Катастрофа у Гази и Израелу — Насељеници и шири рат

Рат у Гази служи као димна завеса за ескалацију ширења насељеника и насиља на Западној обали, пише Дан Стеинбоцк. у међувремену, Бајденови јастребови се поново фокусирају на Иран. Последњи део од 5 делова серије.

Ово је последњи чланак у серији од пет делова. Овде је први део, два,  три четири.

By Дан Стеинбоцк
Тхе Ворлд Финанциал Ревиев 

Tхе Јеврејска насеља су неговали а де факто реалност једне државе у Израелу, у којој Израелци имају права, а Палестинци немају. У међувремену, разговори о решењу са две државе су одуговлачили од 2014. Реторику на страну, влада премијера Бенхамина Нетањахуа „укључила се у акције које анектирати Западну обалу и угрозити изгледе за праведно и трајно решење израелско-палестинског сукоба“.

У прошлости, периоди појачаних безбедносних тензија и војних операција су омогућили насељеницима да утврде чињенице на терену. Након бруталног напада Хамаса, алармантни тренд повећања насиља међу насељеницима брзо је ескалирао. Ништа није зауставило сталну експанзију досељеника од касних 1960-их и експанзију Израелаца у источном Јерусалиму.

У Јужној Африци је систем апартхејда, заснован на превласти белаца и расној сегрегацији, био на снази од 1948. до 1994. У априлу 2021. Хјуман рајтс воч упозорио је да је Израел прешао праг апартхејда.

Почетком септембра ове године бивши шеф Мосада Тамир Пардо рекао је да израелски механизми за контролу Палестинаца одговарао старој Јужној Африци. „Овде постоји држава апартхејда“, пошто се „двојици суди по два правна система“.

Чак и усред мировних преговора у Ослу почетком 1990-их, приход Палестинаца по глави становника био је само 15 посто у односу на израелски ниво. Али наде у мир су умрле са јеврејским екстремно десничарским убиством премијера Јицака Рабина.

Упркос свим халабукама Трампове и Бајденове администрације да је Блиски исток на ивици мира и просперитета, приход Палестинаца по глави становника ima опао и сада је само 12.9 одсто у односу на ниво Израела, ниже него пре неколико деценија.

Колико год да су ове збирне бројке лоше, оне одражавају палестинске просеке, а не пакао у Гази. Године изолације и сталних сукоба оставили су локалну економију далеко иза Западне обале, због блокаде коју је наметнуо Израел, четири рата и домаћих подела.

Газан приход по глави становника је сада мање од трећине од тога на Западној обали. Половина радне снаге је незапослена; преко половине становништва живи испод националне границе сиромаштва, према подацима Међународног монетарног фонда. 

Много пре офанзиве Хамаса, палестинска стагнација је одражавала економску пропаст која је била прекомерна чак и у односу на апартхејд у Јужној Африци. Током апартхејда (1948-94), приход црнаца по глави становника у односу на белце попео се са 8.6 процената на 13.5 процената. Релативно гледано, почетна тачка Палестинаца у односу на Израелце била је скоро дупло већа након споразума из Осла. Али данас је иза црнаца на крају апартхејда. Преокрет се догодио под надзором Трампове и Бајденове администрације.

Далековиди израелски лидери више не поричу реалност апартхејда. Прошле године, бивши државни тужилац Мајкл Бен Јаир назвао је Израел „режимом апартхејда“. Недавно су бивши председник парламента Аврахам Бург и познати историчар Бени Морис били међу више од 2,000 израелских и америчких јавних личности које су потписале јавна изјава да „Палестинци живе под режимом апартхејда“.

Халл оф Миррорс

Стандардни наратив о рату у Гази 2023. је само фасада. Чак ни аргумент да је Хамасова офанзива била „неуспех обавештајних служби“ не делује валидно. На основу двогодишњих видео доказа, Хамасови милитанти обучени за бруталне нападе на најмање шест локација широм Газе на видику и мање од једне миље са израелске јако утврђене и надгледане границе. За све практичне сврхе, офанзива се могла спречити. Ако неуспех обавештајних служби уопште није био неуспех, шта је то било?

Слично томе, наивна прича о Хамасу као израелском непријатељу не држи воду. Група и њени брутални напади ишли су руку под руку са више од две деценије током којих су се подизали Ликуд и крајња десница. 

Баш као што је Операција Циклон навела САД да обуче, наоружају и финансирају генерацију исламистичких федаина у Авганистану, укључујући Осаму Бин Ладена, Израелци су мислили да могу да искористе Хамас; није да би их Хамас могао користити.

Штавише, рат у Гази служи као димна завеса за ескалацију ширења насељеника и насиља на Западној обали, за шта се Нетањахуови министри крајње деснице надају да ће резултирати њеном анексијом и протеривањем Палестинаца.

У регионалном смислу, рат је навео јастребове америчког председника Џоа Бајдена да преусмере пажњу на Иран. То је стари пројекат. Од 2003. године, америчка војска спроводи анализу под називом ТИРАННТ (Тхеатре Иран Неар-Терм) за рат пуног размера са Ираном. 

Наводно, овај план за ванредне ситуације (ЦОНПЛАН 8022) би био активиран у случају другог 9/11, под претпоставком да Иран би иза тога.

Очекивано, рат је подстакао тензије са Хезболахом у јужном Либану, који би многи у америчком Конгресу и Белој кући желели да повежу са Ираном, како би се легитимисала велика регионална конфронтација.

Занимљиво је да је након напада Хамаса, када је републикански сенатор Линдзи Грејем упитан да ли жели да САД и Израел „бомбардирају Иран чак и у недостатку директних доказа о њиховој умешаности,“ он је одговорио: "Да." Одговор је запрепастио чак и саговорницу ЦНН-а, па је поставила питање два пута и добила исти одговор.

Недавно је амерички представник Мицхаел МцЦаул, републикански предсједавајући Комитета за вањске послове Представничког дома америчког Конгреса, рекао да његово вијеће израђује нацрт закона којим би се одобрила употреба војне силе у Ирану, иако су америчке обавјештајне службе саопштиле да нема доказа који подржавају тврдњу Ирана директно учешће. Меколови коментари дошли су на 21. годишњицу доношења мере која је одобрила погрешну америчку инвазију на Ирак 2003. године.

Нетањахуовој влади би сукоб у Ирану скренуо пажњу са Газе и Западне обале. То је дуг сан. 

Године 2011. Нетањаху је наредио Мосаду и Израелским одбрамбеним снагама да се припреме за напад на Иран у року од 15 дана, све док Пардо и тадашњи начелник генералштаба Бени Гантз — сада у опозицији, али кључни члан Нетањахуовог не тако уједињеног ратног кабинета — довео у питање премијеров правни ауторитет да дају такву наредбу без одобрења кабинета. Дакле, Нетањаху је одустао.

Али Иран остаје на дневном реду владе. А неки критичари тврде да је то део ратне агенде у Гази. Пре месец дана, паралелно са превирањима у домаћем Врховном суду, Нетањахуов шеф Мосада Дејвид Барнеа обећао је да ће циљати на ирански „највиши ешалон“ if Израелски Јевреји би били повређени од терора.44

Ни Бајденова администрација није избегла искушење да искористи рат и своју „солидарност са Израелом“ као демонстрацијски ефекат за друга жаришта. Када се министар одбране Лојд Остин састао са Нетањахуом и члановима израелског ратног кабинета, он је пренео „гвоздену подршку“ САД Израелу. 

То је литургијски термин који је Бела кућа користила у контексту Јапана, Тајвана, Украјине, Филипина и других великих америчких савезника који нису у НАТО-у који су се обавезали на заједничке одбрамбене циљеве, војне базе и куповину оружја од америчке Велике одбране, као што је Раитхеон, бивши Остинов послодавац.

Коначно, дати шансу миру

Рат који је у току озбиљно је поткопао кредибилитет САД као неутралног посредника у региону. Званично, Вашингтон настоји да деескалира тензије. Али реторику на страну, док је Израел ескалирао своју контраофанзиву, америчке дипломате су биле обесхрабрене да јавно користе фразе које би подстакле смиреност. У процурелим порукама, Писало је особље Стејт департмента да високи званичници нису желели да материјали за штампу садрже три конкретне фразе: „деескалација/прекид ватре“, „престанак насиља/крвопролиће“ и „враћање мира“. То је претходило америчком вету у Савету безбедности УН да блокира „хуманитарну паузу“ и коридоре у Гази.

Демократска Бајденова администрација је наставила Трампову блискоисточну политику, која ефективно игнорише палестинску ноћну мору. Двопартијски консензус Вашингтона вођен је приоритетима Пентагона и Велике одбране, која профитира од сваког новог великог насилног сукоба продајом безбедности без мира. Рат у Гази је школски случај.

У првој недељи своје контраофанзиве, Израел је бацио 6,000 бомби на Газу. То је скоро број бомби које су САД бациле на Авганистан у читавој години. Али то је можда само увод у оно што је још пред нама. Ако и када почне очекивани израелски копнени напад – „проречена катастрофа“, како то каже израелски колумниста Гидеон Леви – све ове бројке жртава ће бледети у поређењу.

Израел наставља да бомбардује Газу и напредује ка копненој инвазији на опкољену енклаву.

? Пратите нашу емисију УЖИВО: https://t.co/Qe25hKt0GS пиц.твиттер.цом/и0ГивЛКлЦк

- Ал Јазеера Енглески (@АЈЕнглисх) Новембар 1, 2023

Када је милион људи интерно расељено, оштећено је 90,000 стамбених јединица, фактички су ускраћени струја и вода (и све то пре стварни напад), посљедична штета се више не може разматрати залог али намењен. А ако здравствени системи пропадну, уследиће беда и порок у виду глади, епидемија утиру пут новим масакрима и новим ратовима.

Од новорођених беба до преживелих из Накбе, број погинулих у израелском рату у опкољеном појасу Газе премашио је 8,500 Палестинаца.

Гледамо бројке како бисмо илустровали размере разарања ??

?: https://t.co/hRNy7Yb8vL пиц.твиттер.цом/0ЦНиЕЕДиХв

- Ал Јазеера Енглески (@АЈЕнглисх) Новембар 1, 2023

Данас су највећи економски ризици неоправдане геополитичке тензије. Избијање рата у Гази 2023. прети да унесе нову волатилност на енергетска тржишта, подсећајући на прошлогодишњи хаос у роби након рата у Украјини. Док је Бајден изнео свој главни аргумент за „ратну помоћ Израелу и Украјини“, проширио је учешће САД на два главна фронта; умножио потребу за десетинама милијарди долара војне помоћи поред претходних стотина милијарди долара; и убрзао вероватноћу претеће дужничке кризе у САД која би могла имати глобалне последице.

После 8 трилиона долара у погрешним ратовима после 9. септембра у Авганистану и Ираку, америчка ратна позоришта нису нестала. Само се арене померају. Бајденова администрација припрема још један неоправдани глобални хладни рат у перципираном манихејском свету „племенитих демократија“ и „злих аутократија“.

У протеклих пола века, ниједна иницијатива уз посредовање САД није постигла трајни мир на Блиском истоку. Вашингтон има геополитички интерес у региону као резерва енергије и уносан клијент америчких одбрамбених компанија. Насупрот томе, кинески приступ је заснован на стабилности и сарадњи који су неопходни за економски развој. Истичући важност мира и развоја, Пекинг је позвао на „тренутни прекид ватре“ и поновио своју подршку решењу са две државе са независном државом Палестином као излазом из сукоба.

И САД и Кина имају улогу на Блиском истоку. Али без мира нема стабилности. А без стабилности нема развоја. Пола века ратова, колонизације и апартхејда никада неће донети мир у региону; али ће сигурно обезбедити више очаја, више ратова и више мртвих и повређених цивила. Оно што је потребно у региону је мултилатерална сарадња и мултиполарна дипломатија.

Време је да дамо шансу миру и развоју – пре него што буде прекасно.

Др Дан Стеинбоцк је оснивач Дифференце Гроуп-а и радио је на Институту Индије, Кине и Америке (САД), Шангајском институту за међународне студије (Кина) и Центру ЕУ (Сингапур). Више, погледајте овде.   

Оригиналну верзију овог чланка објавио је Тхе Ворлд Финанциал Ревиев.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.