Џејмс В. Карден каже да би већа аутономија ЕУ била добра за Сједињене Државе и свет.
Олаф Шолц, лидер немачке Социјалдемократске партије, 2020. (Дирк Вордерстраßе, Флицкр, ЦЦ БИ 2.0)
By Џејмс В. Карден
Глобетроттер
JЈош увек није јасно какав ће облик имати немачка владајућа коалиција након избора 26. септембра, на којима су социјалдемократе (СПД), на челу са министром финансија Олафом Шолцом, добили нешто више од четвртине гласати, на 25.7 одсто. Однос снага у Немачкој сада држе Зелени и Слободне демократе, који су, заједно, добили више гласова од победничког СПД-а или Хришћанско-демократске уније, странке одлазеће немачке канцеларке Ангеле Меркел.
Оно што је сигурно је да ће Меркелова након 16 година на власти ускоро напустити сцену. Дакле, питање које се сада поставља је: какав ће облик попримити Европа после Меркелове?
Сваки одговор мора почети са оком на Јелисејску палату, јер француски председник Емануел Макрон треба да постане најважнији партнер у француско-немачком партнерству које управља ЕУ од њеног оснивања 1993. године.
Можда ће доћи до великих промена ако би Макрон, мотивисан увредом коју су му изнеле Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Аустралија са АУКУС-ом — новом трилатералном безбедношћу савез — настави своју често изражену жељу за европском стратешком аутономијом. Како је недавно приметио бивши званичник Стејт департмента Макс Бергман, АУКУС сервирано „оснажити заинтересоване стране у Паризу који се залажу за много хладније односе са Вашингтоном и – користећи голистичку спољнополитичку традицију – желе да буду у савезу са Сједињеним Државама, али не и нужно усклађени по кључним питањима везаним за Русију и Кину”.
Француска преузима шест месеци ротирајуће председништво ЕУ 1. јануара 2022, али изгледа да подршка већ расте за ближу војну интеграцију унутар ЕУ. Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борел 2. септембра напоменути, „јасно је да потреба за већом европском одбраном никада није била тако очигледна као данас — после догађаја у Авганистану. У међувремену, изнети су предлози за стварање снага за брзо реаговање од 5,000 војника.
Француски председник Емануел Макрон, центар лево, са немачком канцеларком Ангелом Меркел на састанку НАТО-а 2018. (НАТО, Флицкр, ЦЦ БИ-НЦ-НД 2.0)
Амерички званичници дуго покушавају да закоче сваки корак ка аутономној европској одбрамбеној способности. А Макрон има историју оштрог критиковања атлантског савеза и онога што има из као „увезени неоконзервативизам“ његових непосредних претходника, Николе Саркозија и Франсоа Оланда.
Макрон некада славно осматран да НАТО доживљава „мождану смрт“ и именовао бившег француског министра спољних послова Хуберта Ведрина да попуни француску седиште о комисији НАТО-а која је основана 2020. године за разматрање будућности алијансе. Ведрине има описани „америчку жељу да се НАТО прошири на Украјину“ као „жалосну“.
Уколико Макрон успије да успостави независне европске одбрамбене снаге, то би умањило значај НАТО-а на континенту и дало Сједињеним Државама прилику да преиспитају своје обавезе према ЕУ, посебно ако амерички предсједник Џо Бајден настави да води политику политичке изолације и војно обуздавање Кине.
Молимо Вас Подршка Naša Пасти Фунд Дриве!
Већа аутономија ЕУ била би добра ствар за Сједињене Државе и свет. То би чак могло да послужи као препрека новом хладном рату који англо-амерички национални безбедносни естаблишмент изгледа намерава да води против Русије. И тако, то треба поздравити.
На крају крајева, бивши амерички председник Двајт „Ајк” Ајзенхауер, између осталих архитеката послератног света, никада није желео да САД трајно субвенционишу европски одбрамбени кишобран. Штавише, у европској јавности постоји мало ентузијазма за нови хладни рат Сједињених Држава против Русије и Кине, као недавног преглед од стране Европског савета за спољне односе потврђује.
Уколико Маркон изађе као победник на француским председничким изборима у пролеће 2022, не би било неразумно очекивати да би могао да удвостручи своју голистичку опозицију атлантизму. У изненађујућем случају губи од Марине Ле Пен, један треба очекивати још радикалнији раскид са англосфером.
Како сада ствари стоје, изгледа да би Европа после Меркелове коначно могла да види да Европљани стоје сами.
Ике би одобрио.
Џејмс В. Карден је сарадник за писање у Глобтротеру и бивши саветник америчког Стејт департмента. Раније је био сарадник на спољним пословима на Народ, а његов рад се појавио и у Куинци Институту Одговорна државна летјелица, Амерички конзервативац, Асиа Тимес, И још много тога.
Овај чланак је продуцирао Глобетроттер у партнерству са Амерички комитет за америчко-руски споразум.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Молимо Вас Подршка Naša
Пасти Фунд Дриве!
поклонити безбедно са ПаиПал
Или безбедно кредитна карта or проверити by кликом црвено дугме:
Не видим како би све већа милитаризација и агресивнија спољна политика ЕУ требало да помогну било коме осим произвођачима оружја из ЕУ! Нико од људи који то заговарају — са могућим изузетком Макрона — не показује знаке жеље да смањи НАТО; они желе оружане снаге ЕУ и операције „ван подручја“ ПОРЕД, а не УМЈЕСТО постојећих снага САД/НАТО. И већина њих су били барем вољни учесници, ако не и активни промотери, свих империјалистичких авантура у које су се НАТО и САД у последње време бавили. Француска и Британија су од почетка учествовале у покушају свргавања сиријске владе. И управо су Француска, Британија и Италија, а не толико САД, биле те које су првобитно покренуле напад на Либију.
Не волим Макрона, али сматрам да је овај део његове политике много практичнији од оног који већ показује свој неуспех. ЕУ ропски прати САД чак и до сопственог губитка, нпр. санкција Русији. Што се тиче „ако амерички председник Џо Бајден настави да води политику политичке изолације и војног обуздавања Кине“, са „савезницима“ попут Украјине, наравно, колика је вероватноћа за мир и хармонију за било кога? Како нас наводна заштита Европе чини сигурнијим, са америчким нуклеарним оружјем свуда које нас чине метом, ако заиста постоји непријатељ који вреба? Пошто је Велика Британија ван ЕУ, русофобија је смањена осим у балтичким државама, Пољској и Литванији, тако да је то добар почетак за већу сарадњу. Више трупа сигурно није потребно!!
Мислим да прва ствар коју ЕУ треба да процени јесте за шта су јој уопште потребне снаге за брзо реаговање. Ко ће их напасти? Турска? Либија? Русија? Наравно, сви ће рећи Русија, али Русија нема историју напада на Европу као што Европа напада Русију и управо у овом тренутку, они су у процесу одвајања од ЕУ. Не бих се ни најмање изненадио да Русија напусти ПССЕ. Која је сврха свих ових хипернаоружаних војски осим да буду у непрекидној рунди ратних игара увежбавајући инвазију на Русију, кидајући село и генерално застрашујући становништво?
Видели смо чему води једнополарни свет. Изрека, „моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, не може бити истинитија. Велики амерички експеримент је управо то показао. Све што је та концентрисана моћ учинила је да подстакне идеологију нула/збир која нас је довела до понора са климатским променама и несрећама мржње и рата.
Победа/победа у заиста мултиполарном свету је једини пут који видим ка одрживој будућности човечанства на овој планети. Нажалост, главна препрека томе је једна, раније „неопходна нација“ која је изгледа спремна да читаво човечанство баци под аутобус у рефлексном тантруму због тога што није успела да постигне свој пут. Био је дуг пад, али ево нас.
Не желим да видим више војске, али сваки потез да се промовише независна Европа као један од светских „полова“ је добродошао.
Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борел је рекао да је „јасно да потреба за већом европском одбраном никада није била тако очигледна као данас — после догађаја у Авганистану“. У међувремену, изнети су предлози за стварање снага за брзо реаговање од 5,000 војника.
-
Ово ме подсећа на цртани филм из периода Цартерове администрације. ПОТУС баца зечеве из хеликоптера, а испод хор господе у оделима преклиње: Господине председниче, требало је да буду снаге за брзо реаговање, а не зец!
Где и како би реаговале ове Европске снаге за брзо реаговање? Да ли је интервенисати у Авганистану у случају да нова влада на неки начин пропадне, а да би, на срећу, европска сила могла да делује брзо, одлучно и брзо без икакве координације са САД? Да ли је то неки нови троп за Цомедиа дел Арте? Или трупе? Или зечеви?
Питање није шта би радиле Европске снаге за брзо реаговање. То би био почетак формирања комбинованих европских одбрамбених снага које би се брзо повећавале (као зечеви) и искључиле би Велику Британију.