Уместо да се суочи са екстрадицијом, Асанж је требало да добије „Нобелову ратну награду“

Рад затвореника Викиликс оснивач могао имати последице које мењају свет доводе до хармоније међу нацијама, пише Карен Схарпе.

By Карен Схарпе
Специјално за вести конзорцијума

JУлијан Асанж је осам пута номинован за Нобелову награду за мир. Ипак, он тренутно чами у затвору максималног обезбеђења у Лондону чекајући одлуку након жалбе САД да се утврди да ли ће бити изручен САД да би се суочио са лажним оптужбама са потенцијалном казном од 175 година.

Претходни добитници ове престижне награде су Хенри Кисинџер, Менахем Бегин и Барак Обама, који никада нису били затворени или осуђени за било какав злочин, а чије су одлуке директно или индиректно одговорне за смрт, расељавање, мучење и гладовање милиона људи широм света. свет.

Није ни чудо што је то навело неке да сугеришу да би Нобелову награду за мир требало преименовати у Нобелову ратну награду.

Асанжов злочин је, с друге стране, што се бавио правим новинарством у откривању и објављивању помно документованих доказа о ратним злочинима, корупцији, незаконитом надзору владе и хаковању, међу мноштвом малверзација.

Као оснивач и главни уредник часописа Викиликс, Асанж је објавио око 10 милиона докумената и повезаних анализа. Ови укључују:

* Видео колатерално убиство, који је шокирао свет својим графичким снимком америчког војног масакра више од 12 цивила (укључујући два новинара Ројтерса) како шетају стамбеном багдадском улицом;

* Авганистански ратни дневник који садржи више од 90,000 прецизних и често језивих извештаја о смртоносним акцијама америчке војске;

* Ратни дневници у Ираку који се састоји од скоро 400,000 теренских извештаја америчке војске који откривају ратне злочине и прави број убијених цивила;

* Цаблегате, више од 251,000 америчких дипломатских депеша које показују бројне последичне скандале широм света;

* Гуантанамо Филес, откривајући рутинско мучење и злостављање затвореника у заливу Гвантанамо;

* шпијунске датотеке, показујући индустријализацију глобалног масовног надзора и још много тога.

Након што су гледали видео колатерално убиство и чули како амерички војници у хеликоптеру Апачи радосно изводе људе који су само пролазили, а затим разбијају човека у комбију који је стао да помогне рањеницима и ранили његову децу у возилу, како би било ко здрава особа не тражи окончање рата у Ираку и свих ратова без обзира да ли они укључују такве гротескне, гнусне праксе или не?

Алфред Нобел, који је установио награде у свом тестаменту, није био узор пацифизма – не само да су он и његова породица производили наоружање, већ је измислио (и од тога имао огромну корист) експлозиве, посебно динамит, који су били претходници модерних извода, који се не користе само за минирање у руднике или рушење нежељене зграде.

Ипак, можда под утицајем своје пријатељице, аустријске пацифистице Берте фон Сутнер, и да би умањио своју везу са индустријом оружја, уврстио је награду за мир као једну од пет награда које је финансирао.

У тестаменту је навео да награда за мир треба да буде додељена

„особа која је урадила највише или најбоље за братство међу народима, укидање или смањење сталних армија и изградњу и унапређење мировних конгреса.

Објављујући овогодишње добитнике награде за мир, Нобелов комитет је навео:

„Слободно, независно новинарство и новинарство засновано на чињеницама служи за заштиту од злоупотребе моћи, лажи и ратне пропаганде. Норвешки Нобелов комитет је уверен да слобода изражавања и слобода информисања помажу да се обезбеди информисана јавност. Ова права су кључни предуслови за демократију и заштиту од рата и сукоба.”

Молимо Вас Подршка ЦН'с Пасти Фунд Дриве!

Комитет је даље рекао да су лауреати награде за мир 2021.

„представљају све новинаре који се залажу за ову идеју у свету у коме се демократија и слобода штампе суочавају са све неповољнијим условима.

А победници су били… Не Џулијан Асанж и ВикиЛеакс, иако се у том опису чини да су њихова имена исписана свуда по њему, али: Марија Реса са Филипина и руски новинар Дмитриј Андрејевич Муратов. Реса је суоснивач Рапплер, дигиталну медијску компанију за истраживачко новинарство, и „усредсредила је критичку пажњу на контроверзну убилачку кампању против дроге Дутертеовог режима“ (такође је добила средства од САД). Муратов је оснивач Новаја Газета, „најнезависније новине у Русији данас, са фундаментално критичким ставом према власти“ (и такође неко за кога се каже да је „параноичан у вези са Путином.“)

Веома безбедни избори, сигурно ће задовољити мајсторе хегемоније. Владимир Путин је, на крају крајева, био на локацијама САД, које су увеле санкције Русији и окружиле је све већим бројем војних база, а да не говоримо о бескрајним претњама звецкањем сабљама земљи. Родриго Дутерте је такође на листи америчких хитова јер пркосно одбацује њихове директиве и мешање у послове своје земље, пре свега да би је спречио да тргује са Кином и да тамо успостави и потом прошири сталну војну базу.

Пажљивији поглед на Ресу показује колико је она блиска САД. Не само да је она држављанка САД (има двојно држављанство), већ Рапплер прима средства од владе САД-Националне задужбине за демократију (НЕД) на челу са ЦИА-ом. Такође добија средства од Мреже Омидијар, коју је основао Пјер Омидијар, који, попут Џорџа Сороша, финансира публикације и групе широм света које, у суштини, помажу да се дестабилизују владе, попут Филипина, које не припадају линији САД.

На питање да ли је хапшење Џулијана Асанжа добро или лоше за новинаре, Реса је звучала као помоћник Мајка Помпеа. „Мислим да велико бацање ВикиЛеакса заправо није новинарство. Новинар прегледа, одлучује и зна када је нешто од вредности за националну безбедност.” Погрешно. Улога новинара, као Викиликс као пример, јесте истраживање и објављивање онога што је од вредности за људе и позивање владе на одговорност.

Остављајући по страни Ресину мала фидес као медијски ауторитет (такође је скоро 20 година радила за Си-Ен-Ен, чије „велико одлагање” америчких саопштења за штампу назива вестима), тешко је рационализовати како би њен и Муратовов рад могли да имају последице које мењају свет и доводе до хармоније међу нацијама.

Тешко је разумјети како би рад ове двојице новинара могао имати посљедице које ће промијенити свијет и довести до хармоније међу народима.

'Последњи излаз праве демократије'

Асанжово дело, с друге стране, свакако јесте. Номинирајући га за награду за 2019., као и ове године, Маиреад Магуире, лауреат из 1976., изјавила је:

„Џулијан Асанж и његове колеге у Викиликсу су у бројним приликама показали да су један од последњих извора истинске демократије својим радом за слободу говора. Њихов рад за истински мир објављивањем акција наших влада у земљи и иностранству просветлио нас је на њихове злочине почињене у име такозване демократије широм света. … Џулијан Асанж испуњава све критеријуме за Нобелову награду за мир. Кроз његово објављивање скривених информација јавности више нисмо наивни према ратним злочинима, нити заборавни на везе између крупног бизниса и стицања ресурса и ратног плена.”

И зато можда никада није добио Нобелову награду за мир.

Само је мало иронично и потпуно трагично да је особа која је објавила досије Гвантанамо, што је довело до позива да се затвори место за мучење и пусте затвореници који су тамо држани годинама без икаквих оптужби, сада и сама закључана затворен и затворен у затвор Белмарш, познат као британски Гвантанамо. Не само зато што у својим ћелијама држи наводне терористе и убице, већ и због услова тамо. И као и затвореници из Гвантанама, Џулијан није оптужен за злочин у Великој Британији

Још гора судбина га чека ако буде изручен када британски Високи суд донесе одлуку о екстрадицији након саслушања у Лондону 27. и 28. октобра. Ако донесе одлуку о екстрадицији и нема жалбе, биће одведен и затворен у затвор максималног обезбеђења у САД без приступа породици, адвокатима, затвореницима и где је веома висока стопа самоубистава. Управо је то навело судију Ванессу Бараитсер - која је увек била непријатељски расположена према Асанжу и његовим адвокатима - да пресуди против екстрадиције на саслушању нижег суда јер је сматрала да је врло вероватно да ће га његово ионако крхко ментално стање навести да тамо изврши самоубиство.

Асанж је често говорио да ако можемо да будемо лагани у рату, можемо да будемо истини у миру. Хиљаде истина које је открио у Викиликс документи би га свакако требали учинити главним кандидатом за Нобелову награду за мир. А не они који учествују или промовишу геноцид и ратове, као што је то случај са неким примаоцима.

Карен Шарп је уредница надолазеће књиге Џулијан Асанж својим речима (ОР Боокс, новембарско издање).

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Молимо Вас Подршка Naša
Пасти Фунд Дриве!