Томас Г. Вајс каже да би највећи приоритет УН требало да буде јачање темеља система који се распадају.
Коридор у седишту УН у Њујорку 23. септембра током 78. Генералне скупштине. (Фото УН/Марк Гартен)
By Тхомас Г. Веисс
ПассБлуе
PУлетање у помаму на Ист Сајду Менхетна прошле недеље разоткрило је уобичајене гужве у саобраћају и не баш дипломатску какофонију о Уједињеним нацијама. Бука је укључивала изоштрене молбе да се измени Савет безбедности, често помешане са позивима да се изради нова Повеља. Ипак, са тренутном токсичном политиком, реформа није покретач.
Разговори на Првој авенији, као и други овог пролећа и заказани за 2024. и 2025. годину, могу се протумачити као амбициозни напори да се, поред извештаја цивилног друштва, прате извештаји генералног секретара 2021. и његовог саветодавног одбора на високом нивоу за ефикасан мултилатерализам, као аналитичка основа за Самит СДГ пре недељу дана, следеће године Самит будућности и Светски социјални самит 2025. Чак се и навијачице УН-а, међутим, чуло како изговарају „смрт на самиту“.
Неадекватност тренутног глобалног решавања проблема даје бубањ. Шта би могло бити очигледније?
Подједнако је очигледна понора политичка клима за међународну сарадњу, са дубоким расцепима и неповерењем, свакако најгора у мом животу. Највећи рат у Европи последњих деценија сада је заглибљен у свом 19. разорном месецу.
[Релатед: Шта се догодило са способношћу УН да посредује?]
Године 1945. постојао је консензус о обиму и приоритетима светске организације. Данас договора нема. Измене Повеље прате, а не претходе, консензус. Оптимисти који предвиђају велике промене игноришу поларизовану политичку реалност свуда приказану: растуће ривалство међу великим силама; све веће несугласице унутар међувладиних тела УН; и одустајање од кључних нормативних и законских обавеза.
поклонити до ЦН'с Пасти Фонд Vožnja
Поменимо недавне илустрације конфузних и збуњујућих реакција које резултирају: државни удари у Нигеру и Габону овог лета, насилна ерупција у Судану овог пролећа, потпуни колапс сахелске стабилности управо сада, проширење чланства БРИКС-а и Г20 и не- показује на годишњој седници Генералне скупштине четири од пет сталних чланова (амерички председник Џо Бајден је стигао из Вашингтона). Не заборавимо, такође, дифузне одговоре на економске неједнакости, климатске промене, циљеве родне равноправности и пандемију.
[Релатед: Г20: Последњи валцер у растуреном свету БРИКС: Глобални центар гравитације помера]
Амерички председник Џо Бајден, у средини, стиже да се обрати Генералној скупштини дне
Септембар КСНУМКС. (Фото УН/Лоеи Фелипе)
Да потценим свој случај, сада није идеалан тренутак за другу Повељу. Ревизија са којом су се сложиле две трећине чланова и њихових парламената била би слабија од садашње. Да ли бисмо заиста желели да све већа гомила ауторитарних лидера предњачи?
Збуњују ме две теме које рутински не иду никуда, али су увек истакнуте: реформа Савета безбедности и члан 109. Повеље. Оне остају ставови вере за многе и остају свеприсутни, посебно пре великих петогодишњица. „Дошли смо до рачвања на путу“, рекао је генерални секретар Кофи Анан Генералној скупштини 2003. године. Уочи 60. годишњице, надао се великој погодби, још једном „тренутку у Сан Франциску“, који није данас ближе него пре две деценије.
Те године, Васхингтон Куартерли објавио мој есеј, „Илузија реформе Савета безбедности УН” које су ме колеге повремено тражиле да ажурирам. Одбио сам јер би главна промена била наслов — са „Илузија“ на „Заблуда о реформи Савета безбедности“. Да се 95 одсто дипломатске енергије троши на ову збрку, збуњује.
Мање није изненађујуће било Бајденово задиркивање ове године на Генералној скупштини УН, понављајући као што је то урадио 2022. да би „Сједињене Државе подржале проширење Савета безбедности“, а знајући да се то никада неће догодити.
Сви се слажу да се свет променио од 1945. године, иако нема много тога другог у консензусу. Сви предлози — укључујући и предлог украјинског председника Владимира Зеленског покушај да се елиминише стално чланство Русије и вето — не само да су немогући, већ и изазивају онолико проблема колико решавају.
[Релатед: УН или НАТО?]
Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, у средини, на путу да обавести новинаре у седишту УН 23. септембра. (Фото УН/Лоеи Фелипе)
Можемо рачунати на више наде за врсте промена које повремено подижу ауторитет Генералне скупштине, предугачку залеђу и ту финоћу геополитике. То јест, постоји простор за истраживање промена које нису из Повеље.
Мој покојни пријатељ Ед Луцк и повремено се нисам слагао, али о реформи УН-а обоје смо жалили да су заговорници опчињени једним „п“, односно процесом, али игноришу друго „п“ — „производ“. Ако се само процес побољша, логика је, биће и производ. Није нужно тако. Штавише, непрекидна препирка и парализа елиминишу простор за истраживање практичних решења. Додавање сталних и изабраних чланова и петљање са ветом могли би побољшати легитимитет. Али да ли би мини-ГА био кориснији? Зар још мање одлука не би резултирало?
Плач и шкргут дипломатских зуба током неколико деценија нису и неће омогућити нове амандмане на Повељу, али су допринели пермисивном окружењу које је генерисало прагматичне модификације, као што је редовна употреба Аријеве формуле и срамота носилаца вета кроз Иницијатива Лихтенштајна.
Флексибилност држава чланица такође је довела до прилагођавања и проширења система УН. Да је било који оснивач из 1945. сада стигао у Њујорк, не би препознао организацију коју су створили. Стога поздрављам истраживање свих идеја које искоришћавају то пермисивно окружење, али избегавају било какве мисли о изменама и допунама Повеље.
Да ли ће немогућност да се напредује са драматичним реформама Савета безбедности или чланом 109 угрозити кредибилитет УН? Не, или барем не више него у прошлости.
Одржавање
Чистач прозора на послу, испред зграде Секретаријата 1951. У позадини, сала Генералне скупштине, тада у изградњи, и зграде Мидтовн Менхаттана. (Слика УН/ЈГ)
Да се вратим на своју почетну мисао, глупо је расправљати о реформи УН-а, игноришући бруталну савремену политичку реалност. Уместо тога, требало би да јачамо компаративне предности УН. Оперативно, то подразумева бољу хуманитарну акцију и неговање идеја око глобалних норми, принципа и стандарда. Конкретно, шта је са консолидацијом и централизацијом распрострањеног „система“?
Државе чланице су много додале бирократији, али ретко одузимају или затварају ентитете, иако се две велике мировне мисије гасе брже него што администратори могу да управљају.
Највећи приоритет за УН би требало да буде јачање темеља система УН који се распадају, а не да спекулишемо о оном који бисмо желели да имамо. Самит 2023, 2024. и 2025. неће решити веће геополитичке проблеме. Иако није узбудљиво, зар не би било разумније размишљати о најгорем него најбољем сценарију? Шта је са тврдоглавим плановима за ванредне ситуације за оно што би требало да остане у систему или чак да се прошири, као и шта би требало елиминисати или консолидовати ако би организација имала 10 до 25 процената мање ресурса? То би наоштрило оловке.
Још нисам спреман да одустанем од УН-а. Међутим, уместо да правимо листе жеља, требало би да идентификујемо компаративне предности УН-а и да градимо оно што је успело. Иначе, колико дуго ће УН стајати у заливу корњача?
За оне који ме процењују да сам превише драматичан и апокалиптичан, желео бих да подсетим да је Лига народа наставила у грубом облику од 1939. до априла 1946. Да ли је то, у ствари, релевантна слика за данашње УН? Тешко ми је да ми у ушима не одзвањају речи лорда Роберта Сесила на последњој седници: „Лига је мртва, живеле Уједињене нације“.
Тхомас Г. Веисс је председнички професор политичких наука у ЦУНИ Градуате Центру; истакнути сарадник у Чикашком савету за глобалне послове; и глобално еминентни научник на корејском Киунг Хее универзитету. Његове недавне књиге укључују „Треће“ Уједињене нације, са Татјаном Карајани.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
поклонити до ЦН'с
Пасти Фонд Vožnja
Универзитетски часови које сам предавао о међународном и наднационалном праву и о међународним организацијама укључивали су детаљну студију о томе зашто су Уједињене нације замениле Лигу народа, уместо да само реформишу Лигу. Одговор је био јасан. За разлику од ауторовог наивног мишљења да је консензус постигнут 1945. године, победници у другом рату налагали су да се сви ратови окончају веома на начин на који је Версајски уговор наметнут губитницима првог. Лига је била препрека међународној аутократији и стога је морала бити „укинута“, а њена имовина, материјална и нематеријална, одузета. Лига је поштовала национални суверенитет и сваки члан је третиран као равноправан, а не са Уједињеним нацијама, упркос претпоставкама и обећањима њене Повеље. Није било вета посебног члана у Лиги, иако су одлуке морале бити консензусом, односно једногласно (са изузетком страна у спору). У извесном смислу, за разлику од Уједињених нација, то је била демократска, а не олигархијска диктатура елита које се обично свађају. А Сједињене Државе и Уједињено Краљевство су сматрале да је егалитарна демократија не само неукусна већ и одвратна и неприхватљива, па су стога убили Лигу. Реформа Уједињених нација ће се показати практично немогућом, али у неком тренутку, на основу преседана, њена замена би се могла показати од суштинског значаја ако се икада жели постићи правичан мир међу једнакима. Чак и ако у почетку не укључује своје најпокорније чланове.
Све док УНелецтед није вољан или чак способан да представља своје државе чланице уместо својих стварних „власника“, онда нема будућности. БРИКС+ ће наставити да привлачи све више чланова, као и ШОС, све док не постане превише очигледно да УН више не могу и не служе никаквој корисној сврси.
У овом тренутку, УН су немоћне осим као сарадник у ратним злочинима.
Погледајте: хккпс://цовертацтионмагазине.цом/2023/08/11/он-тхе-бринк-оф-ворлд-вар-доес-тхе-ун-стилл-хаве-а-раисон-детре/
Прво, прво… Избаците УН из САД и вратите се у Швајцарску – ван америчке чизме.
пресељење из САД у Швајцарску је као да га уопште не померате; Швајцарска је фантастична земља у стварању слике далеко од стварне истине; постоји разлог зашто се Швајцарска зове „мала сестра САД“, а мала сестра је много гора од старијег брата…
Швајцарска је акумулирала своје огромно богатство служећи најмоћнијим и често најгорим нацијама, организацијама и људима; у швајцарском ДНК је да служи ономе ко је моћан, без обзира да ли је зао или мање зао; у Швајцарској то зову прагматизмом, пошто је земља изузетно сиромашна ресурсима...
Швајцарска је „произведена нација“ – аутентичност је одавно мртва у тој земљи као што је човечанство (служи само фасади и начину да се обезбеде ресурси у сиромашним земљама).
Ако УН морају да преживе, штаб мора да се удаљи из САД и Швајцарске да би стигао у СА или неки други незападни регион
Фантастичан коментар! Али ово није болест која погађа само Швајцарску, многе друге на колективном Западу и широм Првог света, а и претенденти на тај статус лако би се уклапали у рачун. Предуго су се чврсто залагали за западњачке репове за лаку зараду све док саме САД нису одлучиле да их разбесне заувек!
Слажем се, осим што бих радије да се пресели у земљу на глобалном југу која нема сталног члана.
Ово очито отвара очи о побачају било које будуће реформе УН у блиској будућности. Паралела која се повлачи са невољом Лиге је сасвим оправдана. Оно што је тада било „Лига је мртва и живеле Уједињене нације“ требало би да се преформулише овако: Савет безбедности је мртав и живеле Координационе нације, желео би да јесте. У ствари, реформа не мора да чека да се потпуни консенси покрећу; саме УН су у почетку биле КЛУБОВИ победника, запамтите. Сигурно би човечанство данас требало да буде боље!
Реалност је да УН имају потпуно исти проблем који је имала Лига народа. Немогућност контроле великих сила. Заиста, САД су у потпуности потчиниле било који број агенција УН. Вероватно би се могло веродостојно тврдити да су УН постале вазал САД. Предлажем да прва ствар коју УН треба да уради јесте да поврати свој кредибилитет. Онда можемо да разговарамо, на пример, о свим овим једностраним санкцијама широм света.
Добро је рекао Џеф, али заборављате да саме УН примењују превише ових санкција било произвољно или по налогу својих контролора.
УН би могле почети тако што ће или промјенити име како би одражавао своје стварне активности, или почети радити на 'уједињавању' свијета. Ово последње изгледа као ванземаљски концепт, посебно за његове западне контролоре који не желе да прихвате мултиполарност.
У оној мери у којој се УН опиру реформи оне поткопавају сопствено постојање. Наравно, за САД и англосаксонску алијансу, то је сасвим у реду. Ипак, свет иде даље и ако УН не одрже корак, појавиће се нове институције које на правичан начин представљају све нације света. Западна алијанса ће остати у залеђу.
У сваком случају, очигледно, западне силе не могу да остану под контролом УН. Погледајте где су то однели и нас. То је компромитована поставка и они очигледно нису дорасли задатку управљања инклузивним светским поретком.
УН ће бити одлично оруђе за запад, регионална наднационална организација која решава унутрашње спорове између западних земаља и решава њихова људска права и питања животне средине; то је вероватно њена судбина након што је заменио „светски савет“ са „мултиполаризмом“ као основом њене организационе културе.
Осим ако неким чудом УН неочекивано не реше рат у Украјини, доносећи мир и споразуме; онда се можда може спасити; па ипак, сумњам да би УН желеле да буду спасене ако је то једина шанса да се докажу своје вредности и вредности.
Оно што УН треба јесу резултати, а не реформе, јер ће резултати аутоматски довести до неопходних реформи које су им потребне да би остале у животу, јер да би се ствари обавиле, УН се морају ослободити онога ко их контролише.
Свет добрих речи, елоквентног говора, Бајденових белих зуба пред „укидањем“, људи су се уморили од претварања, пропаганде, политизације свега и свачега; желе да виде резултате и чињенице, како их кривити?
УН су у суштини бирократија. Исто и са НАТО-ом. После неколико деценија, без обзира шта каже њихова мисија, организације воде и за стално запослене. Потребан је аутсајдер веома јаке воље да направи разлику. Трамп је био крајњи аутсајдер јаке воље и иако је сигурно покварио много перја, није се догодило много трајних промена. Са 4 године „искуства“ под његовом паском и бољим разумевањем онога са чиме се бави, други мандат би могао имати више успеха против бирократије.
Како се избори 2024. буду приближавали, тако ће бити и хистерија бирократа и дубоких држава широм света.
„Биденови бели зуби“ Мој зубар у Токију имао је постер Џоа и Џил Бајден на којима су били њихови одлични зуби. Претпостављам да су желели додатни новац од позирања за рекламу.
Ниједан 80-годишњак не изгледа тако природно. Желео бих да се рукујем са њиховим хирургом.