Африка не жели да буде расадник новог хладног рата

Напори САД и НАТО-а да увуку Африку у своје геополитичке сукобе изазивају озбиљну забринутост, пише Вијаи Прасхад.

Цхаибиа Талал, Мароко, „Мон Виллаге, Цхтоука“, 1990.

By Вијаи Прасхад

Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања

O17. октобра, шеф Команде за Африку САД (АФРИЦОМ), генерал америчког маринског корпуса Мајкл Ленгли виситед Мароко. Ленгли се састао са високим мароканским војним лидерима, укључујући генералног инспектора мароканских оружаних снага Белкхира Ел Фарука.

Од 2004. АФРИЦОМ је одржао своју „највећу и главну годишњу вежбу“, Афрички лав, делимично на мароканском тлу. Прошлог јуна, 10 земаља учествовали у Афричком лаву 2022, са посматрачима из Израела (први пут) и Организације Северноатлантског пакта (НАТО).

Салах Елмур, Судан, „Зелена соба“, 2019.

Ленглијева посета је део ширег притиска САД на афрички континент, што смо документовали у нашој досије бр. 42 (јул 2021), „Одбрана нашег суверенитета: америчке војне базе у Африци и будућност афричког јединства“, заједничка публикација са истраживачком групом Социјалистичког покрета Гане.

У том тексту смо писали да су два важна принципа панафриканизма политичко јединство и територијални суверенитет и тврдили да „трајно присуство страних војних база не само да симболизује недостатак јединства и суверенитета; она такође подједнако спроводи фрагментацију и потчињавање народа и влада на континенту.”

У августу је америчка амбасадорка при УН Линда Томас-Гринфилд отпутовала у Гану, Уганду и Зеленортска острва. „Не тражимо од Африканаца да праве било какав избор између Сједињених Држава и Русије“, она рекао уочи њене посете, али, додала је, „за мене би тај избор био једноставан.

Тај избор је ипак подстакнут од стране америчког Конгреса док разматра Закон о сузбијању злонамерних руских активности у Африци, а меница то би санкционисало афричке државе ако послују са Русијом (и евентуално би се могло проширити на Кину у будућности).

Да бисмо разумели ову ситуацију која се одвија, наши пријатељи на Нема хладног рата припремили су свој брифинг бр. 5, „НАТО тврди да је Африка своје 'јужно суседство',” који говори о томе како је НАТО почео да развити власнички поглед на Африку и како америчка влада сматра Африку линијом фронта у својој Глобална Монроова доктрина. Тај брифинг се може преузети ovde.

У августу 2022. Сједињене Државе објавиле су нову спољну политику стратегија усмерена ка Африци. Документ од 17 страница садржао је 10 помињања Кине и Русије заједно, укључујући обећање да ће се „супротставити штетним активностима [Народне Републике Кине], Русије и других страних актера“ на континенту, али ни једном није поменуо термин „ суверенитет“.

Иако је амерички државни секретар Антони Блинкен изјавио да Вашингтон „неће диктирати избор Африке“, афричке владе јесу пријавио суочавајући се са „покровитељским малтретирањем“ из држава чланица НАТО-а како би стали на њихову страну рата у Украјини. Како глобалне тензије расту, САД и њихови савезници су сигнализирали да на континент гледају као на бојно поље за вођење новог хладног рата против Кине и Русије.

Ричард Мударики, Зимбабве, „Пасха“, 2011.

Нова Монроова доктрина?

На свом годишњем самиту у јуну, НАТО назван Африка заједно са Блиским истоком „јужним суседством НАТО-а“. Поврх тога, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг злослутно из на „све већи утицај Русије и Кине у нашем јужном суседству“ као „изазов“.

Следећег месеца, одлазећи командант АФРИЦОМ-а, генерал Степхен Ј. Товнсенд, из Африци као „јужним боком НАТО-а”.

Ови коментари узнемирујуће подсећају на неоколонијални став који заступа Монроова доктрина из 1823. године, у којој су САД тврдиле да је Латинска Америка њено „двориште“.

Чини се да је овај патерналистички поглед на Африку широко распрострањен у Вашингтону. У априлу, Представнички дом САД великом већином Усвојено Закон о сузбијању злонамерних активности руског утицаја у Африци са 415 гласова против.

Предлог закона, који има за циљ да казни афричке владе због неусклађености са америчком спољном политиком о Русији, био је широко распрострањен осудио широм континента због непоштовања суверенитета афричких нација, са министром спољних послова Јужне Африке Наледијем Пандором позивање то је „апсолутно срамотно“.

Напори САД и западних земаља да увуку Африку у своје геополитичке сукобе изазивају озбиљну забринутост: наиме, да ли ће САД и НАТО искористити своје огромно војно присуство на континенту да би постигли своје циљеве?

Амани Бодо, ДРЦ, „Маскуе а газ“ или „Гас Маск“, 2020.

АФРИЦОМ: Заштита хегемоније САД и НАТО-а

2007. године Сједињене Државе утврђен његова Афричка команда (АФРИЦОМ) „као одговор на наша све већа партнерства и интересе у Африци“. За само 15 година, АФРИЦОМ је утврђен најмање 29 војних база на континенту као део екстензивне мрежа који обухвата више од 60 испостава и приступних тачака у најмање 34 земље – преко 60 одсто нација на континенту.

Упркос реторици Вашингтона о промовисању демократије и људских права у Африци, у стварности, АФРИЦОМ има за циљ да обезбеди америчку хегемонију над континентом. АФРИЦОМ'с наведене циљеве укључују „заштиту интереса САД“ и „одржавање супериорности над конкурентима“ у Африци. У ствари, стварање АФРИЦОМ-а је мотивисано забринутост оних који су узнемирени растућим присуством и утицајем Кине у региону.

Од самог почетка, НАТО је био укључен у подухват, са оригиналом предлог који је предложио тадашњи врховни командант савезничких снага НАТО-а Џејмс Л. Џонс, млађи. На годишњој основи, АФРИЦОМ проводи вежбе обуке усмерене на унапређење „интероперабилности“ између афричких војска и „снага за специјалне операције САД и НАТО-а“.

Деструктивна природа војног присуства САД и НАТО-а у Африци била је илустрована 2011. када је – игноришући став Афричке уније опозиција – САД и НАТО покренули су своју катастрофалну војну интервенцију у Либији како би уклонили владу Моамера Гадафија.

Овај рат за промену режима уништио је земљу, која је раније постигла највиши међу афричким нацијама на Индексу хуманог развоја УН. Више од деценије касније, главна достигнућа интервенције у Либији била је повратак тржишта робова у земљу, улазак хиљада страни борци и бескрајно насиље.

Да ли ће се САД и НАТО у будућности позивати на „малигни утицај“ Кине и Русије као оправдање за војне интервенције и промену режима у Африци?

Земба Лузамба, ДРЦ, „Дебоут Парлементаирес“ или „Парламентарианс Стандинг“, 2019.

Африка одбацује нови хладни рат

На овогодишњој Генералној скупштини УН, Афричка унија је одлучно одбацила присилне напоре САД и западних земаља да искористе континент као пијуна у својој геополитичкој агенди. „Африка је довољно претрпела терет историје“, рекао председник Афричке уније и председник Сенегала Меки Сал;

„не жели да буде легло новог хладног рата, већ стуб стабилности и могућности отворен за све своје партнере, на обострано корисној основи.

Заиста, нагон за ратом не нуди ништа народима Африке у њиховој потрази за миром, прилагођавањем климатским променама и развојем.

 На инаугурацији Европске дипломатске академије 13. октобра, шеф дипломатије Европске уније Жозеп Борел, рекао, „Европа је башта... Остатак света... је џунгла, а џунгла би могла да нападне башту.” Као да метафора није довољно јасна, додао је: „Европљани морају бити много више ангажовани са остатком света. У супротном, остатак света ће нас напасти.”

Борелови расистички коментари били су разбацани на друштвеним мрежама и нутрину у Европском парламенту Марк Ботенга из Белгијске радничке партије. А петиција Покрет Демократија у Европи (ДиЕМ25) који позива на Борелову оставку добио је преко 10,000 потписа.

Борелов недостатак историјског знања је значајан: Европа и Северна Америка су те које настављају да врше инвазију на афрички континент, а те војне и економске инвазије проузроковати Африканци мигрирају. Као што је Сал рекао, Африка не жели да буде „плодно тло новог хладног рата“, већ суверено место достојанства.

Вијаи Прасхад је индијски историчар, уредник и новинар. Он је сарадник за писање и главни дописник Глобтротера. Он је уредник на ЛефтВорд Боокс и директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања. Он је старији нерезидентни сарадник у Чонгјанг Институт за финансијске студије, Универзитет Ренмин у Кини. Написао је више од 20 књига, укључујући Тамнији народи   Сиромашнији народи. Његове најновије књиге су Борба нас чини људима: Учење из покрета за социјализам и, са Ноамом Чомским,  Повлачење: Ирак, Либија, Авганистан и крхкост америчке моћи.

Овај чланак је из Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.