује крајње десничарска политичка фигура Мариа Цорина Мацхадо — која је позвала на санкције против своје земље и да Сједињене Државе војно интервенишу против Венецуеле — са изборне функције у Венецуели најмање до 2029. ако не и 2036. . 

У поступку, ТСЈ је разматрао случај осам особа којима је из различитих разлога забрањено да обављају јавне функције. Шесторо их је враћено на посао, а двојици, укључујући Мацхада, потврђена је дисквалификација.

Одлука ТСЈ-а изазвала је ватру и сумпор из Вашингтона. Четири дана након судске одлуке, портпарол америчког Стејт департмента Метју Милер објавио је штампу изјава који је рекао да САД не одобравају „забрану кандидата“ на председничким изборима и да ће стога казнити Венецуелу. 

САД су одмах опозвале Општу лиценцу 43, трезорску лиценцу која је дозволила венецуеланској компанији за рударство злата из јавног сектора Минервен да обавља нормалне комерцијалне трансакције са америчким лицима и правним лицима. 

Осим тога, амерички Стејт департмент је упозорио да, ако венецуеланска влада не дозволи Мацхаду да се кандидује на овогодишњим изборима, неће обновити Општу лиценцу 44, која омогућава венецуеланском сектору нафте и гаса да води нормално пословање и која ће истећи 18. априла. 

Касније тог дана, Миллер Рекао штампа која „ако влада не промени курс, дозволићемо да та општа дозвола истекне, а наше санкције ће се вратити на своје место“.

Повеља Уједињених нација (1945) дозвољава Савету безбедности да овластити санкције према поглављу ВИИ, члан 41. Међутим, наглашава се да се ове санкције могу применити само путем резолуције Савета безбедности УН. 

Зато су санкције САД Венецуели, које су први пут уведене 2005. године, а продубљене од 2015. године, незаконите. Као што је специјални известилац УН за једностране мере принуде Алена Ф. Доухан написала у својој 2022. извештај, ове једностране мере су склоне прекорачењу и секундарним санкцијама као резултат страха земаља и фирми да ће их САД казнити 

Незаконите мере које су наметнуле САД донеле су десетине милијарди долара губици од 2015. и служили су као колективна казна против венецуеланског становништва (форцинг преко 6 милиона њих да напусти земљу). 

Влада Венецуеле је формирала 2021 Група пријатеља у одбрани Повеље УН да окупи земље у циљу одбране интегритета повеље и супротстављања употреби ових врста насилних, једностраних и незаконитих мера. Трговина међу члановима ове групе је у порасту, а многи од њих (нарочито Русија и Кина) пружиле су Венецуели друге опције осим финансијског и трговинског система којим доминирају Сједињене Државе и њихови савезници.

Прошлог месеца, Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања објавио је значајну студију, „Хиперимперијализам,” и досије, “Разбијање глобалног поретка”, у којем смо анализирали пад легитимитета Глобалног Севера, ново расположење на Глобалном Југу и насилне механизме које Глобални Север користи да очајнички задржи своју моћ. 

Прошле године, владе Сједињених Држава и Венецуеле састале су се у Бриџтауну на Барбадосу, под покровитељством Мексика и Норвешке, како би потписале Барбадоски споразум. Према условима овог споразума, Венецуела би дозволила да се дисквалификација неких опозиционих кандидата оспори у ТСЈ, а САД би почеле да укидају свој ембарго против Венецуеле. 

Ово је био споразум који су САД потписале не са позиције снаге, већ због изолације са којом се суочавају од новонасталог ОПЕК+ (састављеног од нација глобалног југа које су 2022. рачуна за 59 процената глобалне производње нафте) и због неуспеха да у потпуности потврди власт над Саудијском Арабијом. 

У настојању да се заштите од ових изазова, САД су настојале да врате венецуеланску нафту на светско тржиште. 

Након одбијања да учествује у условима утврђеним Барбадоским споразумом, Мацхадо изазов њена дисквалификација у ТСЈ, чији ауторитет је тврдила да поштује. Али када је пресуда изречена против ње, Мацхадо и Сједињене Државе су ушле у своју кутију са алатима и откриле да је преостала само сила: повратак на санкције и повратак на претњу војном интервенцијом. Министар спољних послова Венецуеле Иван Гил звао америчка реакција „неоколонијални интервенционизам“.

Повратак Вашингтона на санкције долази управо у тренутку када је Асошиејтед прес објавио а извештај на основу тајног меморандума америчке владе из 2018. који пружа доказе да су САД послале шпијуне у Венецуелу да гађају председника Николаса Мадура, његову породицу и његове блиске савезнике. „Не волимо то да кажемо јавно, али ми смо, у ствари, светска полиција“, рекао је бивши званичник америчке Агенције за борбу против дроге Вес Табор за Асошијетед прес, потпуно не обазирући се на кршење међународног права. 

Ово је став Сједињених Држава. Такво размишљање, које подсећа на клишее холивудских вестерна, управља реториком високих званичника САД. 

У том тону амерички министар одбране Лојд Остин прети милицијама у Ираку и Сирији, изрека да иако они можда „имају много способности, ја имам много више“. 

У међувремену, Остин изјављује да ће САД одговорити на ударе на своју војну базу у Јордану „када изаберемо, где изаберемо и како изаберемо“. Радићемо шта хоћемо. Та ароганција је суштина америчке спољне политике, која се позива на Армагедон када се зажели. „На мети Техеран“, каже Амерички сенатор Џон Корнин, без бриге о импликацијама америчког бомбардовања Ирана или било где другде.

Наравно, танка је линија између прогона политичких противника и дисквалификације оних који желе да на њихову земљу изврши инвазија стране силе, у овом случају „полиције света“. 

Истина је да владе често омаловажавају своје противнике тврдећи да су они агенти стране силе (као што је недавно урадила америчка представница Ненси Пелоси онима у Сједињеним Државама који протестују против израелског геноцида над Палестинцима, позивање их агенти Русије и тражећи од Федералног истражног бироа да их прати). Мацхадо је, међутим, отворено направио izjave позивајући Сједињене Државе да нападну Венецуелу, што би се у било којој земљи сматрало ван граница.

У децембру 2020. И са са низом опозиционих лидера у Венецуели који су се окренули против ставова људи као што је Мацхадо који су променили режим. 

Тимотео Замбрано, вођа Цамбиемос Мовимиенто Циудадано, рекао ми је да више није могуће ићи пред народ Венецуеле и позивати на прекид чавизма, социјалистичког програма који је поставио Уго Чавес.

То је значило да су велики делови деснице, укључујући Замбранову социјалдемократску формацију, морали да признају да ово становиште не може лако да добије подршку јавности. Крајња десница, коју чине људи попут Хуана Гваида и Марије Корина Мачадо, немају желудац за стварне демократске процесе, радије воле да се у Каракас одвезу на леђима Ф-35 Лигхтнинг ИИ.

Ни неколико месеци након што су обећале ублажавање санкција Венецуели, САД су се вратиле на свој хиперимперијалистички начин. Али свет се променио. 

Чавес је 2006. отишао у Уједињене нације и питао народи света да читају Ноама Чомског Хегемонија или опстанак а затим размишљао: „Зора свану свуда... То је да се свет буди. Све се буди. И људи устају." 

Мадуро је 31. јануара отишао у седиште ТСЈ, где је рекао, „Ми не зависимо од грингоса или било кога на овом свету за улагања, просперитет, напредак, напредак, [или] раст.“ Каналирајући Чавеса од пре 18 година, Мадуро је рекао: „Други свет је већ рођен.

Вијаи Прасхад је индијски историчар, уредник и новинар. Он је сарадник за писање и главни дописник Глобтротера. Он је уредник на ЛефтВорд Боокс и директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања. Он је старији нерезидентни сарадник у Чонгјанг Институт за финансијске студије, Универзитет Ренмин у Кини. Написао је више од 20 књига, укључујући Тамнији народи Сиромашнији народи. Његове најновије књиге су Борба нас чини људима: Учење из покрета за социјализам и, са Ноамом Чомским, Повлачење: Ирак, Либија, Авганистан и крхкост америчке моћи.

Овај чланак је из Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања.

Ставови изражени у овом чланку могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.