Нигер је далеко од типичног државног удара

Уместо да пошаљу трупе као одговор на државни удар, Француска и САД чини се да фаворизује решење типа „Руанда“ које се примењује у Мозамбику, пише Вијаи Прасхад. Само овај пут ЕЦОВАС би применио силу.    

By Вијаи Прасхад
Пеоплес Диспатцх

O26. јула, председничка гарда Нигера кренула је против актуелног председника — Мохамеда Базума — и спроведено државни удар.

Кратко надметање међу различитим оружаним снагама у земљи завршено је тако што су се сви огранци сложили са уклањањем Базума и стварањем војне хунте на челу са командантом председничке гарде генералом Абдурахаманом „Омаром“ Чианијем.

Ово је четврта земља у афричком региону Сахела која је доживела државни удар — остале три су Буркина Фасо, Гвинеја и Мали. Нова влада најавила да ће престати да дозвољава Француској да извлачи уранијум из Нигера (1-у-3 сијалице у Француској се напајају уранијумом са поља у Арлиту, северни Нигер).

Чианијева влада опозван сву војну сарадњу са Француском, што значи да ће 1,500 француских војника морати да почне да пакује своје торбе (као што су то учинили иу Буркини Фасо и Малију).

У међувремену, није било јавног саопштења о ваздушној бази 201, америчком објекту у Агадезу, хиљаду километара од главног града земље Нијамеја. Ово је највећа база дронова у свету и кључни за операције САД широм Сахела. Америчким трупама је речено да за сада остану у бази, а летови дронова су обустављени. Државни удар је свакако против француског присуства у Нигеру, али ово антифранцуско расположење није обухватило амерички војни отисак у земљи.

intervencije

Неколико сати након што је пуч стабилизован, главне западне државе — посебно Француска и Сједињене Државе — осудио пуч и затражио да се Базум врати на посао, кога је нова влада одмах притворила.

Али чинило се да ни Француска ни Сједињене Државе нису желеле да предводе одговор на државни удар. 2021. године, француска и америчка влада биле су забринуте због побуне у северном Мозамбику која је утицала на имовину Тотал-Еккон поља природног гаса на обали Кабо Делгада.

Уместо да пошаљу француске и америчке трупе, што би поларизирало становништво и повећало антизападно расположење, Французи и Сједињене Државе су направиле договор да Руанда пошаље своје трупе у Мозамбик. Руандске трупе ушле су у северну провинцију Мозамбик и угасиле побуну.

Чини се да обе западне силе фаворизују решење типа „Руанда“ за државни удар у Нигеру, али уместо да Руанда уђе у Нигер, нада је била да ЕЦОВАС – Економска заједница западноафричких држава – пошаље своје снаге да обнови Базум.

Дан након пуча, ЕКОВАС осудио државни удар. ЕЦОВАС обухвата 15 западноафричких држава, које су у протеклих неколико година суспендовале Буркину Фасо и Мали из својих редова због пуча у тој земљи; Нигер је такође суспендован из ЕЦОВАС-а неколико дана након пуча.

Формирана 1975. године као економски блок, групација је одлучила - упркос томе што није имала мандат у оригиналу Misija — послати мировне снаге 1990. у срце грађанског рата у Либерији.

Од тада, ЕЦОВАС је послао своје мировне трупе у неколико земаља у региону, укључујући Сијера Леоне и Гамбију.

Недуго након пуча у Нигеру, ЕЦОВАС постављен ембарго на земљу који је укључивао суспендовање њеног права на основне комерцијалне трансакције са суседима, замрзавање средстава централне банке Нигера која се налазе у регионалним банкама и заустављање стране помоћи (која чини четрдесет одсто буџета Нигера).

Најупечатљивији изјава било да ће ЕЦОВАС предузети „све мере неопходне за обнављање уставног поретка“.

Рок 6. августа који је дао ЕЦОВАС истекао је јер блок није могао да пристане да пошаље трупе преко границе.

ЕЦОВАС је тражио да се „приправне снаге“ окупе и спремне за инвазију Нигера. Затим је ЕЦОВАС рекао да ће се састати 12. августа у Акри, у Гани, како би размотрили своје опције. Тај састанак је био отказано из „техничких разлога“.

Масовне демонстрације у кључним земљама ЕЦОВАС — као нпр Нигерија   Сенегал — против војне инвазије ЕЦОВАС-а на Нигер збунили су своје политичаре да подрже интервенцију. Било би наивно сугерисати да никаква интервенција није могућа. Догађаји се одвијају веома брзо и нема разлога за сумњу да ЕЦОВАС неће интервенисати пре краја августа.

Државни удари у Сахелу

Када је ЕЦОВАС предложио могућност интервенције у Нигеру, војне владе у Буркини Фасо и Малију рекао да би то била „објава рата“ не само против Нигера већ и против њихових земаља.

2. августа, један од кључних вођа пуча у Нигеру, генерал Салифу Моди Путовали Бамаку, Малију и Уагадугуу, Буркина Фасо, да разговарају о ситуацији у региону и да координирају свој одговор на могућност војне интервенције ЕКОВАС – или Запада – у Нигер.

Десет дана касније, генерал Муса Салау Барму отишао у Конакри, у Гвинеји, да тражи подршку те земље за Нигер од вође војне владе у тој земљи Мамадија Думбује.

Већ су изнесени предлози да Нигер — једна од најважнијих земаља у Сахелу — буде део федерације која ће укључивати Буркину Фасо, Гвинеју и Мали. Ово би била федерација земаља које су извршиле државне ударе да збаце оно што се сматрало прозападним владама које нису испуниле очекивања све осиромашенијег становништва.

Прича о пучу у Нигеру делимично постаје прича о ономе што је комунистичка новинарка Рут Фирст назвала „заразом пуча“ у својој изузетној књизи, Цијев оружја: политичка моћ у Африци и државни удар(КСНУМКС).

Током протеклих 30 година, политика у земљама Сахела је озбиљно пресушила. Странке са историјом у националноослободилачким покретима, чак и социјалистички покрети (као што је Базумова партија) су колабирали у представнике својих елита, које су носиоци западне агенде. Француско-САД-НАТО рат у Либији 2011. године омогућио је џихадистичким групама да се излију из Либије и нагрну у јужни Алжир и у Сахел (скоро половину Малија држе формације повезане са Ал Каидом).

Улазак ових снага дао је локалним елитама и Западу оправдање да додатно пооштре ограничене синдикалне слободе и да избаце левицу из редова етаблираних политичких партија.

Није као да су лидери главних политичких партија десничарски или десни центар, већ да без обзира на њихову оријентацију немају стварну независност од воље Париза и Вашингтона. Они су постали — да употребим реч на терену — „маглице“ Запада.

Без икаквих поузданих политичких инструмената, одбачени рурални и малограђански делови земље обраћају се својој деци у оружаним снагама за вођство. Људи попут капетана Буркине Фасо Ибрахима Траореа (рођен 1988), који је одрастао у руралној провинцији Моухоун, и пуковника Малија Асими Гоита (рођен 1988), који долази из града са сточном пијацом и војног реда Кати, представљају ове фракције широке класе. савршено.

Њихове заједнице су потпуно изостављене због строгих програма штедње Међународног монетарног фонда, крађе њихових ресурса од стране западних мултинационалних компанија и плаћања за западне војне гарнизоне у земљи. Одбачено становништво без стварне политичке платформе да говори у њихово име, ове заједнице су се окупиле иза својих младића у војсци.

Ово су „Пуковнички удари“ — државни удари обичних људи који немају друге опције — а не „Генералски удари“ елита да зауставе политички напредак народа.

Зато се пуч у Нигеру брани у масовним митинзима од Нијамеја до малих, удаљених градова који се граниче са Либијом.

Када сам путовао у ове регионе пре пандемије, било је јасно да антифранцуско расположење није пронашло никакав канал изражавања осим наде у војни удар који ће довести вође као што је Томас Санкара из Буркине Фасо, који је убијен 1987. .

Капетан Траоре, у ствари, носи црвену беретку попут Санкаре, говори са Санкарином левичарском искреношћу, па чак и опонаша Санкарину дикцију. Било би погрешно гледати на ове људе као на левичаре јер их покреће бес због неуспеха елита и западне политике. Они не долазе на власт са добро разрађеном агендом изграђеном на левим политичким традицијама.

Војни лидери Нигера формирали су кабинет од 21 члана на чијем челу је Али Махаман Ламине Зеине, цивил који је био министар финансија у претходној влади и радио у Афричкој развојној банци у Чаду. Војне вође су истакнуте у кабинету. Да ли ће именовање овог кабинета предвођеног цивилима поделити редове ЕЦОВАС-а, видеће се.

Свакако, западне империјалистичке снаге — посебно Сједињене Државе са трупама на терену у Нигеру — не би желеле да овај момент пуча остане на месту.

Европа је – преко француског руководства – померила границе свог континента са севера Средоземног мора на југ пустиње Сахаре, потчинивши државе Сахел у пројекат познат као Г-5 Сахел.

Сада са антифранцуским владама у три од ових држава — Буркини Фасо, Малију и Нигеру — и са могућношћу проблема у две преостале државе — Чаду и Мауританији — Европа ће морати да се повуче на своју обалу. Санкције за исцрпљивање масовне подршке нових влада ће се повећати, а могућност војне интервенције надвисиће регион као изгладњели лешинар.

[Исправка: Датум када је Француска и Сједињене Државе су направиле а договор да Руанда пошаље своје трупе у Мозамбик је коригована на 2021, од „раније ове године.]

Вијаи Прасхад је индијски историчар, уредник и новинар. Он је сарадник за писање и главни дописник Глобтротера. Он је уредник на ЛефтВорд Боокс и директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања. Он је старији нерезидентни сарадник у Чонгјанг Институт за финансијске студије, Универзитет Ренмин у Кини. Написао је више од 20 књига, укључујући Тамнији народи   Сиромашнији народи. Његове најновије књиге су Борба нас чини људима: Учење из покрета за социјализам и, са Ноамом Чомским,  Повлачење: Ирак, Либија, Авганистан и крхкост америчке моћи.

Овај чланак је продуцирао Глобетроттер а објавио Пеоплес Диспатцх.  

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.