Британска окупирана територија

By Рицхард Нортон-Таилор
Декласификована УК

JАгдиш Кунџул, амбасадор Маурицијуса при УН, прошлог месеца је подигао заставу своје земље на архипелагу Чагос – како је лабуристичка влада Харолда Вилсона из 1965. назвала Британску територију Индијског океана (БИОТ), у флагрантном кршењу међународног права.

Одједном су сва права становника – људска, економска, грађанска – покидана у потезу којем се од тада противе међународне институције.

Британска влада је иселила целокупно аутохтоно становништво од више од 1,500 острвљана из њихових домова на архипелагу.

Схватила је да може да успостави нову колонију, да захтева суверенитет над територијом и да игнорише резолуцију УН из 1960. о праву на самоопредељење – све док тамо нико не живи.

Да није било становника, не би било ни демократских права која треба заштитити, тврдили су званичници Вајтхола.

Након што су њихове псе љубимце гасили, британски званичници депортовали су острвљане углавном на Маурицијус и Сејшеле. Вилсон је запретио да ће блокирати независност Маурицијуса ако одбије споразум.

Исељења су требало да направе место за велику базу америчких бомбардера на Дијего Гарсији, највећем од острва Чагос.

Повратак

Овог фебруара Маурицијус, који полаже право на архипелаг, изнајмио је брод, Блеу де Ним, на острва са групом својих првобитних становника. Била је то углавном симболична вежба, али важна у дугој борби да се преокрене ужасна грешка.

Иако је послао брод за заштиту рибарства да засенчи Блеу де Нимгодине, британска влада је одбацила покушај да се скрене пажња на вишедеценијски спор.

Једнако тако, игнорисала је резолуције Уједињених нација, осуђујућу пресуду коју је изрекао Међународни суд правде и владајући Суд УН-а је прошле године рекао да Британија мора окончати своју „противправну окупацију“ острва Чагос.

Пхилиппе Сандс КЦ, професор права на Универзитетском колеџу у Лондону који представља острвљане, описује то путовање као „историјско“.

Рекао је Декласификовано:

„То је дало лаж једној британској лажи за другом: да Чагоси нису имали стално становништво 1960-их; да је Чагос данас ненасељен; да Британија чува историјске зграде и гробља и одржава острва чистима, оповргнута распадом историјских зграда и пластиком и другим остацима који су лежали уоколо.”

Сандс је додао:

„Британска влада зна да је њена позиција неодржива, да међународно право – ИЦЈ (Међународни суд правде), ИТЛОС (Међународни суд за право мора), УН и специјализоване агенције – третира Чагос као део Маурицијуса, да земља се помера под ногама. Није питање да ли ће Британија признати правне и политичке реалности, већ када. Ово путовање отвара врата повратку Чагосијанаца.”

Дирти Деал

Британија проглашава власништво над острвима за оно што описује као „одбрамбене сврхе“. Ова фраза је еуфемизам за америчку базу Дијего Гарсија која је коришћена за гађање циљева на Блиском истоку и у Авганистану.

Пентагон је описао базу као „критичну” у америчкој инвазији на Ирак 2003. Дијего Гарсију је ЦИА такође користила као транзитну базу за изручивање осумњичених за терор у залив Гвантанамо и тајне затворе у Пољској и Румунији где су били мучени .

А у замену за то што му је дозволио да изгради базу бомбардера, Вашингтон је тајно понудио попуст, за који се наводи да износи 11 милиона фунти, на цену споразума о нуклеарној ракети Поларис о којој је лабуристичка влада преговарала.

Годинама касније, 1980. године, Маргарет Тачер је склопила сличан тајни договор са САД, пристајући на америчко појачано коришћење Дијега Гарсије у замену за договор о куповини Тридента, наследника Полариса.

Расизам и цинизам са којима је Форин офис, прво под лабуристичком владом, а потом и њихови конзервативни наследници, усвојио према Чагосцима графички је илустрован у телеграм од 31. августа 1966. Ово је послао сер Пол Гор-Бут – званичник британске делегације при УН у Њујорку – Министарству иностраних послова у Лондону, и односио се на план да се острвљани присилно иселе и да се Дијего Гарсија изнајми у САД

Горе-Боотх је написао:

„Сигурно морамо бити веома строги по питању овога. Циљ вежбе је био да добијемо камење које ће остати наше; неће бити аутохтоног становништва осим галебова који још нису добили комитет [УН] (Комитет за статус жена не покрива права птица).“

У рукописној белешци, високи званичник Министарства спољних послова Денис (касније лорд) Гринхил је одговорио: „Нажалост, заједно са птицама иде и неколико Тарзана или људи Петка чије је порекло нејасно, и који се, надамо се, желе на Маурицијус итд.

План је, рекао је Форин офис, да се на острвима изграде „одбрамбени објекти“ „без сметњи или политичке агитације“.

'Марине Ресерве'

Годинама касније, 2009., високи британски дипломата је оживео језик у белешци о тајном састанку са америчким званичником ослобођен by ВикиЛеакс. Колин Робертс, који је касније именован за гувернера Фокландских острва, рекао је Американцима да на острвима заиста неће бити „људских отисака“ или „човекових петка“.

Робертс је рекао САД да је британска влада дошла на идеју да успостави „највећи морски резерват на свету“ око острва како би „бившим становницима било тешко, ако не и немогуће, да траже свој захтев за пресељење на острва…”

Резерва је била наметнуте Дејвид Милибанд, министар спољних послова, у данима на самрти владе Гордона Брауна. Касније је проглашен незаконитим према Конвенцији УН о поморском праву.

Узастопне британске владе су тврдиле да „нема сумње“ да она има суверенитет над острвима Чагос пошто их је 1814. одузела Французима (који су их узели Холанђанима, првим колонијалним насељеницима).

Британија је искористила суверенитет као нешто што може бирати како жели. То каже Британија би „препустила суверенитет територије (БИОТ) Маурицијусу када то више није потребно у одбрамбене сврхе“.

У најупечатљивијем коментару, Оливиер Банцоулт из Цхагос Рефугеес Гроуп који је уклоњен са острва у доби од 4 године рекао о његовој посети острвима прошлог месеца: „Важност овог путовања је да можемо да пошаљемо поруку свету – о врсти неправде коју је влада Велике Британије, уз помоћ владе САД, нанела нашем народу.

„Да смо белци са плавим очима, можда бисмо имали бољи третман као Фокландски Острвљани?“

Ричард је британски уредник, новинар и драматург и доајен британског извештавања о националној безбедности. Писао је за Старатељ за питања одбране и безбедности и три деценије био уредник безбедности листа.

Овај чланак је из Велика Британија је декласификована.