Док Џо Бајден долази у посету Пољској, Михал Крупа извештава о отпуштању пољског академика због довођења у питање става пољске владе о рату у Украјини.
Парламентарна скупштина ОЕБС-а о рату у Украјини у пољском парламенту, Сјем, новембар 2022. (Пољско Министарство спољних послова, Флицкр, ЦЦ БИ-НЦ 2.0)
By Михал Крупа
У Варшави
Специјално за вести конзорцијума
Iн Пољска ових дана постаје опасно по нечију каријеру јавно изражавати противљење владиној политици визави рат у Украјини.
Лешек Сикулски, познати и популарни стручњак за геополитику, је пример за то. Пре неколико дана, Сикулски је предводио лансирање пољског антиратног покрета, који има за циљ да постане основна платформа која уједињује Пољаке који се супротстављају отворено антируској, проратној и проинтервенционистичкој агенди политичких елита и мејнстрим медија.
Неколико дана касније откривено је да је Сикулски отпуштен са свог професорског места на Академији примењених наука Јозеф Голуховски у Островјецу Свитокшиском. Ректор академије Павел Готовиецки није се стидео оправдавати своју одлуку чисто политичким основама. Ево шта је Готовјецки рекао у ан интервју за Радио Островиец 16. фебруара:
„Жао ми је што је др Лешек Сикулски, несумњиво надарен дидактичар, веома цењен од стране студената, одлучио да де факто напустити научну и дидактичку делатност у корист друштвено-политичке делатности и то у толикој мери. Жао ми је што ставови које др Сикулски тренутно прокламује, људи којима се окружује, толико су друштвено контроверзни, док су тезе које он износи супротне не само мојим личним ставовима, већ вредностима којих се наш универзитет придржава, јер смо укључени у помоћ Украјини и Украјинцима, што доводи у питање пољског антиратног покрета, али и штете пољском раисон д'етат.”
Контактирао сам Сикулског да прокоментарише овај развој догађаја и он ме је у текстуалној поруци обавестио да:
„Дана [2. фебруара] добио сам обавештење о раскиду на Академији примењених наука у Островцу. Раније сам био удаљен од предавања студентима у свим областима студија. Разлог је био оснивање пољског антиратног покрета и негативна реакција државних органа, укључујући телефонски позив Министарства просвете и науке и личну посету академији политичара права и правде."
Политиколог Лешек Сикулски 2019. (ЦЦ БИ-СА 4.0, Викимедиа Цоммонс)
Раније 2022. Сикулски је гласно нападнут због спровођења ан Интервју са руским амбасадором у Пољској само неколико дана након почетка ратних дејстава у Украјини. Он је постао, заједно са доследно антиратним посланик Гжегож Браун, на мети мржње владајуће елите, која баца унаоколо уобичајене оптужбе да је Путинова марионета, руски агент, који иде уз „наратив Кремља“.
Све ово због једноставног понављања очигледних тврдњи да садашњи рат није био "ничим изазван", да Пољска не треба да се понаша као потчињени агент жеља и жеља кијевског режима, да није у пољском интересу да остане попустљив и вољан саучесник Беле куће изјавио циљ да „желе да виде Русију ослабљену“.
Рационалне позиције које су, међутим, предалеко мост за пољски естаблишмент и његове медијске савезнике.
Једна од компоненти активизма пољског антиратног покрета је билборд кампања осмишљена да шири поруку да „Ово није наш рат“. Неки су већ били приказати у пољским градовима.
Ово је створило парадоксалну ситуацију у којој га многи клеветници Сикулског оптужују за ширење руске пропаганде јер порука „ово није наш рат“ очигледно фалсификује реалност да је Пољска већ де факто у рату са Русијом, док имплицира да Варшава треба да иде алл ин.
Упркос активној улози пољске државе у НАТО-у заступник рата у Украјини, не само да Пољска није у формалном ратном стању са Руском Федерацијом, већ према Гласање ван Мађарске који је спровео пројекат „Европа за истраживање“ Фондације Сазадвег и објављен у децембру 2022. године, јасна већина Пољака жели да види крај непријатељстава.
#Гливице #ТоНиеНасзаВојна #ПолскиРуцхАнтивојенни пиц.твиттер.цом/уБсЕ2воа2И
— Лесзек Сикулски (@СикулскиЛесзек) 17. фебруара 2023. године
Према недавном извештају, Пољаци и даље подржавају слање оружја Украјини, али се јасна већина противи слању пољских војника као део мисије НАТО-а у Украјину.
Као и средином 2022. године, само 17 одсто испитаних је за такав потез. Тада би се чинило да Пољски антиратни покрет има плодно тло да шири своју поруку и едукује пољско јавно мњење о неопходности неинтервенције и неескалације, негирајући наводно „очигледну“ истину да смо већ у рату и треба само да се помиримо, као грађани Пољске, да се придржавамо програма америчких званичника Викторије Нуланд, Џејка Саливана и Антонија Блинкена.
Далеко од тога да повредим Пољаке раисон д'етат, како је рекао бивши послодавац Сикулског, Пољски антиратни покрет делује у интересу пољског народа.
Билборд није наш рат који мировни активисти постављају у пољским градовима. (Твитер, Лешек Сикулски)
Пре Другог светског рата, новоизабрани председник Пољске, поред многих других свечаних обавеза садржаних у заклетви, заклео се да ће „одвратити зло и опасност од државе“. Тренутно нема веће службе од залагања за отклањање опасности од уплетања пољске државе у потпуни рат са Русијом, чак и по цену да се нечија каријера исече од ситних и бескичмених бирократе.
Сикулски не одустаје од давања примера за грађанску акцију против директног мешања НАТО-а у Украјини.
Пољска се налази на прекретници у својој историји, где животи милиона људи и национална безбедност Пољске могу бити додатно угрожени непромишљеном одлуком. Гледајући садашњи род пољских политичара, од владе до наводне „опозиције“ у парламенту, уједињених у својој ирационалној мржњи према Русији и одбојном подаништву Кијеву, не може се уздржати од парафразирања Шарла де Гола — рат is превише озбиљно a ствар препустити политичарима. Пољски грађани сада имају платформу да јасно и гласно кажу: ово није наш рат.
Михал Крупа је историчар и коментатор из Пољске. Објављивао је у многим пољским и америчким медијима, укључујући Тхе Америцан Цонсервативе и Цхроницлес: А Магазине оф Америцан Цултуре. Он је домаћин Херетицс подцаст он ВотумТВ. Његов Твитер корисник је: @МГКрупа
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Амерички пуковник у пензији Даглас Мекгрегор тврди да се хиљаде пољских војника боре за Украјину у украјинским униформама и да је најмање 2,500 њих већ убијено у акцији, иако се та информација скрива од пољске јавности и света уопште. У већини било којег другог међународног оружаног сукоба у калупу овог „проки рата“ ове чињенице би одавно послужиле као цасус белли за руске снаге да користе велику војну силу против Пољске (и читавог НАТО-а, по том питању). Али, док Вашингтон и Запад непрестано покушавају да ескалирају сукоб до нивоа нуклеарног рата, Путин упорно помера своје потпуно оправдане „црвене линије“ да спречи тако нешто. Чини се да је он једини шеф државе међу свим зараћеним нацијама, од којих је већина увучена и спутана у свакој својој речи и акцији од стране Вашингтона, да схвате да чак и „победа“ у нуклеарном рату над читавом планетом остаје, не само бомбардован назад у камено доба, али потпуно беживотан, није чак ни „пирово“ достигнуће ако нема (додуше глупих) људских умова који би уживали у искуству. Можда је то крајње достигнуће екстремног нихилисте, у ком случају Викторија Нуланд можда и даље има луди осмех на својој ружној шољи док пламен пробија њен владин бункер и спаљује њено месо.
(Напомињем да је Елон Муск изазвао приличну пометњу у међународној штампи током посљедња дан-два приписујући овај рат углавном Нуландовој личној креацији. Тај човјек говори доста разумно – на примјер како се овај рат мора завршити осим нуклеарног уништења путем Путиновог сценарија – контаминиран његовим повременим креативним прекорачењем, али здрав разум је последња ствар коју велика већина оваца жели да чује, посебно они бах-бахови који контролишу сво богатство и полуге моћи и верују у њиховој сопственој транс-људској трансценденцији.)
Михал Крупа: Рационалне позиције које су, међутим, предалеко мост за пољски естаблишмент и његове медијске савезнике.
Нажалост, ово је постепено постало норма на колективном Западу, по питањима од ситних до рата и мира. На пољском би се кратко могло рећи „Рацја стану ние ма рацји“, без разлога у „раисон д'етат“.
Лицемерни апсурд данашњих Американаца који упиру прстом у било коју другу земљу, оптужујући их за макартизам/фашизам.
Америка је одавно позната по томе што је апсурдно лицемерна. То сам открио када сам се преселио у Европу шездесетих и вео ми је сишао с ума. Од тада је само постало више. Морамо да дамо све од себе да научимо истину и перспективу свима до којих можемо да допремо како бисмо се супротставили неистинама наших главних медија.
Мешајући метафоре, очигледно је да су земље НАТО-а увезле своје вагоне у САД и спремне да се спусте са бродом. Питам се да ли ће икада постојати критична маса јавне опозиције довољна да изнуди промену политике. ……… Опет, питам се о томе и овде у САД. ………..Помислили бисте да би реалност да је ово рат САД/НАТО против Русије више него било шта друго коначно потонула.
——— Утишавање Хершовог недавног открића новинарства о гасоводу је злокобан показатељ трендова. МСМ ће блокирати све више и више ратне опозиције и анализе које одступају од званичних наратива. Наставници, као и новинари ће знати то антиратно + антиамеричко, и платиће цену. Све више и више мера друштвене/информационе контроле ће се примењивати да се масе држе у реду.
Толико занимљиво да ЦНН не посвећује толико времена овом рату, а да никоме није дато простора да прича о томе како је све ово почело и како ми видимо овај крај. Да ли Бајден заиста жели нуклеарни рат? Не мислим тако, али пошто мсм не чује друге гласове, видим мало наде за будућност.
САД су имале највећу контролу над НАТО-ом откако су га створиле као противмеру против Совјета. Велики део света данас види НАТО као највећу претњу са којом се свет суочава.
Дакле, како помирити оно што се чини као слаба јавна подршка овом сукобу са чврстом подршком пољске владе (и слободно замените европску нацију по свом избору)? Овде постоји стварност која није била истински цењена ни због своје делотворности ни због своје распрострањености.
Како ујка Сугар ради то што ради, тако добро?
Мелодија иде овако: духови америчке државности схватају да посвуда има корумпираних појединаца и потребно је само идентификовати те особе, а затим им обећати да ће постати или богати или моћни или обоје, ако пристану да буду проводник за Америчка војна помоћ њиховој сиромашној и угроженој нацији. Ово је била/је формула коришћена изнова и изнова у Јужној и Централној Америци и сада је скоро универзално користи америчка „спољна политика“ широм света. Корумпирани компромитовани војсковођа или владин функционер никада не прича о свом спонзору, јер када њихова корисност истекне, тихо се одводе у уточиште „Држава“ да проживе своје заштићене и скривене животе. Болсонаро је сада у САД.
Ритам прати осеке и осеке перспектива нације или региона. Ако било каква претња, природна или вештачка, заобиђе било који регион, можете се кладити да ће се паразити америчке империје сакрити у отпаду, чекајући са фаустовском погодбом да буде потписана оловкама неизбрисивим мастилом.
У последњих неколико деценија Пољска је, уз бригу о појединим пољским појединцима, постала виртуелна америчка оружана тврђава и партнер у било каквом војном авантуризму који би амерички обилазни пут могао да скува. Нема ту никакве мистерије. Даљњи опстанак ове парадигме врти се искључиво око способности САД да себе прикажу или као а) „добри момци“ или б), „неизбежни и непобедиви“ (истински верници у Фукујамин „Крај историје“.)
и наравно, незванично, хиљаде пољских „добровољаца“ се већ боре против руских трупа у Украјини...
Амерички пуковник у пензији Даглас Мекгрегор тврди да се хиљаде пољских војника боре за Украјину у украјинским униформама и да је најмање 2,500 њих већ убијено у акцији, иако се та информација скрива од пољске јавности и света уопште. У већини било којег другог међународног оружаног сукоба у калупу овог „проки рата“ ове чињенице би одавно послужиле као цасус белли за руске снаге да користе велику војну силу против Пољске (и читавог НАТО-а, по том питању). Али, док Вашингтон и Запад непрестано покушавају да ескалирају сукоб до нивоа нуклеарног рата, Путин упорно помера своје потпуно оправдане „црвене линије“ да спречи тако нешто. Чини се да је он једини шеф државе међу свим зараћеним нацијама, од којих је већина увучена и спутана у свакој својој речи и акцији од стране Вашингтона, да схвате да чак и „победа“ у нуклеарном рату над читавом планетом остаје, не само бомбардован назад у камено доба, али потпуно беживотан, није чак ни „пирово“ достигнуће ако нема (додуше глупих) људских умова који би уживали у искуству. Можда је то крајње достигнуће екстремног нихилисте, у ком случају Викторија Нуланд можда и даље има луди осмех на својој ружној шољи док пламен пробија њен владин бункер и спаљује њено месо.
(Напомињем да је Елон Муск изазвао приличну пометњу у међународној штампи током посљедња дан-два приписујући овај рат углавном Нуландовој личној креацији. Тај човјек говори доста разумно – на примјер како се овај рат мора завршити осим нуклеарног уништења путем Путиновог сценарија – контаминиран његовим повременим креативним прекорачењем, али здрав разум је последња ствар коју велика већина оваца жели да чује, посебно они бах-бахови који контролишу сво богатство и полуге моћи и верују у њиховој сопственој транс-људској трансценденцији.)
Ако желимо да чујемо/читамо самог Лешека Сикулског, његове примедбе на Иоу Тубе-у морају да имају барем енглески титл, ако не и на другим европским језицима. Нешто за Михала Крупу? Грађанска храброст Лешека Сикулског и жртвовање његове академске каријере требало би да буду познати широм ЕУ/НАТО, а не само у Пољској и међу онима који говоре пољски.
То ме наводи на размишљање о текућем кривичном гоњењу Хајнриха Букера, мировног активисте који води кафе мира у Берлину за своје
противљење политици немачке владе у украјинском сукобу.
Верујем да ће бити више извештавања о Лешеку Сикулском, антиратном посланику Грегоржу Брауну и пољском мировном покрету у Цонсортиум Невс.
Демократска права се крше широм ЕУ. Лепо је видети „цитат“ Шарла Дегола: „рат је превише озбиљна ствар да би се препустио политичарима“.
Можда би било боље да они који подржавају рат——кад би морали да се дотерају и оду. Политичарима је превише лако да подрже рат, али онда избегну личне последице тога што морају да ставе своје чизме и своје животе у мешавину рата.
Макартизам у тиранској, империјалној Америци, веома је жив, и „болестан“ као што је икада био, 50-их година!
„Ово није наш рат“ је истина историје. Све су то ратови ратних хушкача, који охолошћу, лицемерјем и лажима наводе свој народ у мржњу према другом. У случају Пољске, чак не можемо бити сигурни да су мотиви лидера тако искрено у подршци Украјини. Алекс и Александар су у Тхе Дуран-у разговарали о томе како би Пољска волела да одвоји део Западне Украјине и успостави контролу над оним што остаје када Русија држи исток (што се у овом тренутку чини неизбежним). За Пољску то помало личи на Фирерове узалудне покушаје да „Немачку поново учини великом“. Испразна слава обилује. Ако су анкете Полса тачне, барем Сикулски има далеко веће шансе за успех код куће него што смо ми пропагирали руско-грехофобе. Чини се да патимо од терминалне ксенофобије. Ми то једноставно називамо америчким изузетношћу – то што смо „неопходна нација“ каква јесмо.
Животне лекције, мудрост и уздржаност као да се не преносе генерацијама, али бескрајна етничка мржња изгледа бескрајна и безгранична. Колико пута народи Европе морају да искусе разарања тоталног рата јер не могу да се ослободе вековних анимозитета? Оно што спречава Пољаке да схвате да су Руси, много више од већине, такође неизмерно страдали од стране како совјетских бољшевика (не хришћанских Руса), тако и немачких нациста. Имате уобичајене проблеме који се НЕЋЕ ублажити узајамном мржњом. Зашто да предвидиво не постигнете ништа више од поновног креирања тако пакленог искуства за све своје људе? Ви, будале, своју земљу бисте правили главним бојним пољем између Истока и Запада у рату који никада не може бити коловоз над Русијом какав замишљате у својим сујетним сновима. Верујте ми, Вашингтон неће марити за то нити ће вам понудити било какву помоћ када се ваш народ суочи са изумирањем у потпуно девастираном пејзажу. Питајте Северне Корејце. То ће бити будућност Пољске ако истрајете у својој лудости. Ви народе скоро да обоготворите пољског папу Јована Павла ИИ. Да ли озбиљно мислите да би вам саветовао да се упустите у нуклеарни рат против Русије, или би препоручио егзистенцијални опстанак ваше нације? Нисам први који вам говори ове ствари. Украјина није пример на који би требало да покушавате да се угледате. Ти људи су дуго патили од велике корупције, масовног лудила и самоубилачких склоности. Њихов је пут ка самоуништењу. Зашто, забога, тражите исто? Исто питање сам поставио и вашим балтичким и вишеградским суседима. Према овим светлима, само би се Мађарска могла сматрати разумном и заинтересованом за дугорочни опстанак као народ.
Европљани и углавном западне силе задржавају право да себе називају „цивилизованим“. На основу последњих 400 година историје, они то морају мислити иронично
Кад би само Пољаци, и многи други, послушали ваше искрене и интелигентне предлоге. Хвала вам.
Шта год. Садашњи европски гранични рат, колико год да постаје велики, ипак је европски рат и ако пољска влада користи своје трупе да прошири тај рат, он и даље није ништа друго до европски гранични рат о коме морају да одлуче Европљани, а не Американци који воле веровати да су и даље једина светска војна и економска суперсила, што је у извесној мери још увек тачно, али у брзом степену који ће на крају и на крају видети да се европске бочне земље НАТО-а боре једна против друге у граничним ратовима, док високо задужена Америка пропада покушавају да смисле шта да раде у Азији и Африци пошто њихов утицај брзо опада, итд, итд. Аустралија и Канада, у међувремену, не успевају да изразе противљење САД и такође ће видети свој утицај како америчке колоније опадају. Исто важи и за земљу коју је усидрила Манила која је заправо била и у великој мери је још увек мало више од милитаризоване колоније која је постала када су је америчке трупе напале (погледајте) неколико деценија уназад.
Ово није рат Аустралије.
Покушајте да то кажете било ком од политичара на власти у било којој странци, и наравно Мардокови медији говоре људима шта да мисле.
Господин Сикулски је био не само потпуно у праву, већ и у оквиру свог права да изрази оно што је очигледно: То је тако једноставно. Ово није наш рат.
Не кажем да је ово наш рат или да треба да подржимо Украјину било новцем или оружјем, али није наш рат у великој мери оно што се говорило у Првом и Другом светском рату.
„Не кажем да је ово наш рат… али наш рат није у великој мери оно што се говорило у Првом и Другом светском рату“
Си управо урадио.
Потрудите се да разјасните свој став о источним Украјинцима које је требало да прегази украјинска војска или је прихватљиво украјинско насиље.