Сам чин генералног секретара УН који је прихватио молбу Палестине за чланство био је признање УН да је Палестина већ држава, јер само државе могу да се пријаве, написао је Џо Лорија.
Као држава посматрач УН, Палестина је постала члан Међународног кривичног суда 1. априла 2015. Као чланак Илана Паппе који се данас појављује на Цонсортиум Невс каже, Британија (и Сједињене Државе) не признају палестинску државност, пошто су изгубиле Генералну скупштину гласати о статусу државе посматрача 29. новембра 2013. (138 за, девет против уз 41 уздржан). Овај чланак, написан 4. октобра 2011, тврди да се Палестина већ квалификовала као држава док се борила за тај статус у УН. То је био први чланак написан за Цонсортиум Невс до сада главни и одговорни уредник Јое Лауриа.
By Јое Лауриа
Специјално за вести конзорцијума
A Комбинација грешака, било због незнања или дизајна, и значајних пропуста чињеница оставила је америчку јавност дезинформисану о томе зашто су Палестинци отишли у Уједињене нације и шта покушавају да постигну.
Највећа грешка која се понавља у медијима у стотинама наслова и прича је да Палестинци траже државност у УН-у. Заправо, Палестина је већ правно суверена држава и тражи чланство Уједињених нација, а не државности. [На крају се одлучила за статус државе посматрача након што су САД блокирале чланство.]
Уједињене нације не дају нити признају државност. Само државе могу билатерално признати друге државе. УН могу само да већ постојећим државама дају статус члана или државе посматрача која није чланица. Тхе Повеља УН јасно. Члан 4 каже да само постојеће државе могу да поднесу захтев за чланство у УН.
Генерални секретар Бан Ки Мун прихватио је 23. септембра захтев за чланство у УН од председавајућег ПЛО-а и председника Палестинских власти Махмуда Абаса. Бан је послао захтев Савету безбедности, које је почело разматрање прошле недеље.
Палестински председник Махмуд Абас
Сам чин прихватања пријаве за чланство генералног секретара је признање УН да је Палестина већ држава, јер само државе могу да се пријаве.
Конвенција из Монтевидеа из 1933 поставља захтеви за државност: становништво које живи на дефинисаној територији са владом која може ступити у односе са другим владама. Палестинци имају све три.
Иако његове границе са Израелом нису одређене, друге земље са граничним споровима примљене су као чланице УН, као што су Пакистан и Индија. Тригве Ли, први генерални секретар УН, такође је написао допис из 1950. да државама није потребно универзално признање да би се примениле.
Палестина је прогласила своју независност 15. новембра 1988. године, што је чињеница која се нигде није нашла у америчким мејнстрим извештајима прошле недеље. Палестинац је тог дана изашао из џамије Ал Аска у Ал Кудсу/Јерусалиму и прочитао декларацију наглас, као што је неко читао америчку декларацију о независности гомили у дворишту Државне куће Филаделфије 4. јула 1776. године.
Скоро одмах стотину нација признало је независну палестинску државу. Од тада је још 30 нација признало Палестину, а неке су отвориле палестинске амбасаде у својим престоницама. Ова кључна чињеница такође није објављена у америчким медијима. За Палестинце и оне земље које их признају, израелске трупе заузимају суверену нацију.
Било је исто као када су Мароко, а затим Француска и друге нације признале независне Сједињене Државе годинама пре него што је рат против Британије добијен. За Американце и оне нације које су признале Америку, британске трупе су постале окупациона сила, а не војска која брани британску територију.
Проблем за Американце тада и за Палестинце сада је то што окупаторска нација и највећа светска сила нису међу 130 који су их признали.
Да су постојале Уједињене нације 1777, Американци су могли да поднесу захтев за чланство. И да је Британија тада имала вето на Савет безбедности као и сада, блокирала би то чланство.
Данас ни окупаторска сила, Израел, ни највећа светска сила, САД, не признају палестинску државност. Тако су САД обећале да ће ставити вето на резолуцију Палестинаца о чланству у Савету безбедности.
САД су жестоко лобирале да спрече Палестинце да уопште дођу у УН, укључујући и Конгрес који је претио да ће прекинути сву помоћ. Пошто није успео, Вашингтон сада покушава да одложи гласање што је дуже могуће док лобира код неколико несталних чланица Савета безбедности да се уздрже или гласају против.
Али Палестинци су од самог почетка знали да ће процес УН-а потрајати недељама и до сада нису одустали ни за центиметар од свог плана.
Јасер Арафат проглашава Палестину и независну државу, Алжир, 15. новембар 1988. (имемц.орг)
За чланство у УН потребна је препорука 15-чланог Савета безбедности, обезбеђена са девет гласова за и без вета. Ако препорука прође, Генерална скупштина са 193 места мора да одобри двотрећинском већином. Осам гласова за или мање би убило резолуцију о чланству у Савету безбедности, поштедивши САД од вета који би их скупо коштао на арапској улици.
Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка и Либан су међу чланицама Савета безбедности које су формално признале Палестину и чврсто желе да гласају за. САД се не оптерећују њима. Али Нигерија, Босна и Херцеговина, Колумбија и Габон су такође признале Палестину и под екстремним су америчким, ау случају Габона, француским притиском да се барем уздрже.
Недостатак осам гласова била би срамота за Палестинце, али пут Савета безбедности је само први корак. После сигурног пораза у Савету безбедности (пошто су Сједињене Државе обећале да ће употребити вето ако буде потребно), у Генералној скупштини остају две опције.
Председник Абас је рекао новинарима у свом авиону из Њујорка да су Палестинци вољни да сачекају две недеље да Савет безбедности реагује пре него што пређу на следећи корак за чланство. Тај корак је покушај да се заобиђе или амерички вето или мање од девет гласова у Савету безбедности у Генералној скупштини, користећи резолуцију из доба хладног рата познату као Уједињење за мир.
Увеле су га САД 1950. да би заобишле поновљене совјетске вето на Корејски рат. Франсис Бојл, Абасов правни саветник, рекао ми је да је саветовао палестинског председника да предузме овај корак.
Али Палестинци би морали да убеде две трећине чланова Скупштине са правом гласа да би чланство Палестине било одговор на „претњу миру, кршење мира или акт агресије“ из Израела.
САД и Израел ће се борити да ово не буде на дневном реду Генералне скупштине. Али Бојл, који је упозорио да не говори у име Палестинаца, рекао ми је да мисли да Палестинци имају гласове да ово превазиђу.
Ипак, чини се да постоји подела у руководству ПЛО-а о томе да ли да користи Уједињавање за мир. Ханан Асхрави, члан извршног одбора ПЛО-а, каже да је то и даље одржива опција. Али палестински посматрач УН-а, Ријад Мансур, верује да свака кандидатура за чланство мора прво законски проћи кроз Савет безбедности и да се ту не може заобићи.
Абасов став о томе није јасан. Биће занимљиво видети да ли Палестинци покушају да искористе Уједињавање за мир и шта ће се десити ако то ураде.
Ако се одлуче против тога или не успеју, њихова трећа опција је да покушају да постану држава посматрач која није чланица, којој је потребна само проста већина од 97 гласова у Генералној скупштини, што Палестинци очигледно имају. [Нису користили Уједињавање за мир и уместо тога су добили статус државе посматрача.]
Постати држава посматрач било би више него симболично. То би могло да преобликује равнотежу снага између Израела и Палестинаца. Као држава посматрач, Палестина је могла да учествује у скупштинским дебатама, али није могла да гласа, спонзорише резолуције или теренске кандидате за скупштинске одборе.
Али што је још важније, то би омогућило Палестини да приступи споразумима и придружи се специјализованим агенцијама УН, као што су Међународна организација цивилног ваздухопловства (ИЦАО), Уговор о праву мора, Уговор о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и Међународни кривични суд (ИЦЦ), рекли су званичници.
Швајцарска се придружила ИЦАО 1947. када је још била држава посматрач пре него што је постала чланица УН 2002. Денис Цхангнон, портпарол ИЦАО у Монтреалу, рекао ми је да уговор даје чланицама пуна суверена права над ваздушним простором, што је спорно питање са Израелом, тренутно контролише ваздушни простор изнад Западне обале и Газе.
Палестинци би Међународном суду правде могли да поднесу тужбу за кршење њеног ваздушног простора.
Ако се Палестина придружи Уговору о праву мора, добила би контролу над својим националним водама код Газе, што је веома споран потез јер су те воде тренутно под израелском поморском блокадом. Бојл је рекао да је саветовао Абаса да приступи споразумима, укључујући право мора. Ако то ураде, Палестинци би могли да оспоре израелску блокаду пред МСП, као и да траже гасно поље код Газе, које тренутно полаже Израел.
Још више забрињавајуће за Израел и САД би било придруживање Палестине Међународном кривичном суду [којом се на крају придружила 1. априла 2015.]
Међународни кривични суд у Хагу, Холандија. (Слика УН, Флицкр)
Амбасадор Кристијан Венавезер, председник Скупштине држава чланица МКС-а, рекао је у интервјуу да би палестинска држава посматрач могла да се придружи МКС-у и затражи од суда да истражи све наводне ратне злочине и друге оптужбе против Израела почињене на палестинској територији после јула 2002. године, укључујући израелску 2008. -2009 Операција Цаст Леад рат против Газе у којој је убијено 1,400 палестинских цивила, [што је Палестина од тада урадила.]
Ашрави каже да се израелска насеља у Палестини могу оспорити на суду као ратни злочини као кршење Четврте Женевске конвенције.
Палестинци знају да још морају преговарати о границама, избеглицама, насељима, окупацији и Јерусалиму. Абас је рекао да залагање за чланство у УН не значи да он више не жели да преговара. Радије би добијање статуса чланства или државе посматрача дало Палестинцима више утицаја у тим разговорима, рекао је он.
У настојању да се поремети и поремети жеља Палестинаца за чланство, само неколико минута након што су Абас и израелски премијер Бењамин Нетањаху завршили обраћање Генералној скупштини прошлог петка, такозвани квартет, САД, УК, Русија и УН, објавили су своју визију једногодишњег плана свеобухватног насеља.
Квартет је одустао од поновљеног позива на замрзавање поравнања и позвао да нема предуслова за разговоре. Палестинци, који захтевају замрзавање пре преговора заснованих на границама пре окупације из 1967. године, одбацили су план квартета. Израел је тада најавио 1,100 нових насеља у окупираном источном Јерусалиму.
Квартет је поново пропао. Западњаци не могу да реше овај проблем. Можда је време да од њега направимо квинтет додавањем Арапске лиге, да дамо глас Палестинцима. Друга је ствар како навести америчке медије да се заинтересују за тачније извештавање о палестинској страни приче.
Јое Лауриа је главни уредник Цонсортиум Невс и бивши дописник УН за TВалл Стреет Јоурнал, Бостон Глобе, и бројне друге новине. Био је истраживачки извештач за Сундаи Тимес Лондона и започео свој професионални рад као стрингер за Нев Иорк Тимес. До њега се може доћи на јоелауриа@цонсортиумневс.цом и пратили на Твитеру @уњое
Молимо Вас Подршка Naša
Пасти Фунд Дриве!
поклонити безбедно са ПаиПал
Или безбедно кредитна карта or проверити by кликом црвено дугме:
Када је Јое Лауриа написао овај чланак 2011. године, вероватно није мислио да ће Израелци „преговарање о границама, избеглицама, насељима и окупацији Јерусалима“ претворити у тако кошмарну замршену мрежу да ће је бити немогуће поново распетљати. Решење две државе је мртво. Како је Илан Папе рекао у свом чланку, два стања – „решење је већ дуже време у мртвачници, али се нико не усуђује да има сахрану“.
Ово је чисто правни поглед на то шта чини државу и да Палестина испуњава те услове. Друга је ствар ситуација на терену.
Независна држава Палестина, коју сви признају, улази у стварност, без обзира на блокаду САД-а и Израела.
Ово питање, тврдио бих, јесте и било је главни клин који спречава постизање мира у свету. Богови убрзавају да се то оствари.