Претпоставка ВИНЕП-овог дневног реда била је да су узастопне америчке администрације посветиле превише пажње палестинском проблему и арапском јавном мњењу, пише Ас'ад АбуКхалил.
By Ас'ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума
TНапад Хамаса (са губитком живота цивила) уздрмао је Блиски исток и разбио многе претпоставке и погрешна схватања о региону.
Није да је Израел био шокиран смелом природом напада, већ да је Израел већ дуго претпостављао да је палестински проблем мртав и да нема потребе да се ангажује у такозваном мировном процесу — чак и ако њиме управљају САД, најмање неутрална страна у арапско-израелском сукобу изван Тел Авива.
Одражавајући веру у смрт Палестине као питање, Бајденова администрација је била прва америчка администрација од Линдона Џонсона која није ни покушала да покрене мировни процес у вези са палестинским проблемом, показујући своје уверење да је то питање завршено.
Џо Бајден је у потпуности пристао на школу мишљења и дипломатије Џареда Кушнера, која верује да Арапи више не маре за Палестину и да Израел једноставно може да постигне мировне споразуме са појединачним арапским државама, након чега би уследило арапско јавно мњење. Мало се говори о томе да је Бајден усвојио Кушнеров поглед на блискоисточну политику, што Палестину чини ирелевантном у спољној политици САД у региону.
Али постоје историјски корени за ово гледиште. Године 1985, америчке присталице Израела (са везама са израелским лобијем, АИПАЦ) основале су Вашингтонски институт за блискоисточну политику (ВИНЕП). У то време сам био у Вашингтону и организација се сматрала малом радњом за коју је мало вероватно да ће изазвати утицај у граду препуном истраживачких центара и истраживачких центара.
Штавише, сматрало се да је Институт превише про-израелски да би могао да се појави као утицајан тхинк танк. Већина центара оријентисаних на Блиски исток је имала проарапски настројеност (проарапски у конзервативном смислу арабиста који су били блиски нафтним компанијама, индустрији оружја и амбасадама Залива). Заливске амбасаде су се тада противиле АИПАЦ-у јер се противио њиховим захтевима за куповину оружја, а заливски режими су се, барем јавно, залагали у име палестинског народа.
Араписти су контролисали неколико утицајних центара и организација, попут Америцан Едуцатионал Труст-а (који је објавио некада утицајни Извештај Вашингтона о блискоисточним питањима), Блискоисточни институт, Национална организација арапских Американаца, између осталих. Араписти су углавном били пензионисани официри америчке спољне службе који су веровали да спољна политика САД треба да буде „једнака”.
Овај став је био повезан са Републиканском странком пре Реганове „револуције“. Најпре би Вашингтонски институт био позван да заступа израелско гледиште, а не да даје „објективну” анализу региона.
Сећам се да сам у Вашингтону често био у пару са Робертом Сатлофом (садашњим директором ВИНЕП-а) у дебатама на телевизији и радију. Једном је цитиран стручњак за ВИНЕП Нев Иорк Тимес али списатељица (Јане Парлез) није идентификовала институт — као што је то било стандардно у то време — као про-израелски труст мозгова. Позвао сам новинарку и пожалио се, а она се сложила са мном и рекла да се иначе тако изјашњава.
Данас, скоро свакодневно, новине у САД и Европи објављују анализу стручњака Института о Блиском истоку, али не идентификују организацију као произраелску и блиску израелском лобију.
Али блискоисточна сцена у Вашингтону се касније радикално променила, посебно са доласком Клинтонове администрације. Клинтон је именовао Мартина Индика, који је основао ВИНЕП као истраживачку грану АИПАЦ-а, за свог главног саветника за Блиски исток (он у то време није имао америчко држављанство и његови папири су пожурили да би испунили процес потврде).
Амерички министар одбране Доналд Рамсфелд (десно) стоји поред Ариела Шарона, израелског премијера, на Ривер Параде Фиелд, Пентагон, Арлингтон, ВА, 19. март 2001, док га поздравља Мартин Индик, амерички амбасадор у Израелу. (ДоД/Роберт Д. Вард)
Администрација је тада очистила све арабисте из Стејт департмента и свако ко је идентификован као носилац арапске тачке гледишта послат је на сибирска места. Порука је била гласна и јасна: америчка влада више неће толерисати да се неко усуђује да изрази „арапску тачку гледишта“ у арапско-израелском питању.
То је брзо подигло статус Вашингтонског института и многи његови истраживачи су служили на високим државним позицијама, посебно у Држави и Одбрани. Најмање три његова „стручњака“ су служила као помоћници државног секретара за Блиски исток (највиша позиција за Блиски исток у Стејт департменту). Порастао је углед Института као организације која запошљава блискоисточне положаје у Савету за националну безбедност у Белој кући, држави и одбрани.
Бивши дипломати су хрлили да раде као истраживачи у пензији, а дипломатама на служби би требало годину дана одсуства да би служиле као стипендисти. Институт меша израелске и америчке стручњаке и често би доводио симболичног Арапа (Тахсеен Басхир, портпарол Анвара Садата, рекао ми је да је одбио великодушну понуду Индика да тамо служи као сарадник.)
Премиса ВИНЕП-ове агенде била је да су узастопне америчке администрације посветиле превише пажње палестинском проблему и арапском јавном мњењу.
Старији човек Барри Рубин а други су тврдили да арапско јавно мњење није важно јер би владе које су пријатељске према САД могле да се побрину за њих, и да палестински проблем није тако централни за Арапе као што је био у Насеровим данима. Фокус се померио на реплицирање споразума из Кемп Дејвида подстицањем билатералних преговора и споразума између арапских деспота и Израела.
Након што је Израел извршио инвазију на Либан 1982. године, САД су натерале либанску владу да потпише мировни споразум са Израелом (али он није потрајао и није ратификован јер је народна побуна приморала његово отказивање).
У исто време у Вашингтону се догодила још једна промена. Заливски режими су променили своје приоритете након ирачке инвазије на Кувајт 1990. године, а многи од њих су ушли у преговоре са ционистичким организацијама у ДЦ Принц Бандар бин Султан из Саудијске Арабије позвао је ционистичке вође у Краљевину, када антисемитска краљевска породица није дозвољавала ни Јеврејима да уђе у Царство.
Сиријци и Либанци су ушли у директне мировне преговоре са Израелом, али Израел, обично, није удовољавао арапским захтевима јер је посматрао стране као слабе протагонисте. Земље Залива су саме од себе учиниле своје односе са Израелом мање тајним (Саудијска Арабија је сарађивала са Израелом у јеменском рату 1960-их).
(ВИНЕП)
ВИНЕП је подстакао америчку администрацију (уз пуну подршку Конгреса, што одражава АИПАЦ-ов поглед на Блиски исток) да игнорише палестинско питање, или да га закопа у споразуме и процес из Осла. Јасер Арафат је отишао у Рамаллу где су САД касније дозволиле Израелу да га убије. Израел никада није поштовао услове споразума из Осла и земље које је требало да буду ослобођене биле су у ствари под чвршћом и бруталнијом окупацијом како су насеља расла.
Увек је постојао смоквин лист за окупацију: мировни процес предвођен САД, који је наводно (од 1970.) радио на свеобухватном миру између Арапа и Израелаца. Мировни процес је био само америчко (и европско) покриће за Израел да настави да окупира и врши агресију док је ширио фантазију о договору који се ради иза затворених врата. САД никада нису биле озбиљне у постизању свеобухватног решења и колонијални начин размишљања очекивао је да ће палестински национални пламен бити угашен силом.
Кушнер није видео потребу за мировним процесом и ВИНЕП се сложио (главни стручњак за Блиски исток у Стате је био дипломац ВИНЕП-а у Трамповој администрацији). Уместо тога, Кушнер је сматрао да је ВИНЕП-ов план бриљантан: Палестина није политички истакнута и заливски режими би могли добровољно да постигну мировне споразуме са Израелом у замену за напредно оружје и похвале САД.
Штавише, заливски режими су открили да је војна и обавештајна сарадња са Израелом била корисна за унутрашњу репресију (израелска технологија је коришћена (и користи се) за шпијунирање и лов на дисиденте у тим земљама).
Избијање у Гази била је снажна порука (иако је била насилна и резултирала је смрћу цивила) да палестински милитанти желе да потврде (у име већине Палестинаца, заправо) да је палестински проблем ту да остане и да никакав споразум о нормализацији не може уништити палестинске националне стремљења.
Та порука би била јача да су животи цивила били поштеђени, иако се убијање само израелских окупационих војника од стране Палестинаца такође сматра тероризмом на Западу).
САД су желеле да верују да би њени добро наоружани деспоти могли да потчине сопствено становништво, као и Палестинце, ако би протестовали због трендова нормализације.
Али Палестинци се често упуштају у побуне против самих арапских влада када осете да су им руке везане; а Хамас (без обзира на нечије виђење тога, посебно на став секулариста) није само оруђе Ирана упркос иранском наоружавању и финансирању Хамаса.
Хамас је раскинуо са Ираном, па чак и са Хизбуллахом, након 2011. када је подржао сиријске побуњенике против режима. Тек недавно је завршено помирење између Хизбуллаха и Хамаса.
Постојао је палестински ослободилачки покрет пре ПЛО, а после ПЛО; и постојао је ослободилачки покрет пре Хамаса и биће после, иако се пут ослобођења Палестинаца чини краћим него икада, или тако многи Арапи верују.
Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (1998), Бин Ладен, Ислам и нови амерички рат против тероризма (2002), Битка за Саудијску Арабију (2004) и водио популарни Тхе Ангри Араб блог. Он твитује као @асадабукхалил
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
поклонити до ЦН'с
Пасти Фонд Vožnja
"Хуманитарни коридори"
Русија им увек дозвољава. Сваки пут када је Русија сатерала људе у ћошак, било да се ради о Исламској држави или Асовцима, Русија поставља хуманитарне коридоре и покушава да организује „времена тишине“ (примирје) да цивили побегну.
НАТО не ради тако нешто. Где год могу да се сетим. Данас НАТО бомбардује једини 'прелаз' где би људи могли да побегну. НАТО верује да ако људима дате 'упозорење' да морају да беже, чак и ако немају времена и где да оду, онда је у реду да их масакрирате.
Типично за америчке политичаре који воле Иран као снагу која стоји иза Хамаса, као да је Палестинцима потребно више провокација да би одговорили.
И наравно, државни (-рун) медији (некада наше право наслеђе МСМ) су укључени у још један рат. Они чак и не признају да је Хамас („креатуре Израела“) створен и финансиран од стране Израела да би био трн у оку Арафату и ПЛО-у. Чини се да је „израелска демократија“ заснована на контроли избора, исто као и „америчка демократија“.
Када државни „стенографи” указују на Иран као на контролну силу иза Хамаса, нико не истиче да је Хамас био/јесте израелска сила међу Палестинцима. Израел (након што је Египат више пута упозоравао на напад Хамаса) сигурно је знао шта следи, и апсорбовао је ужасне губитке израелских грађана (укључујући многе двоструке америчке/израелске држављане) ради ПР-а, како би дозволио покољ Палестинаца без преседана.
Може ли се употребити нуклеарно оружје?… Луђаци управљају Тел Авивом…
Бреакинг! — расистички, јеврејски супрематистички ционисти су спремни да „преселе“ више МИЛИОН палестинских цивила у северну Газу у наредна 24 сата. Израел тражи да се искоријене и одмах побјегну у јужне области Газе.
Погледај. Можда бисмо могли да будемо на ивици употребе нуклеарног оружја. Иран, Пакистан, Турска, Сирија или чак Египат ће можда морати да одговоре на тако мучан и нечувен захтев. Ако једна од ових држава погоди Израел довољно јако (на крају крајева, присилно пресељење је тако сумануто и чудно), да ли би лудаци који се тренутно налазе у Тел Авиву прибегали врхунском оружју?
Позовите свог конгресмена, реците људима који су умерени и разумни шта се тачно дешава. Ционисти су очигледно полудели и ретко ко има довољно камења да то прозове. Некада је неколико старих магла у Вашингтону могло ово да провери. Немамо то баш са Нуланд, Блинкен, Сулливан, који води Вашингтон.
Предстоје избори и Џо не жели да изгуби значајне донације из АИПАЦ-а и других ционистичких извора. Не би требало дозволити мешање у изборе из страних извора !!!
Ово сам хтео да кажем горе.
Читао сам да Хамасом управља Турска, а не Иран, а лидери Хамаса су стационирани и заштићени од стране Турске.
Сећам се Џејн Перлез када је радила у СОХО Веекли Невс у доњем Менхетну касних 1970-их. Тај лист је био у радикалним орбитама на исти начин као и Тхе Виллаге Воице, али још више. Међутим, када је Ванеса Редгрејв правила таласе у име Палестине, СОХО Веекли Невс је довео сус Урија Дана да пише о Израелу. То је за мене означило крај СОХО Веекли Невс-а.
Постоји велики број руку у Белој кући подмазаних од стране АИПАЦ-а. ЈПар, мислим да си заборавио реч у последњој реченици: „не“
Док не будемо имали владу која поштује људе – све људе, чак и своје људе (што они немају) – уместо да раде као себични психопатски манипулатори на шаховској табли за профит/зарад моћи, невини људи ће платити цену живота .
Умови криминалаца управљају стварима.
Мука ми је од читања о томе како размишљају наши лидери.
Неко је рекао да је разлика између државника и политичара у томе што државник може да разуме став свог „противника“, а политичара није брига.
Не постоји таква ствар као „тхинк танкс“. Они су плаћени пропагандисти чија је сврха да појачају планове оних који их плаћају. Није потребно размишљање, осим да консултујете речнике и тезаурусе и пратите најновији тренд у бесмисленим салатама од речи. Сваки „папир” или „налаз истраживања” производи се у замену за новац; стварна стипендија је непотребна и одвратна.
Тачно сте описали „тхинк тенкове“ Вашингтона. Већина Американаца и даље верује да када „новинар“ цитира члана тхинк танк-а, то одражава мишљење интелектуалног независног извора. Ништа није даље од истине.
Истраживачки центри су само задржавање места за Дееп Статеерс који тренутно немају посао због тога која странка контролише Белу кућу, и у мањој мери која политичка партија контролише ХофР и Сенат. И наравно постоје неки стални Тхинк Танкери као што је Билл Кристол. Многи од сталних, као што је Кристол, су 2. генерације.
У мало вероватном случају да амерички бирачи успешно поставе ограничења мандата за изабране званичнике, истраживачки центри би само проширили свој утицај. ДЦ је велики клуб који сваке године постаје све већи. Волео бих да је Џорџ Карлин још увек ту да нас редовно подсећа. „А ти ниси у томе“
Смрдљиви резервоари су прикладнији израз за њих.
Жалим за данима када сам гласао за Била Клинтона. Пљачкање система благостања, потписивање НАФТА-е и његово елиминисање, у суштини, гласа палестинског народа и за њега – брисање могућих усаглашених дипломатских напора да се ради на пристојном решењу за ове две групе. Вероватно ће, ако преживим још једну деценију, бити откривено хладно хладно срце Била Клинтона. Господин Дон Хуан Слицк Вилли заиста.
Кратко и тачно.
Надам се да ћете написати шта мислите да ће бити исход садашњег устанка.
Размишљам о већој верзији Нагорно Карабаха или Атике.
Осим што Палестинци у Гази немају куда да оду. Барем се Јермени НК могу поново придружити главном јерменском становништву. Становници Газе би теоретски могли да буду евакуисани у Израел (да, тачно) или Египат (који не може да се носи са 2.2 милиона избеглица).
Или могу бити убијени и истребљени на лицу места. Проблем решен заувек.
И наставиће да постоји палестински ослободилачки покрет све док Израел не истреби сваког Палестинца.
Циљ израелске владе је да истреби све Палестинце. Стратегија је да се Палестинци потисну до тачке у којој се побуне, чиме се оправдавају масовне одмазде које убијају Палестинце на хиљаде.
Више ми се допао наслов када сам ментално скратио на „Како је ДЦ изазвао Газу?“
„Тхинк Танкс“ су велике гомиле новца које раде са циљем да служе управо том новцу.
Палестинци су сиромашни. „Тхинк Танкс“ неће ићи у њихову корист.
Истраживачки центри никада не раде у корист људи који немају новца. Они су дизајнирани да раде у корист, не само 'новца' уопштено (они ће прихватити нове донаторе), већ тачније у 'у корист' одређеног новца којим се исплаћују њихове плате.
Да ли имаш новац? Онда можда можете добити Тхинк Танк да буде на вашој страни.
Предстоје избори и Џо не жели да изгуби обилно финансирање из АИПАЦ-а и других ционистичких извора. Страно мешање које се не сме дозволити !!!
Користећи контекст, схватам да сте заправо намеравали и намеравали да кажете „Страно мешање које би требало ДОЗВОЉЕНО !!!“ - да или Не?