Рат против исламиста је, за све намјере и сврхе, био рат против демократске владавине, пише Ас`ад АбуКхалил.
Гласач проверава њено име на изборној листи на бирачком месту у Каиру током председничких избора у Египту 2012. (УН жене арапске државе, ЦЦ БИ-НЦ-НД 2.0)
By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума
GВласти на Блиском истоку (укључујући Израел) већ дуго користе религију у политичке сврхе.
Запад је наизменично политички експлоатисао или осудио политички ислам (али ретко јудаизам или хришћанство). Током Хладног рата, САД су биле чврсто на страни муслиманских верских фанатика јер су били корисни у њиховим кампањама против атеистичког комунизма.
Заливски режими су служили Западу користећи фанатичне верзије ислама да поткопају привлачност левог и секуларног арапског национализма. Секуларни левичари су били противници Запада, а САД су издвајале средства и пропаганду за ширење поруке фанатика.
Западњаци су историјски били недоследни у поступању са исламом. Као што је туниски мислилац Хичем Дјаит приметио у својој књизи Европа и ислам, Запад је историјски осудио ислам због његових слободних сексуалних и друштвених ставова (што је било у средњем веку). У модерно доба, Запад је осудио ислам због његових пуританских и викторијанских обичаја (Запад је верски екстремизам Саудијске Арабије узимао као репрезентативни узорак ислама).
Када је Запад колонизовао муслиманске земље, ислам је често представљан као препрека напретку — али не увек. Ако је ислам коришћен у циљу ослобођења (као у борби Алжира против француског колонијализма), он је осуђен. Али свештеници који су сарађивали са западним колонијализмом били су похваљени. Британски колонијализам у Палестини је сарађивао са хаџом Амином Хусеинијем и помогао му да се попне на политичко вођство Палестине, али се онда окренуо против њега када га је захватила плима јавног националног беса због британског усвајања ционизма.
Идеологија није битна, само лојалност
Током година, западне владе нису користиле лакмус тест за своје политичке савезе у региону. Они су радили са било којом групом која служи њиховим интересима, на пример, разним политичким партијама у Израелу (све које су се сврстале у јеврејске верске странке); са арапским верским фанатицима као и са иранским шахом (који се сматрао секуларним). Шахов секуларизам западног стила — одвојен од јавног мњења — био је одговоран за реакцију верског фундаментализма у Ирану након револуције.
Политичка лојалност и подаништво били су једини лакмус тестови за западне владе — и остају једини критеријуми који су важни (поред нормализације са Израелом). Када су САД извршиле инвазију на Ирак 2003. године и успоставиле владајући окупациони савет, подједнако су добро сарађивале са ирачком комунистичком партијом и са сунитским и шиитским фундаменталистима.
Током 1990-их, када се египатска влада Хуснија Мубарака суочила са плимом верског фундаментализма, одозго је наметнула нову верзију ислама која је наглашавала секуларну лојалност лидеру у име безбедности и реда. Мубаракова влада је све противнике исламиста приказала као терористе који би једног дана могли да окрену оружје против Запада ако би икада имали прилику. (Саудијски режим износи исти аргумент да ће, ако краљевска породица буде свргнута, власт преузети бин Ладеновски фанатици).
Мало пажње је посвећено основним узроцима успона исламиста. У Египту, Тунису и Алжиру, владајући режими су се придружили локалним секуларистима како би проповедали против исламиста. (Али амерички савезник Анвар Садат, који се још увек слави као модел арапског лидера само зато што је склопио мир са Израелом, био је тиранин који је ослободио исламисте у Египту и арапском свету јер га је више бринула претња арапског национализма и левичарства ).
Египатски председник Анвар Садат, амерички председник Џими Картер и израелски премијер Менахем Бегин у Кемп Дејвиду у септембру 1978. (Викимедијина остава)
Секуларизоване елите су такође служиле као оруђе владајућих режима у њиховом рату против исламиста. Рат против исламиста (од стране Мубарака и других тиранина у региону) био је, за све намјере и сврхе, рат против демократске владавине. Западне владе су биле више него задовољне што су подржале тиранина против демократије. Ово је био доследан став за све западне владе (од Шведске до САД): да је тиранија међу Арапима и муслиманима пожељнија од демократске владавине ако ова последња може да произведе снаге и личности које нису потчињене западној власти.
Мубараков рат против исламиста био је немилосрдан и користио је оруђе масовног насиља и бомбардовања пропаганде против његових непријатеља. Мубараков главни помоћник, Усама Ал-Баз, описао ми је 1992. како су масе индоктриниране против исламизма. Рекао ми је да је влада одлучила да у потпуности избегне реч „секуларно“ јер она може да означава атеизам у главама јавности. Мубараков режим је увео реч „цивилни“ (мадани) као нови термин за инспирацију интелектуалне опозиције исламистима.
Секуларизам као антидемократски
Секуларистичке интелектуалце је режим ангажовао да воде интелектуално-културни рат. Они су били жељни да учествују у овој кампањи не само зато што су њихове улоге у јавним медијима били извор прихода, већ и зато што су знали да ће демократија оснажити њихове интелектуалне противнике. Њихови ставови су имали далеко мању подршку јавности од ставова исламиста.
Слично томе, саудијски режим — тек након што је постао политички згодан и пријатан Западу — ангажовао је секуларистичке интелектуалце у својим медијима да поткопа привлачност исламиста. Али ти исламисти (широм муслиманског света) не би се политички уздигли без подршке, финансирања и спонзорства влада Залива и Садатове подршке раних 1970-их. Чак се и Израел ослањао на конзервативне свештенике током своје окупације Палестине, пре успона Хамаса и Исламског џихада.
Секуларна политика влада региона је по дефиницији антидемократска. Тако је египатски генерал Абдел Фатах Сиси збацио првог слободно изабраног председника Египта (из Муслиманске браће) — и то је учинио уз мало противљења Запада, који је брзо наставио са наоружавањем његовог режима. Слично, саудијска влада Мохамеда бин Салмана (МбС) померила је владајућу идеолошко-теолошку доктрину од исламизма и вехабизма како би се угласила са Западом након 11. септембра, а затим и убиства Џамала Кашогија које је ставило у центар пажње МбС. .
24. април 2013: Амерички секретар за одбрану Чак Хејгел, у средини, у Каиру са египатским председником Мохамедом Морсијем, десно, и генералом Абдулом Фатахом ал-Сисијем, лево. (Министарка одбране САД, Ерин А. Кирк-Куомо)
Упркос незадовољству западних медија убиством Кашогија (и само зато што је он био један од њих), они су благонаклоно извештавали о „реформама” МбС-а и његовој текућој репресији над локалним исламистима. Саудијска влада ставила је у затвор хиљаде проповедника јер су наставили да изговарају раније званичну владину доктрину. У међувремену, председник Туниса Каис Саиед надгледа кампању против уставне владе и демократије у име борбе против исламиста, које назива терористима.
Западу не смета државни удар у Тунису јер влада намеће облик секуларизоване власти. Саиед наставља да гомила диктаторске моћи уз врло мало противљења западних влада, које су више него задовољне да виде како богатство туниских исламиста опада.
Али исламисти не могу бити заувек потиснути. Релативно умерене варијанте исламизма могу ускоро да произведу насилне и радикалне верзије, уверљиво тврдећи да „нисмо били у могућности да мирно учествујемо у политичком процесу“.
Секуларизам се често погрешно изједначава са демократијом на Западу, у односу на Блиски исток. У стварности, секуларизам може напредовати под демократском или тиранском владавином. Комунистичка влада Енвера Хоџе у Албанији била је заиста секуларна, на пример. САД и Запад подижу секуларну заставу ако њихове интересе угрозе антисекуларне снаге. Али када верски фанатици попут Осаме бин Ладена служе својим интересима, исламизам постаје прилично укусан за Запад.
Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.