ЉУТНИ АРАП: Отпор Израелу у време Арафата

Они који су се борили и одбили Израел у Јужном Либану 2006. одлучни су да се никада не врате у време када је Израел могао да изврши инвазију на Либан по својој вољи, пише Ас`ад АбуКхалил.

Популарни фронт за ослобођење Палестине патрола у Јордану, 1969. (Тхомас Р. Коенигес – ЛООК Магазин, Викимедиа Цоммонс)

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Aсвако ко је проживео године грађанског рата препознао би да се тренутни, верски оријентисани либански покрет отпора против Израела данас радикално разликује од углавном секуларног палестинско-либанског покрета отпора током ПЛО ере у Либану.

Та ера је почела протеривањем снага Палестинске ослободилачке организације из Јордана 1970. године и њиховим пресељењем у Либан. Завршено је 1982. године када је војни пораз који је претрпео ПЛО резултирао евакуацијом палестинских војних снага из Бејрута и југа, а касније и из већег дела Либана. 

Током тог времена, ПЛО и Либански национални покрет (либанска коалиција која се састојала од левичарских и арапских националистичких политичких партија и организација) никада нису подстакли ефикасан војни покрет отпора против Израела. Разлози за неуспех су бројни.

Прво, лидер ПЛО-а Јасер Арафат никада није био озбиљан у вези са војном опцијом против Израела, иако је наоружао свој покрет и успоставио бројне кампове за обуку. Његов циљ је од самог почетка био да искористи војну снагу покрета као полугу у дипломатским преговорима са америчком спољном политиком.

Друго, у Либану су постојале бројне палестинске организације, али никада није било покушаја да се оне ставе под јединствену војну команду. Постојала су различита тела и команде које је Арафат основао да би тобоже ујединио војне и обавештајне службе свих организација, али ти напори су били само папирни споразуми. Чак је и Арафатов сопствени политички покрет, Фатх, био подељен на многе фракције и огранке и сваки је деловао углавном одвојено од осталих. Нејединство је омело покушај формирања јединственог војног покрета отпора.

Треће, све палестинске организације проповедале су герилски рат, али су практиковале конвенционалну милитаризацију редова. Чак је и радикални Народни фронт за ослобођење Палестине (ПФЛП) основао сопствену војну академију за производњу војних официра. То се косило са првобитном мисијом фронта да вежба народноослободилачки рат. Арафат је своје наводне герилске јединице претворио у војску — или, тачније, разне војске. 

Прекршена изрека о тајности

Јасер Арафат, председник Извршног комитета Палестинске ослободилачке организације, на конференцији за штампу УН, 2. маја 1996. године. (Фото УН/Еван Шнајдер)

Четврто, ефикасан војни покрет отпора против Израела захтева висок ниво тајности. Организације ПЛО-а су прекршиле основну изреку ефективних група отпора. Организације ПЛО-а биле су блиставе, разметљиве и често су се препуштале луксузном животу на нивоу највиших лидера.

Године 1973. израелски терористички командоси су се ушуњали у Бејрут и убили вође ПЛО (и цивиле, укључујући песника). Лидери ПЛО-а били су лака мета јер су живели у становима у једном од најотмјенијих квартова града. Многи лидери ПЛО живели су у добро обележеним становима. Чак и након што се вођство ПЛО-а преселило у Тунис након 1982. године, вође ПЛО-а су живели у обележеним вилама, иако је туниска влада имала тајни однос са израелским обавештајним службама.

Тамо је убијен Арафатов други командант, Абу Џихад, као и Абу Ијад и Абу Ал-Хавл. Само је Арафат живео истински подземно међу вођама Фатха (и док је Арафат дозвољавао корупцију у покрету, увек је живео скромно, па чак и аскетски). Лидери ПФЛП-а и Демократски фронт за ослобођење Палестине (ДФЛП) је такође живео у подземљу и избегавао је боравак у богатим насељима где би се присуство вође ПЛО-а истицало. Чак ни пројекција војних снага у Јужном Либану није се придржавала стандарда тајности. Кампови за обуку били су у фиксним базама које су биле познате становницима тих подручја.

Пето, војне операције су биле сезонске и политички мотивисане и нису део опште стратегије отпора, војне стратегије. Већина палестинских организација покренула би војне операције против Израела на годишњицу оснивања организације. А организације нису координирале са осталима који раде у истој области. Када би се операција сматрала успешном, неколико организација би преузело одговорност.

Било је високо обучених и високо мотивисаних палестинских и либанских бораца, али они нису били правилно узгајани или каналисани у организовану војну стратегију. Операције нису увек биле пажљиво планиране или спроведене, а обука није увек била темељна и педантна. Када је операција темпирана да се поклопи са оснивањем организације, нагласак је више био на датуму него на пажљивом планирању. 

Пето, ПЛО није улагао у пажљиво проучавање војних способности непријатеља. Гранична област није била пажљиво посматрана као сада — и то од 1990-их. Израел је често изводио изненадне нападе, а снаге ПЛО-а често су биле лоше припремљене. Није било војних јединица специјализованих за проучавање израелске војске, а говорници хебрејског често су били позајмљени од Института за палестинске студије у Бејруту (тхинк танк који се специјализовао за проучавање Израела).

Упоредите то са Хизбуллахом који је основао сопствену хебрејску школу како би својим војним кадровима омогућио да пажљиво прате израелска војна и политичка дешавања (а знање хебрејског се показало корисним када је Хизбулах пресрео комуникацију непријатеља). Ништа од тога није било доступно у време ПЛО-а.

Дим изнад Хаифе, Израел, након што је ракета коју је лансирао Хезболах погодила град; 12. августа 2006. (Томер Габел, ЦЦ БИ-СА 2.0, Викимедиа Цоммонс)

Шесто, руководство је било другачије. Арафат није био неко ко је представио кохерентну визију рата са непријатељем. Чак ни искрени и аскетски Џорџ Хабаш није представио кохерентну визију рата или отпора. Уместо тога, његови говори су садржали снажно емоционално и полемичко охрабрење за већу отпорност и постојаност, док је Арафат прешао са бахатости на разметљивост. У поређењу са вођом Хизбуллаха Хасаном Насралах, лидери ПЛО-а нису пажљиво пројектовали слику непријатељу нити су се укључили у психолошки рат. Све је било импровизовано.

Седмо, корупција у редовима ПЛО била је норма. Посвећеност плаћених бораца била је слаба, стварајући стање политичке и војне летаргије које се проширило на све друге организације ПЛО-а које су профитирале од Арафата и либијског и ирачког режима, који су финансирали различите организације ПЛО-а.

Напад либанске војске

Почетком 1970-их, људи су морали да се жртвују да би се придружили палестинској револуцији. Није било новца у изобиљу, а репресија против ПЛО-а била је жестока у Либану, као иу Јордану до Црног септембра. Године 1973., либанска војска је користила борбене авионе у свом рату против Палестинаца (највероватније уз пуну сарадњу и подршку САД и Израела), али је храброст палестинских бораца одбила напад либанске војске. 

Након избијања грађанског рата у Либану 1975. године, ПЛО покрет је преплавио новцем: земље Залива желеле су да га гурну у реакционарном правцу, док су Ирак и Либија покушале да га потисну у радикалнијем правцу. Десетине хиљада палестинских и либанских бораца били су стално запослени. Било је мало индоктринације и није било много посла. Хиљаде су биле распоређене у војним базама без икаквог плана одбране или напада.

Израел данас добро зна да се суочава са новим покретом отпора у Јужном Либану. То није ништа слично ономе са чиме се Израел суочавао пре 1982. У Јужном Либану (у Млити) постоји музеј отпора у коме посетиоци могу лично да се увере до које мере је Израел понижен на бојном пољу у Либану. Чланови новог покрета су посвећенији и боље обучени и фокусирани од бораца претходних година.

Што је још важније, отпор Израелу данас функционише по прецизном плану где ништа није препуштено случају. Постоје пажљиви планови за војне сукобе (у одбрани и нападу) и сваки план садржи компоненту психолошког ратовања. Данашњи покрет је познат по својој тајновитости и управља сопственом комуникационом мрежом како би спречио Израел да се укључи у његове линије. 

Они који су се борили и одбили Израел у Јужном Либану 2006. одлучни су да се никада не врате у време када је Израел могао да изврши инвазију на Либан по својој вољи. Сва пропаганда о тероризму (коју оркестрирају владе Залива, Израела и западних влада) је производ израелских фрустрација да је арапски војни отпор (у Либану и Гази) најмоћнији од 1948. Израел је навикао да окупира и масакрира са нема бриге за непријатеља. Ти дани су давно прошли.

Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.