Алијанса Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата жели да заштити израелски бок од снажног покрета отпора са регионалним проширењима, пише Ас`ад АбуКхалил.
Саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман, МбС, у Пентагону у Вашингтону, 2018. (ДоД, Катхрин Е. Холм)
By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума
Lебанон није добро, и није добро у последње две године. Економски колапс 2019. променио је политички и економски пејзаж земље.
Док је земља доказала своју отпорност (углавном зато што западне владе имају удела у систему и спонзоришу већину политичких шефова и шефова оружаних служби и служби безбедности), либанско друштво више није препознатљиво. Испаравање банковних депозита и девалвација либанске фунте изазвали су драстичне промене у класним локацијама.
Неки богати људи који су слепо веровали банкама гурнути су у статус средње класе, док су се људи из средње класе придружили редовима радничке класе или сиромашних. Сиромашни нису губили новац у банкама, али услови живота у Либану су тежи него икад, а основне животне потрепштине скупље него што су икада биле.
Људи стоје у редовима у банкама да добију произвољне и скромне износе готовине које банке дозвољавају, и то са великим губитком за штедише. Новчане дознаке из Залива, Африке и Запада помажу многим породицама, али близу половине становништва живи у крајњем сиромаштву.
Пакети либанских фунти, септембар 2021. (Титсор8976, ЦЦ БИ-СА 4.0, Викимедиа Цоммонс)
Либан нема социјалне програме јер је убијени либанско-саудијски премијер Рафик Харири (који је дизајнирао економски систем одговоран за колапс) чврсто веровао у потпуну приватизацију; једном је саветовао сиротињу да поправе ципеле уместо да купују нове.
Али најновија криза у Либану је политичке природе, заснована на либанско-саудијским односима. Још од Хариријевог убиства 2005. моћни саудијски режим покушава да контролише Либан. То није био лак ток доминације.
Порекло у рату 2006
Тренутна криза (објашњена у наставку) може се пратити до јулског рата 2006. против Израела. Чим је избио рат, Саудијци су издали саопштење (једноставно приписано званичницима) у којем је режим окривио за рат Хизбулах.
То је постао први прави (званични) саудијски раскид са палестинским проблемом. Наравно, тајна веза између саудијске краљевске породице и Израела сеже све до 1960-их када су обоје радили против Гамал `Абдул-Насер у Јемену.
Али након 2001. краљевска породица је израчунала да може само да избрише штету од 11. септембра приближавањем Израелу.
Саудијци су покренули невиђени, регионални, секташки рат против шиита како би поткопали пан-арапску подршку Хизбулаху. Кампања је била прилично успешна, потпомогнута сопственим недостацима Хизбуллаха и његовим учешћем у сиријском рату на страни Дамаска.
Али рат 2006. није се завршио онако како су планирали Израел и САД, а жељеле краљевске породице Саудијске Арабије и УАЕ. Економиста часопис је резултат рата назвао „нерешеним“, али је то заиста било најгоре понижење које је Израел претрпео од 1948.
Године 1973. арапске војске су започеле октобарски рат и озбиљно напредовале против израелских позиција, али је Израел — уз помоћ САД без преседана и ваздушни транспорт — успео да се прегрупише и одбије против сиријске и египатске војске.
Године 2006. израелска војска није могла напредовати ни инча у Јужном Либану. САД су дозволиле Израелу да употреби онолико убојите силе колико му је било потребно и дале су му онолико времена колико му је било потребно да заврши посао. Али посао није могао да се заврши. Не нереално, Либанци су то сматрали великом победом (Хизбулах је то прогласио „божанском победом“).
Израелски војници напуштају Либан, 1. август 2006. (ИДФ, ЦЦ БИ-СА 3.0, Викимедиа Цоммонс)
Али саудијски режим није одустао; прогласила је Хизбуллах терористичком организацијом и искористила своју масивну медијску империју да демонизује Хизбуллах и Хамас и све оне који се усуђују да се боре и одупру Израелу. Такође је забранио и Хизбуллах Ал-Манар станица са два арапска сателита.
У мају 2008. Саудијци су покушали другу тактику против Хизбуллаха: наоружали су сиромашне суните из Триполија и Акара и проширили их под маском „безбедносних компанија“ широм Бејрута и на северу. Требало је да се суоче са снагама Хизбулаха, које чак ни израелска војска није могла да победи.
Просаудијска либанска влада покушала је у мају 2008. да забрани Хизбулахову телекомуникациону мрежу, која је од суштинског значаја за њену способност да ради без израелског пресретања. Догађаји тог дана били су прилично брзи: они које је саудијски режим плаћао (и којима је управљала породица Харири у Либану) брзо су покорени и разоружани, а догодили су се и други сукоби између бораца Хизбулаха и бораца друзског секташког војсковође Валида Џумблата. Био је то још један неуспех саудијске политике, а Хизбулах је на крају проширио своју политичку моћ у Либану.
Али успон Мухамеда Бин Салмана 2015. (прво као министар одбране, затим као престолонаследник, а касније као стварни владар када је његов отац Салман ступио на престо) убрзао је рат против Хизбуллаха и свих савезника Ирана у региону . Бин Салман (МбС) је желео да његови савезници у Либану преузму Хизбулах и уклоне га из владе (иако је Хизбулах најмоћнија политичка партија у Либану и успео је да добије највећи број гласова на последњим изборима).
Саудијски савезник, премијер Саад Харири, Рафиков син, није изразио неспремност, већ неспособност да изврши задатак.
У новембру 2017, Харири је позван у Саудијску Арабију, где је брзо одвојен од свог обезбеђења и наређено му је да га вежу за столицу и туку. Премијер Либана — највиша сунитска функција старија у влади — постао је талац Мухамеда бин Салмана.
Касније те вечери наређено му је да прочита изјаву о оставци која је имала за циљ да запали грађанско-секташки рат. У саопштењу се оптужује Хизбулах да је покушао да га убије и осуђује иранску експертизу за "разарање и хаос". План је пропао и Хариријеве сунитске присталице у Либану су се окупиле иза њега. Либански председник је одбио да прихвати премијерову оставку. Харири је касније пуштен под француским дипломатским притиском.
Најновија криза
Џорџ Курдахи 2007. године, док је био ТВ водитељ. (Ахмед Зајер, ЦЦ БИ 2.0, Викимедиа Цоммонс)
Најновија криза је директна. Нови либански министар информисања Џорџ Кордахи појавио се пре формирања нове владе Аљазеера крајем октобра и осудио рат у Јемену, називајући га „бесмисленим“. Кордахи је постао регионална славна личност након што је био домаћин арапске верзије „Ко жели да буде милионер“. Има историју величања арапских деспота (од сиријског Башшара ел Асада до лидера Залива и генерала Абдела Фатаха ел-Сисија из Египта).
Након што је 2011. избио рат у Сирији, Кордахи (који је близак либанском политичару Сулејману Франџији — личном пријатељу сиријског владара) подржао је сиријски режим и отпуштен је са телевизије МБЦ. (МБЦ је највећи арапски телевизијски конгломерат и у власништву је филијала саудијске краљевске породице).
Чим Аљазеера емитоване Кордахијеве изјаве 25. октобра уследила је дипломатска криза.
Саудијска Арабија и њени савезници из Залива повукао се њихове амбасадоре из Либана и протерали либанске амбасадоре из својих престоница; забранили су и либански увоз. И као у свакој кризи ове врсте, саудијски медији су почели да прете да ће протерати либанске исељенике из Залива.
Није изненађујуће да је већина политичара, новинара и невладиних организација у Либану стала на страну саудијске владе. Они су се противили слободи говора. Владе Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата желеле су да наметну званичну забрану слободе говора у Либану — иако су слободно дозвољавале критику Ирана и његових савезника у Либану.
Либан, упркос својим проблемима и економској пропасти, остаје једна од ретких арапских земаља у којој се могу упутити критике режима Саудијске Арабије и УАЕ. Али, монарси нафте и гаса су корумпирали арапску културну сферу до те мере да се виде новинари, писци и уметници који подржавају кампању Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата за сузбијање слободе говора у Либану.
Криза није решена. Саудијска влада инсистира на оставци Кордахија, али он одбија и стоји при свом ставу. Западне владе су безуспешно интервенисале са Саудијцима.
Осовина Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата жели да доминира целим арапским светом и да забрани све критике њиховог рата у Јемену и њиховог савеза са Израелом. Савез са Израелом захтева реконфигурацију арапског државног система како би се забранио успон супарничког табора — ма колико мали.
Либан остаје аномалија у арапској политици јер његова разноликост — и његови унутрашњи сукоби — спречавају наметање једне тачке гледишта, као што је случај у свим арапским земљама. Штавише, алијанса Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата жели да заштити израелски бок од снажног покрета отпора са регионалним проширењима.
Ова криза вероватно неће бити брзо решена, а саудијски захтеви Либана су гломазни и изазивају поделе као што су били услови за помирење са Катаром после 2017. криза. На крају су под притиском САД и саудијски и режим УАЕ одустали од свих својих претходних услова и обновили односе са Катаром.
Либан је у слабом стању; њена економија је пропала и њени људи очајнички траже спас из било ког извора. Али Саудијска Арабија не обећава никакве награде или помоћ Либану. Далеко од тога; они дрско траже потчињавање и предају у замену за обнављање дипломатских односа.
Неки људи у Либану одбијају да се покоре, без обзира на то колико су јаки притисци из Залива.
Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Господин Абулхалил каже да је учешће Хизбуллаха у сиријском рату помогло секташком рату против шиита који је спонзорисао Саудијска Арабија; Мислим да је заправо урадио управо супротно. Учешће Хизбуллаха у сиријском рату било је кључно за пораз једног од најопаснијих секташких ратова који су икада покренули у западној Азији – углавном од стране Саудијаца и њихових савезника. Док се Саудијци и њихови савезници отварају за преговоре са Иранцима и Сиријцима, схватају неуспех њихове деструктивне стратегије.
Време је да они којима је мржња сиријске владе блокирала визију сиријског грађанског рата, да се поново осврну на догађаје који су се одиграли у тој земљи.
Либан, брани се за своја права. Да, ситуација би могла да буде сувише тешка, али то је живот какав би требало да буде док сте живи. Каква је корист од помоћи Саудијске Арабије/УАЕ ако је намењена да их покори или да им одузме слободе које су уживали као Либанци који су им дозволили да буду оно што јесу? Запамтите, када поклекну пред уценама Саудијаца и УАЕ, они ће изгубити не само своје слободе и права већ и суверенитет своје земље.
Дакле, и КСА и САД су се продале Израелу и финансирају геноциде за личну корист политичара. И монархија и лажна демократија су плутократије на продају. Али само САД свесно финансирају страно мито својим политичарима. Изненађујуће што Русија и Кина не подмићују америчке политичаре; мора да је далеко јефтиније од оружја и санкција суперсила, и вероватно би нам много користило. Али онда можда и јесу, а ратно хушкање само прикрива корупцију. Све док је мито двопартијско, ДОЈ/ФБИ/ХСИ неће истраживати.
Изгубљени рај и наравно, у потпуности су криве САД и њихови главни блискоисточни савезници, Израел, Саудијска Арабија и друге монархијске диктатуре. Али хајде да уместо тога окривимо Хезболах, а Иран се усуђују да пружају социјалне услуге најсиромашнијим и то је очигледно антиамерички.
Асад можда си у праву у многим мислима , али не у вези са својим приказом Асада , захваљујући њему Сирија је још увек једна целина , поред свих странаца заинтересованих да је поделе , захваљујући њему нисмо Ирак , ни Либија
Саудијска Арабија је дуго била близак савезник политичара у сунитској муслиманској заједници у Либану, која бира премијера према секташком систему у земљи. Али краљевство никада није створило подељену заједницу у снажног политичког заступника на начин на који је шиитски Хезболах – са својом моћном оружаном силом – постао трајни савезник Ирана у Либану.
све невладине организације морају бити избачене. Хвала
Свака земља која цени свој суверенитет треба да протера западне НВО.