Људи који живе у земљама захваћеним сукобима све више гледају на УН као на промоцију интереса Запада и моћних, пише Џамал Беномар. Ово није увек био случај.
Рат у Украјини је требало да буде прилика да УН одиграју главну посредничку улогу, пише аутор. Али то се нигде не види. (Председништво Украјине/Твитер)
IНије тајна да је посредовање Уједињених нација у опадању. УН више нису у водећој улози у земљама сукоба у којима генерални секретар и његови представници или специјални изасланици имају мандат да пружају посредовање и добре услуге. У већини ових сукоба моћне чланице Савета безбедности, регионалне и субрегионалне организације преузимају вођство, гурајући УН на маргину.
Једина два сукоба у којима УН још увек очигледно предњаче су Кипар и Западна Сахара, иу обе земље деценијама није успела да постигне никакав напредак.
Треба само погледати колико изасланика УН не може да уђе у земље у којима би требало да посредују или имају ограничен приступ актерима са којима би требало да буду у контакту. УН су у многим посредничким процесима у великој мери стављене по страни од стране страна или оних који подржавају ове проки сукобе, који иронично преузимају вођство посредовања (на пример, у Сирији и Јемену).
Последњих година моћне земље П5 [пет сталних чланица Савета безбедности — Кина, Француска, Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе] и друге су се рутински мешале у именовање изасланика генералног секретара, ефективно намећући кандидате са мало релевантног искуства. Многи изасланици су постављени у земље у којима никада нису били и чији језик не говоре.
УН су уложиле велике напоре од када је бивши генерални секретар Кофи АнанУ већој слободи” предлози реформи из 2005. године како би се професионализовали процеси посредовања и успоставио низ смерница које стављају инклузију у први план.
Кофи Анан 2012. (Мисија САД у Женеви/Флицкр, ЦЦ БИ-НД 2.0)
Међутим, пракса и даље заостаје за новим стандардима. Оснивање изузетне Јединице за посредовање је веома корисно Припремни тим виших саветника за посредовање, и Саветодавни одбор високог нивоа сви су били позитивни помаци, али је потребно учинити више како би се осигурало да УН подржава своје стандарде посредовања пристанка, непристрасности и инклузивности, посебно у сукобима који су дефинисали ове протекле деценије.
Раније ове године, Међународни центар за иницијативе за дијалог, којим председавам, објавио је извештај под насловом „Либија: Процена дванаестогодишњег посредовања УН.” Утврђено је да политичким дијалозима које воде УН недостаје инклузивност и непристрасност и да су често поткопани интересима и мешањем великих сила, образац који аналитичари виде и у Сирији, Јемену и другим политичким процесима.
Опадање улоге
УН се више не посматра као непристрасно тело са снажним и поштованим гласом на глобалном нивоу. Људи који живе у земљама захваћеним сукобима све више гледају на УН као на промоцију интереса Запада и моћних. Али то није увек био случај.
21. мај 1960: Генерални секретар УН-а Даг Хамаршелд обраћа се на церемонији посвећења статуе Јевгенија Вучетича, „Да пребијемо мачеве у раонике“, поклон Совјетског Савеза УН-у (Слика УН/ЈГ)
У претходним деценијама, УН су играле главну улогу у олакшавању мировних процеса у многим земљама и регионима широм света (као што су Камбоџа, Намибија, Централна Америка и Источни Тимор), а бројни посвећени званичници УН платили су крајњу цену и изгубили живи у потрази за миром.
Пад посредовања УН одвија се у позадини повећане поларизације глобалне политике која се може видети у Савету безбедности, где се Русија и Кина често сукобљавају са Сједињеним Државама, Уједињеним Краљевством и Француском.
Континуирани монопол ове три земље — САД, Уједињеног Краљевства и Француске — над састављањем резолуција Савета безбедности и њихов неприкладан утицај у Секретаријату, где настављају да монополизирају руководство одељења за мир и безбедност, додатно је нарушио УН-ове кредибилитет у процесима посредовања.
Украјина је требало да буде прилика
Трагични сукоб у Украјини требало је да пружи прилику да УН одиграју главну посредничку улогу и да делују као мост између Русије и НАТО-а, на исти начин на који је Даг Хамарскјолд створио простор за УН да делује као мост између Исток и Запад током Хладног рата. Многе земље, као што су Саудијска Арабија, Израел, Турска и Јужна Африка, са другим афричким државама, све се боре да играју ову улогу, али УН нема нигде.
У овомесечном издању нашег билтена, „Дипломаци Нов“, стручњаци и академици, од којих су неки радили са или унутар система УН, разматрају посредничку евиденцију ове институције у Судану, Сирији, Јемену и Авганистану, дијагностицирајући оно што виде као озбиљне недостатке и дајући препоруке за будуће ангажовање.
Имајте на уму да ставови ових аутора не одражавају нужно наше; међутим, ми објављујемо њихове есеје јер сматрамо да мора постојати већа рефлексија и отворена дискусија о квалитету посредовања УН, ако желимо да позитивно утиче на људе чије је животе рат потресао или наставља. Чврсто верујемо у ефикасније УН које су у потпуности способне да се позабаве данашњим глобалним питањима мира и безбедности.
Јамал Беномар је председник Међународног центра за иницијативе за дијалог, са седиштем у Њујорку. Он је продемократски активиста, бранилац људских права, дипломата и међународни посредник. Његова међународна каријера протеже се кроз 35 година, укључујући 25 година у Уједињеним нацијама, где се попео до чина подсекретара као признање за своја достигнућа.
Овај чланак је из ПассБлуе
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
поклонити до ЦН'с
Пасти Фонд Vožnja
хккпс://цовертацтионмагазине.цом/2023/08/11/он-тхе-бринк-оф-ворлд-вар-доес-тхе-ун-стилл-хаве-а-раисон-детре/ и
УН су немоћне да решавају конфликт јер су оруђе САД/Запада и претварати се да има позитивну функцију готово је сарадња са непријатељем.
Улога П5 је првенствено да служи сопственим националним интересима – сваки са својим ветом. Лига народа је била слично структурисана: једногласност је била потребна, што значи да су главне империјалне силе могле да делују без санкција. Доживео је исту судбину као и Концерт Европе. Чини се да УН иду у истом правцу. Данас су велике нуклеарне државе (пет чланица УН са ветом) слепе за образац историје, слепе за логику историје. Све се своди на једноставан силогизам: свако се на крају суочава са ратом који покушава да избегне; сви желе да избегну трећи светски рат; дакле, то је судбина која чека човечанство. Парадоксално, једини начин да се избегне та судбина је да је прихватите.
Хвала вам што пишете оно што се мора писати изнова и изнова, док се не превазиђе нека од бирократске инерције УН-а и политичке парализе. Можда је време УН-а прошло. Иако је можда трајала нешто дуже од Лиге народа, мало је постигла у својој наведеној мисији; а садашњи оквир – Савет безбедности којим доминира америчко царство и стога неспособан и неспреман да тежи мирољубивој коегзистенцији, а не сарадњи – сигурно ће пропасти.
САД и њихове вазалне државе су у великој мери одговорне за овакво стање ствари. није морало бити овако, али ни САД нису морале да изаберу пут империје и глобалне хегемоније. Они су били избори оних који су представљали концентрисани приватни капитал уместо ширих јавних интереса и благостања живота планете.
Ова корупција УН-а почела је интерно раних осамдесетих, када су десничарске владе САД и Велике Британије (коју су представљали Реган и Тачер) искористиле свој финансијски утицај да приморају агенције УН да се повинују њиховим жељама.
Данас је то достигло ниво отвореног и бесрамног скандала у ОПЦВ (прихваћено/подржано од скоро свих држава чланица).
Имајте на уму да је чак и већина земаља које нису пријатељи савезника „колективног Запада“ саучесници у овом претераном утицају, јер не желе да ажурирају финансирање УН тако да одражавају тренутну финансијску снагу чланица, и сами плаћају више, што би смањило удео који доприносе НАТО државе, а самим тим и њихову контролу.
Савет безбедности би већ био откривен као англоамеричка марионета одобравањем инвазије на Ирак, јер су САД притискале и уцењивале неколико несталних чланица да подрже њихову резолуцију (а Русија и Кина нису биле довољно јаке да ставе вето то) — да није међународног мировног покрета! Владе неких од тих земаља су се уплашиле када су се масе људи излиле на улице њихових градова и у последњем тренутку наложиле својим делегацијама да гласају против (имам ову информацију скоро право из коњских уста...)
УН су потпуно дискредитована такозвана „наднационална“ институција која је успела да опстане оволико дуго као корисна међународна разговорница након што се преобразила из пуког Клуба победника који је била при свом оснивању. Њени неуспеси да постигне мир нису морали да чекају долазак украјинске кризе; у ствари, то је већ било видљиво у томе како је решила палестинску и кашмирску кризу. Није успела да направи сено чак ни након што је наизглед подржавала своје високе стандарде пристанка, непристрасности и инклузивности, јер није могла да одоли својим искушењима да се упије у добро обдарене империјалистичке силе. Током деценија успела је само да пребије раонике у атомске мачеве након што је добро злоупотребила свој мандат претварајући се да ради другачије. Каква штета, човечанство је тотално разочарано УН. Да ли би се БРИКС или други обликовали боље? Само време носи одговор!
УН су увек биле оруђе западних земаља, више ЕУ него САД; само како није успео да заустави рат САД (НАТО) у Вијетнаму, САД (НАТО) у Ираку, НАТО у Либији, ратове засноване на лажима. Данас знамо да је ЕУ увек стајала иза сваког рата који су САД водиле; знамо јер смо видели позицију коју земље ЕУ заузимају када једна земља нападне другу земљу, како су санкционисале Русију, али никада САД; нема повратка или покушаја да сакрију своју вековну затворену сарадњу и УН су омогућиле сваки рат кроз оно што данас називамо „неуспесима УН” који су у ствари само „тајна подршка”.
Агенда ЕУ и УН су у основи иста ствар; УН данас раде као што су црква и мисионари радили за краљеве; веома активан током колонизације користећи религију као оруђе за дестабилизацију култура, да их учини неспособним да се прилагоде и тако се ослањају на западну културу. Некада је било у име Христа, сада је у име људских права и ниједна од тих речи није значила ништа друго осим да стекнемо моћ неопходну да владамо светом јер смо се прогласили „изабранима“.
Руанда је била невероватна трагедија, резултат неуспеха и УН-а и Белгије/Француске (ЕУ) који су искористили ту земљу оснаживањем оних који су боље служили; до данас, верујем, ниједан званичник УН и Европљанин није сматран одговорним и кажњен због тога што је пустио да се прича о геноциду.
Ако организација не успе да испуни оно што би требало да уради, мора бити замењена другом организацијом. УН се не могу спасити. Не морамо да се плашимо промена или да будемо претерано романтични, ниједан Бог није прогласио да УН треба да се бави људским проблемима. Нажалост, УН имају исти ДНК европске културе и више се не могу прилагођавати новом свету.
Следећи „светски савет“ требало би да има слабе, мале и културно различите нације за столом одлучивања, можда чак и заједнице, попут индијанских племена; они треба да одлучују о судбини света, ако је рат САД легалан и оправдан; те нације немају хегемонистички интерес да владају светом или да граде највећу армију на свету... али наравно на њих се може „подмитити“ или утицати, али то је нешто чиме ћемо се позабавити касније. У међувремену УН морају да оду, а ако се УН заиста ради о човечанству, саме ће прогласити „више нису прикладне да служе свету“ и претвориће се у западну организацију (што већ јесте).
УН су изгубиле на важности. Требало би да посвети своје напоре посредовању између САД/Украјине и Русије, и требало би да се директно бави безбедносним потребама Русије, као што је Русија захтевала у бројним приликама.
Неуспехом да уради било шта од ових ствари, он укида свој ауторитет и постаје само још једно колективно западно оруђе.
Пошто реакција „Свиђа ми се“ није могућа, само ћу се захвалити.
УН су постале бирократске пре више деценија. Инерција влада даном. Нема независности од притиска САД.
Доказ: Тренутни рат између Русије и Украјине био је један од ратова које се у историји може избећи. Али УН није било нигде ни на видику ни звуку током кључна 3 месеца пре почетка рата. Савет безбедности је знао да Сједињене Државе желе Русију у рату са Украјином и ниједна бирократе неће ризиковати своја именовања покушавајући да спрече рат.
Међу многим разлозима због којих БРИКС расте и што ће даље расти, јесте то што су сви аспекти Уједињених нација у великој мери нагнути ка ономе што Сједињене Државе желе. БРИКС ће на крају формирати неку организацију која ће бар делимично заобићи УН, и то са бољим резултатима. УН су врста организације која би требало да напусти Њујорк. Негде, било где осим Њујорка.
На саслушању Савета безбедности Уједињених нација у фебруару 2022. о растућој смртоносној ситуацији између Русије и Украјине од 2014. лако би се приметила равнодушност Уједињених нација према Русији. Зар није сврха УН да обезбеде мирна решења међу земљама чланицама? Руски министар је упутио елоквентну молбу УН говорећи о непријатељској употреби „колективног запада“ будућег чланства Украјине у НАТО – као егзистенцијалној претњи Русији. Већини државника било би тешко да поштује Уједињене нације након апатије коју је показала према легитимној забринутости Русије.
САД и њени вазали марљиво су радили на поткопавању сврхе УН, у овом тренутку осећајући се довољно арогантно да замене међународно право бесмисленим „међународним поретком заснованим на правилима“.
Како мултиполарни свет наставља да се обликује, верујем да би требало да постоји притисак да се УН премести у земљу на глобалном југу. Такође је време да се елиминише статус сталног члана. Савет безбедности би требало да доноси одлуке без претњи вета. Ове промене би требало да допринесу томе да УН буду ефикасније у посредовању у сукобима.
Све док су УН директно под утицајем богатог западног света, никада не могу бити истински независне.
Како можете да посредујете када се свело на Запад против Истока? Богати против сиромашних?
Вера, веома проницљива.
Одличан чланак. Од касних 80-их до данас, наставља се ерозија ауторитета УН у питањима у којима је организација требало да игра водећу улогу. Међутим, доминација западних сила (или блока) је та која је функционисала да подрива његову иначе могућу ефикасност. Данас је много дистанциран од узвишених идеала који су изречени у његовом оснивању. Надамо се да ће, суочени са све већим апелима за повратак мултиполарности, доћи до неке промене. Алтернатива овоме би била перцепција о њој као о организацији која је сада наџивела своју бескорисност.