Вијаи Прасхад износи шест теза о успостављању светског поретка у облику САД 1990. његово тренутна крхкост пред растућом руском и кинеском моћи.
Чихару Шиота, Јапан, „Навигација у непознато“, 2020.
Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања
TРат у Украјини усмерио је пажњу на промене које се дешавају у светском поретку. Војна интервенција Русије наишла је на санкције Запада, као и на транспорт оружја и плаћеника у Украјину. Ове санкције ће имати велики утицај на руску економију, као и на централну Азију државе, али ће такође негативно утицати на европску популацију која ће доживети даљи раст цена енергије и хране. Запад је до сада одлучио да не интервенише директном војном силом или да покуша да успостави „зону забрањеног лета“.
Разумно је да би таква интервенција могла ескалирати у рат пуног обима између Сједињених Држава и Русије, чије су последице незамисливе с обзиром на нуклеарно оружје капацитете обе земље. Без било каквог другог одговора, Запад је – као и са руском интервенцијом у Сирији 2015. – морао да прихвати акције Москве.
Да бисмо разумели тренутну глобалну ситуацију, ево шест теза о успостављању светског поретка у облику САД од 1990. године до садашње крхкости тог поретка у условима растуће руске и кинеске моћи. Ове тезе су извучене из наше анализе у досије бр. 36 (јануар 2021), „Сумрак: Ерозија америчке контроле и мултиполарна будућност“. Они су намењени за дискусију, па су повратне информације о њима веома добродошле.
Лоренс Пол Јуксвелуптун, Канада, „Један проценат“, 2015.
Теза прва: Униполарност. Након пада Совјетског Савеза, између 1990. и 2013-15, Сједињене Државе су развиле светски систем који је користио мултинационалним корпорацијама са седиштем у Сједињеним Државама и другим земљама Г7 (Немачка, Јапан, Уједињено Краљевство, Француска, Италија и Канада). Догађаји који су дефинисали огромну моћ САД били су инвазије на Ирак (1991) и Југославију (1999), као и стварање Светске трговинске организације (1994). Русија, ослабљена распадом СССР-а, тражила је улазак у овај систем придруживањем Г7 и сарадњом са Северноатлантским савезом (НАТО) као „партнер за мир“. У међувремену, Кина, под председницима Ђијанг Цемином (1993–2003) и Ху Ђинтаом (2003–2013), играла је опрезну игру убацујући свој рад у глобални систем којим доминирају САД и не изазивајући САД у њиховим операцијама.
Друга теза: Сигнална криза. САД су претерале своју моћ кроз две динамике: прво, прекомерним коришћењем сопствене домаће привреде (презадужене банке, већа непроизводна средства него производна средства); и друго, покушајем да води неколико ратова истовремено (Авганистан, Ирак, Сахел) током прве две деценије 21. века. Сигналне кризе за слабост америчке моћи илустровале су инвазија на Ирак (2003) и дебакл тог рата за пројекцију моћи САД, и кредитна криза (2007–08). Унутрашња политичка поларизација у САД и криза легитимитета у Европи пратили су овај развој догађаја.
Олга Булгакова, Русија, „Слепци“, 1992.
Трећа теза: кинеско-руска појава. До друге деценије 2000-их, из различитих разлога, и Кина и Русија изашле су из релативног мировања.
Појава Кине има два крака:
- Домаћа привреда Кине. Кина је изградила огромне трговинске вишкове, а поред њих и онаизграђена унапреди научна и технолошка знања кроз своје трговинске споразуме и своја улагања у високо образовање. Кинеске фирме у области роботике, високе технологије, брзе железнице и зелене енергије прескочиле су западне фирме.
- спољни односи Кине. Кина је 2013. године најавила Иницијативу Појас и пут (БРИ), која је предложила алтернативу за развој и трговинску агенду Међународног монетарног фонда који води САД. БРИ се проширио из Азије у Европу, као и у Африку и Латинску Америку.
Русија је такође изашла на две ноге:
- Домаћа привреда Русије. Председник Владимир Путин се борио против неких делова крупних капиталиста да успоставе државну контролу над кључним секторима извоза робе и користио их за изградњу државне имовине (посебно нафте и гаса). Уместо да само узимају руску имовину за своје банковне рачуне у иностранству, ови руски капиталисти су пристали да део својих амбиција подреде поновној изградњи моћи и утицаја руске државе.
- спољни односи Русије. Од 2007. Русија је почела да се удаљава од западне глобалне агенде и покреће сопствени пројекат, прво кроз програм БРИКС-а (Бразил-Русија-Индија-Кина-Јужна Африка), а затим касније кроз све блискије односе са Кином. Русија је искористила свој извоз енергије да успостави контролу над својим границама, што није учинила када се НАТО проширио 2004. да апсорбује седам земаља које су близу њене западне границе. Руска интервенција на Криму (2014) и Сирији (2015) искористила је своју војну силу да створи штит око својих лука топле воде у Севастопољу (Крим) и Тартусу (Сирија). Ово је био први војни изазов за САД од 1990. године.
У овом периоду Кина и Русија су продубиле сарадњу на свим пољима.
Ибрахим ел-Салахи, Судан, „Препорођени звуци детињских снова И“, (1961-65).
Теза четири: Глобална Монроова доктрина. Сједињене Државе су своју Монроову доктрину из 1823. (која је потврдила своју контролу над Америком) узеле глобално и предложиле у овој постсовјетској ери да цео свет буде њихова доминација. Почео је да се супротставља тврдњи Кине (Обамин заокрет ка Азији) и Русије (Русијагејт и Украјина). Овај Нови хладни рат који су покренуле САД, који укључује хибридни рат кроз санкције против 30 земаља као што су Иран и Венецуела, дестабилизовао је свет.
Теза пета: Конфронтације. Конфронтације које је убрзао Нови хладни рат запалиле су ситуацију у Азији – где је Тајвански мореуз и даље врућа зона – и у Латинској Америци – где су Сједињене Државе покушале да створити врући рат у Венецуели (и покушао, али није успео да пројектује свој снага на местима као што је Боливија). Тхе актуелни сукоб у Украјини – који има своје порекло у многим факторима, укључујући и пропаст украјинског вишенационалног договора – такође је над питањем европске независности. САД су користиле „Глобални НАТО“ као тројанског коња да би извршиле своју моћ над Европом и задржале је подређеном америчким интересима, чак и ако штети Европљанима јер губе снабдевање енергијом и природним гасом за привреду хране. Русија је нарушила територијални суверенитет Украјине, али је НАТО створио неке од услова који су убрзали ову конфронтацију – не за Украјину, већ за њен пројекат у Европи.
Олга Блиндер, Парагвај, „А ми маестра“ или „Мојој учитељици“, 1970.
Теза шеста: Терминална криза. Крхкост је кључ за разумевање моћи САД данас. Није драматично опао, нити је остао неоштећен. Постоје три извора америчке моћи која су релативно нетакнута:
(1) Огромна војна моћ. Сједињене Државе остају једина земља на свету која је у стању да бомбардује било коју другу државу чланицу УН у камено доба.
(2) Режим Доллар-Валл Стреет-ММФ. Због глобалног ослањања на долар и глобални финансијски систем деноминиран у доларима, САД могу користити своје санкције као ратно оружје како би ослабиле земље по свом хиру.
(3) Информациона моћ. Ниједна земља нема тако одлучујућу контролу над интернетом, како над његовом физичком инфраструктуром, тако и над својим скоро монополским компанијама (као што су Фејсбук и Јутјуб, који уклањају сваки садржај и било ког провајдера по вољи); ниједна земља нема толику контролу над обликовањем светских вести због моћи својих електронских сервиса (Ројтерс и Асошиејтед прес) као и великих новинских мрежа (као што је ЦНН).
Постоје и други извори америчке моћи који су дубоко ослабљени, као што је њен политички пејзаж, који је дубоко поларизован, и њена неспособност да распоређује своје ресурсе да пошаље Кину и Русију назад унутар својих граница.
Народни покрети треба да развијају сопствену моћ, организовањем људи у моћне организације и око програма који има капацитет да одговори на тренутне проблеме нашег времена и на дугорочно питање како да пређемо на систем који може превазићи апартхејди нашег времена: прехрамбени апартхејд, медицински апартхејд, образовни апартхејд и апартхејд новца. Превазилажење ових апартхејда води нас из овог капиталистичког система у социјализам.
Вијаи Прасхад, индијски историчар, новинар и коментатор, је извршни директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања и главни уредник Лефт Ворд Боокс-а.
Овај чланак је из Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Мислио сам да је овај чланак добро написан све док нисам дошао до последњег пасуса који ми се чинио нескладним и потпуно небитним за главни дијалог. Последња реченица је била посебно еклатантна.
„Превазилажење ових апартхејда води нас из овог капиталистичког система у социјализам.
Шта он мисли под овом изјавом и како се она уклапа у шест изнетих теза? Шта он мисли под капиталистичким системом или социјализмом? Ако је мислио на „пријатељски капитализам“ (што би боље одговарало), онда је требало тако да каже. Поред тога, социјализам је, у овом или оном степену, био доминантна тема у великом делу света више од једног века и резултирао је огромним губитком живота и уништавањем имовине.
Кина се, од историјског подухвата Ричарда Никсона да је отвори за посао, све више удаљавала од социјализма ка капитализму. Онима који су преживели мрачне дане Маових ексцеса да свима наметну „социјализам“ могло би се опростити што су преферирали садашњи режим „капитализма“ који контролише држава. Зашто би хтели да се врате? Не љуљај чамац, душо!
На овом свету има више него довољно хране да се сви адекватно нахрани, али примарни узрок глади и каснијих гладовања (апартхејда у храни) становништва је акција владе. Није битно да ли су капиталистички или социјалистички. Сви они учествују и доприносе проблему. Крони капитализам или корпоративни фашизам, у каквом ми данас живимо, ИМА за последицу „системе апартхејда“ који су одвратни, али одговор на те режиме искључивања није присилни социјализам (да ли постоји нека друга врста), већ слободно предузетништво без мешања и контрола влада – анархо-капитализам, у коме свако може да се бави трговином са било ким добровољно у корист обе стране по сопственом нахођењу.
Социјализам, без употребе владине силе и насиља, једноставно не функционише и неће функционисати. Историја је пуна окушаних и неуспешних примера. Веровати у супротно је утопијски.
Социјализам је постојао у овом или оном степену у Скандинавији и другим деловима Западне Европе деценијама после Другог светског рата без икакве владине силе или насиља.
Супер богати елитисти [знојници] су се добро изоловали од скоро свега у овом тренутку. Не само у САД већ и широм света. Види ММФ.
Наша влада је усредсређена на то да некако успе да контролише светску економију на било који начин који омогућава да ова светска кабала цвета. Толико дуго, док је та одабрана група банкара и утицајних људи на новац, оних сличних неоконистичким погледима на светски поредак који одражава њихове и ничије друге жеље, на врху гомиле новца.
Вратите се назад и погледајте конференцију у Бретон Вудсу и њену екипу елитних ликова који су се састајали много пре те конференције. (~ раних 1930-их) Ово је оно о чему су људи попут Кохових.
САД су имале шансу да прекину зачарани круг, али нису успеле. Ова борба се завршила у свим практичним намерама и сврси чим је ЈФК умро и лишен дана правде.
Имајући у виду стање америчке политике, недостатак истинског руководства земље је у завршној фази.
Погледајте одлуку Цитизенс Унитед СЦОТУС и не морате тражити даље. Поправка је унутра.
Хвала ЦН
У вези шесте тезе:
Проблем је овде контекст.
и. Војна моћ: САД немају „огромну војну моћ“. Уместо тога, има „огромну војну имовину“. То двоје није исто. Изузетно скупа војна средства, осим нуклеарних, углавном су империјалне ситнице. Носачи авиона, на пример, припадају претходном веку и нису баш погодни за борбу против вршних непријатеља. Такође је глупо претварати се да САД могу „бомбардовати било коју другу државу чланицу УН у камено доба“: у стварности, једноставно би остале без бомби, или би – што је вероватније – наишле на нуклеарна средства одвраћања Русије, Кина, НК итд. Коначно, САД не могу да искористе своју имовину у било какву стварну предност у регионима далеко од својих обала због потешкоћа у снабдевању (тако би биле поражене у регионалном конвенционалном европском рату са Русијом).
ии. Финансијски систем: Хегемонија САД над светским финансијским системом увек се представља као монолитна. У стварности то је кућа од карата. Нема разлога зашто мултиполарни играчи у настајању морају да се прилагоде финансијском систему постављеном за униполарни свет. И нема разлога – у дигиталном свету – зашто се промена не може извршити за неколико месеци. Већ, као резултат произведене кризе у Украјини, нације тргују нафтом/гасом за јуане. Напомена: на овај начин војна/економска замка коју су САД поставиле Русији у Украјини може се открити као глобална кинеско-руска финансијска замка за САД.
иии. Информациона моћ: опет, нема разлога зашто би америчка доминација овде била монолитна. САД су можда „прве у класи“ (као функција униполарности у претходним деценијама), али нема разлога зашто би биле „најбоље у класи“ за овај нови век. На пример, погледајте напредак 5Г у Азији у поређењу са САД.
Постоји још једна ставка од интереса која није укључена у тезе: брендирање. Амерички глобални 'бренд' више не представља ништа позитивно. Ово је функција две деценије изражавања на светској сцени америчке злобе, ароганције, декаденције и себичности и... па.. батинаша и лоповлука. САД имају сву углађеност, углед, дипломатију и државничку способност мафијашке породице која води гомилу клипова.
Корнелије се потпуно слаже са вама) Све је заиста тако.
Слободни сте да изразите своје мишљење све док то иде уз јавно прихваћена мишљења.
Енергија универзума је у сталном току. Кад год се неко упусти у пројекат, то се мора узети у обзир. То не значи да ваш пројекат следи неку врсту мистичног детерминизма.
Али то значи да ћете користити мање енергије када сте у складу са овим обрасцем, а више када, у ствари, пливате против струје.
Доминантни ток енергије данас је спољашњи, центрипеталан, разбијајући старе обрасце и институције. Напори америчке спољне политике данас покушавају да одустану од тог тренда и натерају свет да се врати у своје старе оквире.
То је можда и успело у ранијем тренутку. Али империје умиру изнутра, много пре него што је њихова стварна моћ ућуткана. А Америка дефинитивно умире изнутра, чак и док остаје јединствена светска суперсила.
Поглед Кине и Русије на мултиполарни свет је више усклађен са овом динамиком. Па и тада, само као међуфаза. Ове две силе, (САД-Кина Русија) гурају се у супротним правцима и тако је сукоб неизбежан. Оно чему то води зависи од људског деловања. И може довести до стварања нечег новог, или може уништити.
Али глобално загревање ће ускоро променити оба тренда, консолидацију и распад. Ускоро ћемо видети између једне и две милијарде људи који су ишчашени због глобалног загревања, а ниједан од старих образаца глобалне политике неће бити адекватан изазову.
Имамо врло кратку прилику да се сада припремимо за ову могућност. Али упркос свим упозорењима, ми то расипамо.
Ове тезе не придају велику тежину опадању примарних ресурса. Поново у фази „униполарности“ (прва теза), након пада СССР-а, било је много оних који су видели потенцијалну претњу тој униполарности и од Кине у настајању (огромна радна снага) и од Русије (огромна средства) која се поново појавила. . Према такозваном Пројекту за нови амерички век, контрола над ресурсима централне Азије је била предвиђена као главни пут којим би САД могле да заврше своју глобалну империјалну експанзију током овог века, а Европа би могла да опстане као глобално важан блок подршке. Отуда и иначе шокантно једноумље са којим су силе НАТО-а и њихови медијски подржаваоци подржавали конфронтацију око Украјине.
Веома компримовано и веома тачно објашњење америчке спољне политике и пада моћи.
Може ли ми неко рећи зашто је цензурисана једноставна изјава да Америка више није суперсила, или зашто ови такозвани „непристрасни „веб сајтови дозвољавају само” пола чињеница”. Да ли је то новац, претње или обоје?
Богати и моћни, који поседују веб инфраструктуру и оперативне системе, желе да контролишу вашу слику, модел или концепцију стварног света. Зашто? Тако да ограничите свој распон могућих акција у том свету, чија је сврха да себи донесу предност, а да вас оштете. Ако људи не могу да предвиде потенцијалне алтернативне реалности јер никада нису били изложени чак ни њиховој могућности, оне се вероватно никада неће десити.
На пример, ако је конвенционална мудрост да медицинска нега никада не може бити делотворна без приватних профитних осигуравајућих компанија и људи у општој популацији ретко доводе у питање истинитост овога из сопствених увида који су сами генерисали, ако се овај почетни мем може убити у колевци се идеја никада неће ширити и ситуација се никада неће променити. Ако послодавци стално говоре физичким радницима да синдикати раде против њихових интереса и нико није ту да им докаже супротно јер се такви „агитатори“ обично отпуштају по кратком поступку, организовани рад се никада неће вратити у Америку. Зато вам је забрањена цела истина и дата вам је само оно што ви називате „пола чињеница“. Дају вам лажну причу као замену за објективну стварност коју заиста желе да буде замрзнута на месту и да се никада не побољша због вашег креативног размишљања. Зато вам ТПТБ никада не може дозволити да мислите да је свет могућ без режима у Вашингтону који контролише апсолутно све. Ако довољно људи дође на такав начин размишљања, то би се једноставно могло догодити! Можда добро за вас, али веома лоше за ЊИХ.
Можда је мало скренуо са шина у свом дотаџу, али Ноам Чомски је то добро сумирао:
СТУДЕНТ: Оно што сам желео да знам је како, конкретно, елите контролишу медије - мислим на то...
ЧОМСКИ: То је као да се питате: Како елите контролишу Генерал Моторс? Па, зашто то није питање? Мислим, Генерал Моторс је институција елите. Не морају то да контролишу. Они га поседују.
Увек постоји чињеница које се „академци“ увек придржавају, без обзира на њихово друго разумевање историје. То је да је Америка број Војне моћи. Ти дани су давно прошли, и само за принуду на земље које МОРАЈУ да купе амерички новац, или мали.
Русија може да уништи све бродове НАТО-а и САД у европским водама, ракетама, а чак ни не користећи своју најбољу ваздушну моћ. Они такође могу да ударе Северну Америку са конвенционалним балистичким пројектилима, и да одбију сваку реципрочну помоћ С-500.
Кина може учинити исто свим оним „међународним ратним бродовима“ код кинеске обале само са разорним пројектилима. Тајван је био, јесте и увек ће бити Кина, као што су се сви раније договорили.
Једина преостала моћ Сион Америци су „санкције“, које ће се вратити на начине који се раније нису осећали. Фиат валута која се полако напушта и пропаганда која ће бити „импровизована” и још мало потрајати. У сваком случају, за империју зла увек ће бити масовни хаос и немири; осуђен на пропаст.
ПС Да ли сте се икада запитали зашто сви хрле у Русију док седе код куће, а Зион САД трчи около покушавајући да малтретира земље да им се придруже?