Садашња америчка администрација је до сада подржала (или толерисала) два пуча: један политички у Тунисуa и очигледно војно свргавање прошле недеље у Судану, пише Ас`ад АбуКхалил.

Припадници туниских оружаних снага чекају долазак председника Кајса Саједа током Туниске међународне изложбе ваздухопловства и одбране, Џерба, Тунис, март 2020. (Војска САД, Аполонија Л. Гашпар)
By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума
Wдок се јавно мњење окреће против Џоа Бајдена из више разлога, амерички медији остају сусретљиви према председнику и његовој администрацији. Постојала је толика жеља кључних новинара, уредника и стручњака из трустова мозгова да се отарасе Доналда Трампа, да би свака замена било које стране била добродошла промена.
Бајден представља стари естаблишмент који верује у принципе америчке глобалне империје и снажне „мишићаве” спољне политике. Био је центристичка личност у америчком Сенату и на унутрашњем и посебно на спољнополитичком фронту, где се ретко сусрео са ратом или бомбардовањем (од стране САД или Израела) које није подржавао и заговарао. Гајити председничке амбиције значи изразити дивљење рату и војној интервенцији — ово је била изјава америчке председничке кандидатуре још пре Џона Ф. Кенедија.
Спољна политика Бајденове администрације оставља регион Блиског истока у ужасном стању. Наравно, мејнстрим медији су критиковали америчко повлачење из Авганистана. Ти медији су, на крају крајева, навијали за америчку инвазију на Авганистан и Ирак и служили су као бродови за цурење и измишљотине америчких обавештајних служби за ширење лажи и обмана о ирачком ОМУ.
Амерички медији и вашингтонски естаблишмент желе трајну америчку окупацију Авганистана. Они су такође позвали на трајну америчку окупацију Ирака, али је ирачка влада одбила захтев Обамине администрације да тамо задржи хиљаде војника. Обама није одлучио да се повуче из Ирака. Представници ирачког народа затражили су од САД да се повуку. Наравно, САД су пронашле начин да се ушуњају користећи претњу ИСИС-а као изговор.
Поштено је рећи да се многе медијске критике Трампове администрације директно односе и на Бајденову администрацију, иако је Бајден поштеђен жестоких напада упућених Трампу.
Ембрацинг Тирантс

Амерички секретар за одбрану Лојд Остин и заменик министра одбране Саудијске Арабије принц Калид бин Салман у Пентагону у јулу. (ДоД. Јацк Сандерс)
Уобичајена тема медијских притужби на Трампа била је да је мазио деспоте, посебно у арапском свету. Али Трамп тешко да је био први амерички председник који је подржао и наоружао деспоте. Од ФДР до Џимија Картера (самопроглашеног председника за људска права), од Обаме до Бајдена, сви председници САД подржавају и наоружавају тиранине — на Блиском истоку и другде.
Трампов однос са деспотима из Залива био је чисто трансакцијски: они би добили политичку подршку и покриће под условом да најављују мега куповину оружја од САД. Под Бајденом се повећао број састанака на високом нивоу између званичника САД-Саудијске Арабије и САД-УАЕ. Медији саудијског режима редовно преносе изјаве америчких војних и политичких званичника у којима изјављују снажну подршку безбедности краљевства (безбедност за краљевство је еуфемизам за опстанак владајуће династије).
Под Бајденом, САД институционализују чврсту америчку подршку блискоисточним диктатурама. И баш као и код Трампа-Кушнера, режими на Блиском истоку добијају додатно занемаривање од стране САД за њихова кршења људских права, под условом да се обавежу или убрзају нормализацију са Израелом. Египатски лидер генерал Абдел Фатах ел-Сиси је, на пример, позвао премијера Израела, корак који је изгледа импресионирао америчке званичнике.
Бајденова администрација координира политику са УАЕ и Саудијском Арабијом не само о Ирану, већ и о Јемену, Либији, Либану, Сирији и Судану.
'демократизација'

Кајс Саид стиже као председник у Картагинску палату у октобру 2019. (Хоуцеммзоугхи, ЦЦ БИ-СА 4.0, Викимедиа Цоммонс)
Док се размеће својим промоцијом демократизације, Бајденова администрација је до сада подржала (или толерисала) два пуча: један политички у Тунису и очигледно војно свргавање прошле недеље у Судану.
У Тунису је председник у суштини суспендовао устав и влада по налогу. Распустио је парламент (којим је доминирао Нахдах, покрет повезан са Муслиманском браћом) и добио подршку Саудијске Арабије и УАЕ за заједничке непријатеље. Амерички званичници су се редовно састајали са председником Кајсом Саједом, а америчке изјаве о укидању демократије биле су прилично благе, ако не и попустљиве.
У Судану за почетак није постојала демократија. Тамо је војна хунта коју спонзоришу САД наводно делила власт са цивилном владом у светлу уличних протеста и захтева за демократијом 2019. Хунта и САД су се плашиле да ће цивилна демократска влада прекинути иницијативу за нормализацију са Израелом.
Цивилна компонента владе била је преварена од стране генерала који су блиско сарађивали са САД. Војна хунта, а не политичке партије и грађанске групе, наметнуле су нормализацију са Израелом, упркос широком неодобравању јавности. Прошле недеље, тобоже подељени владин аранжман прекинули су генерали који су званично потврдили своју монополизацију политичке моћи.
Бајденова администрација је захтевала повратак у прелазну владу (колико је та транзиција требало да траје према америчкој влади?), али је било мало вероватно да ће се судански генерали, који су за све намере и сврхе клијенти Пентагона, усудити државни удар без знања САД, ако не и одобрења (састали су се са америчким изаслаником неколико сати пре пуча).
Темпо суданске нормализације са Израелом успорен је због примедби јавности, а нова војна влада ће највероватније убрзати свој темпо како би добила подршку Конгреса. Бајденова администрација наставила је дугогодишњи преседан да САД — без обзира на своју реторику о демократији и људским правима — подржавају суспензију демократске владавине на Блиском истоку ако нови владари узму у обзир интересе САД и Израела.
Тврдоглави према Ирану

Амерички државни секретар Антони Блинкен био је доступан за штампу 13. октобра док су министри спољних послова Израела и УАЕ били у посети Вашингтону. (Стејт департмент, Рон Прзисуцха)
Бајденова администрација одуговлачи и тврдоглаво одбија да учини било какве уступке иранској влади. Бајден је остао при Трамповим додатним санкцијама и није вољан да обећа укидање санкција као гест.
Иран би прошао боље да је преговарао са Трамповом администрацијом. (Трамп никада није био детаљно оријентисан креатор политике и његова главна брига у односима са Ираном била је да ће нови споразум носити његово име, а не Обамино.) Штавише, Бајденова администрација блиско координира своје следеће кораке у вези са Ираном са УАЕ, Саудијска Арабија и Израел. Она је бесрамно размахала своје разматрање недипломатских опција (тј. израелски и амерички напади на Иран). Да је ово Трамп, мејнстрим медији би упозорили на опасност од оружаног сукоба.
Што се тиче Израела, Бајденова администрација није скренула са пута Трампове администрације: државни секретар Ентони Блинкен је јасно ставио до знања да је израелска окупација Голанске висоравни правно прихватљива иако је ту одлуку повезао са трајањем Асадовог режима.
Иако амерички конзулат у источном Јерусалиму тек треба да се отвори, изградња нових насеља и ширење старих нису изазвали констернацију у Вашингтону. Бајденова администрација је открила да је имала проблема само са личношћу бившег премијера Бењамина Нетањахуа, а не са његовом политиком.
Још увек подржава напад Јемена

Ваздушни напад на Сану, Јемен, 2015. (Ибрахем Касим, ЦЦ БИ-СА 4.0, Викимедиа Цоммонс)
Рат против Јемена се наставља и Бајденова влада — попут Обамине и Трампове — само криви Хути за продужавање сукоба. Саудијци и даље одбијају да скину опсаду луке Худајда, док Бајденова администрација хвали саудијски став.
Трамп је оптужен за непромишљеност у својој спољној политици (убиство иранског генерала Касема Сулејманија је био врхунски пример), али Бајденова администрација консолидује власт неколико арапских диктатура у замену за нормализацију са Израелом и већу оданост америчким интересима.
Саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман више није изопштеник. Он је узастопно примао америчке званичнике. (Саветник за националну безбедност Џејк Саливан састао се са МбС-ом иако није било прилике за фотографисање.)
Мала је разлика између блискоисточне политике Трампа и Бајдена. Ипак, мејнстрим медији одбијају да критикују Бајдена, осим у вези са повлачењем из Авганистана. Медији, баш као и Бајден, дубоко су везани за агенду Ратне империје и не желе да виде колико је опасан пут војних савеза са блискоисточним деспотима и Израелом. Није ли то требало да буде лекција извучена из ратова у Авганистану 1980-их и од 2001. до 2021. године?
Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
У једном од својих каснијих говора Обама је рекао (и парафразирам) : …људи у јужној Азији су заинтересовани за прикупљање знања и технологије и зато ћемо их подржати, док блискоисточне земље воле да се боре и ми ћемо их игнорисати ”. Бајден следи исту политику. Питање је да ли је ово велика политика САД или политика демократа?
Сваком нормалном човеку (!) односно не Американцима! цела идеја окривљивања Ирана за немире на Блиском истоку, како га арогантно зовемо, када се чини да Израел и његови захтеви контролишу свако питање и да се за то тврди да је мудро, демократско и неопходно за безбедност САД , је ирационално. Не чини се никакав напор да се оствари права комуникација са Ираном, високо развијеном цивилизацијом која вековима није била ратоборна према другима. Наводни интереси САД, како их тумаче лидери, који се тешко могу назвати образованим, културним, са разумевањем других тачака гледишта, узимају се као „правила” за сваки вид комуникације. За неколико месеци Антони Блинкен је успео да следи упутства бивших „врхунских дипломата“ у обезбеђивању увреде за сваку велику силу, посебно оне које су већ означене као непријатељи из потпуно лажних разлога.
Још један блеф стално застрашујућих „Сједињених Америчких Држава“.
хКСКСпс://ввв.рт.цом/руссиа/539243-романенко-украине-реадинесс-мартиал-лав/
„Како САД виде свет, своје означене непријатеље и презир који имају према својим „савезницима“ који су се још увек клањали.
„Сједињене Америчке Државе“ су принудни друштвени односи и стога де фацто никада не могу бити уједињени, осим у опадајућим веровањима/мантрама/ритуалима молбе „учесника“ који сами себе перципирају на тренутак који се на тренутак тумаче као „учесници“ од стране њихових перципираних „ сеџду/молбу”.
Дакле, сви су потенцијални непријатељи који нису увек одређени, неки су остали недорасли за потенцијалну будућу корисност јер се други де фацто перципирају као не ја, никада не ми, иако смо погрешно представљени као такви, објекти који захтевају сталну принуду у нади да ће одржати опадајућа веровања/мантре/ритуале мољења/„простирања“ засноване на презиру/страху од свих, као што је уграђено у текст преданог поштовања почевши од „Ми људи држимо да су ове истине очигледне………“ што указује на страх од сумње, неусаглашености/другости који захтева стално порицање урањањем у извесност појачано ритуалом који не олакшава сврху.
„Сједињене Америчке Државе“ су блеф оних који се стално плаше.
„Био је центристичка фигура у америчком Сенату и на унутрашњем и посебно на спољнополитичком фронту, где се ретко сусрео са ратом или бомбардовањем (од стране САД или Израела) које није подржавао и заговарао.
Центриста је особа која се ретко сусреће са ратом или бомбардовањем од стране САД или Израела које не подржава и не подржава?
Нажалост, по америчким стандардима, посебно у Вашингтону, то је „центристички“.
Лес америцаинс соутиеннент Кагаме ун сангуинаире геноцидаирес куи а дес миллионс дес мортс депуис дес деценниес
Трамп се разликовао од свих који су били пре њега и Бајдена само по томе што се одрекао масних лажних манира. Он је заправо био освежавајуће искрен у начину на који је објаснио како САД виде свет, своје означене непријатеље и презир који имају према својим „савезницима“ који су још увек ничице.