Неухватљива истина о смрти Дага Хамарскјолда и мог оца

By Хинрицх В. Виесцххофф
ПассБлуе
КСНУМКС, КСНУМКС

Mи радио са сатом је укључен. Јутарњи информативни билтен објавио је да је нестао авион генералног секретара Уједињених нација Дага Хамарскјолда.

Било је то 18. септембра 1961. Имао сам 16 година.

Током наредних сати, моја мајка и сестре и ја смо сазнали да је господин Хамарскјолд, у пратњи тате и још 14 других, долетео из Леополдвиллеа, у Конгу, у Северну Родезију (сада Замбија); да авион, ДЦ-6, није слетео у Ндолу, своје одредиште; да је прошло необјашњивих 15 сати након што је авион прошао изнад аеродрома Ндола и пре него што је његова олупина пронађена недалеко од писте; да су сви на броду осим једног мртви.

Мој отац, Хеинрицх А. Виесцххофф, био је један од политичких саветника господина Хаммарскјолда. Њихова странка је кренула на разговоре са шефом отцепљене конгоске покрајине Катанга у нади да ће смирити борбе које су избиле између мировних трупа УН и снага које су углавном предводили плаћеници који подржавају отцепљење Катанге. Био је то драматичан тренутак у историји ове земље богате минералима — годину дана након што је стекла независност од Белгије и брзо се уплела у насилну мочвару која укључује интересе не само Белгије већ и Француске, Јужне Африке, Совјетског Савеза, Британије. и Сједињених Држава.

Неколико дана након пада сазнали смо да је једини преживели погинуо. Сада није било ко да расветли оно што се догодило. Искуство моје породице су на овај или онај мучан начин преживеле породице осталих 15 жртава. Појединости су биле различите; бол је био исти — и само се погоршавао јер нико није могао да нам каже зашто је авион пао.

Од самог почетка постојала је оправдана забринутост у вези са могућношћу прекршаја. У року од неколико месеци од несреће, три истраге су обављене брзо узастопно. Извештај комисије УН-а, који се у великој мери ослањао на рад тадашње Родезијске федерације, био је неуверљив, као и извештај савезног тела за цивилно ваздухопловство. Извјештај комисије коју је формирала Федерација је, чудном логиком, дошао до згодног закључка да је догађај био несретан случај.

У почетку смо претпоставили да ће УН бити будне у тражењу нових трагова и трудили се да их доведу до темеља, а годинама се чинило да је то био случај. Татини сарадници из УН-а су брзо и љубазно упутили наша питања о резултатима првобитних истрага и новим наводима о прекршајима.

Међутим, када су ти сарадници напустили УН, постепено сам почео да сумњам да је било коме на руководећим позицијама стало, ако је уопште и било стало. Један изузетак био је Јан Елиасон, заменик генералног секретара под Бан Ки-муном, који је наизглед био сам у залагању за озбиљан поглед на смрт свог идола и колеге Швеђанина, господина Хамарскјолда.

Јавно држање УН-а према господину Хамаршколду настаје поштовањем — природно. Ипак, када је реч о стварном расветљавању околности његове смрти, преовладава извесна бешћутност, упркос високозвучним изјавама о супротном. По мом искуству, забринутост за осталих 15 жртава је још мања.

Један нуспродукт ове равнодушности је окупљање скоро свих породица покојника. Делимично као резултат тога, осетио сам да УН обраћају више пажње на њихове интересе, барем у својим јавним коментарима. Приватно, и даље наилазим на издајничке знакове да организација гледа на потрагу за одговорима као на кућно питање.

На пример, када је група рођака послала Секретаријату УН-а копију писма у коме се захваљује чланицама УН-а које су спонзорисале недавну резолуцију која се односи на несрећу, одговор је био образац писма тима за испитивање јавности у којем се наводи да је „ствар коју покрећете једна је у домаћој јурисдикцији и не спада у надлежност Уједињених нација.”

Прекретница

Године 2011. истрага је дошла до прекретнице. Сузан Вилијамс, која раније није имала везе са несрећом, објавила је Ко је убио Хамарскјолда?: УН, Хладни рат и бела надмоћ у Африци. Отрежњујућа истрага о информацијама које три истраге након пада авиона нису имале, или их нису правилно размотриле, пружила је УН прилику да дубоко копа.

Др Вилијамс, историчар и виши научни сарадник на Универзитету у Лондону, није идентификовала вероватан узрок катастрофе, али је изнела низ запањујућих тврдњи, укључујући да су америчке обавештајне службе наводно прислушкивале док је неидентификовани авион напао г. Хамарскјолд'с током свог слетања.

Књига је изазвала наду да ће УН коначно дати право на несрећу. Најпре је, међутим, група приватних грађана основала про боно комисију од четири правника да процени њене налазе. У 2013. су утврдили да би значајни нови докази могли оправдати поновно отварање првобитне истраге УН-а.

Коначно је створена позорница да се ова несрећна афера коначно заврши. Нажалост, уместо да инсистира на томе да се даља истраживања одвоје од дневних редова појединих држава чланица, а да се генералном секретару Бану дају слободне руке да се носи са несрећом како он сматра потребним, канцеларија генералног секретара тражила је ставове одређених чланови Савета безбедности. Предвидљиво, утицајни чланови су сигнализирали недостатак ентузијазма за потпуно поновно отварање истраге.

Другим речима, УН су се повукле — по мом мишљењу, избегавајући неугодна питања о улози Белгије, Француске, Јужне Африке, Совјетског Савеза, Британије и САД у догађајима повезаним са несрећом, и вероватно о томе како УН сами поступају са својим првобитна истрага и накнадни нови докази такође.

Оно што је уследило било је пет година (и даље) поделног, жалосно неефикасног процеса обликованог да остави утисак строгости. Резолуцијама које је организовала Шведска, Генерална скупштина је прво пребацила несрећу на „панел експерата“ за још једну процену нових информација (2014), а затим на „еминентну личност“, бившег главног судије Танзаније, Мохамеда Чандеа Отмана, за праћење (2016).

Афтертхоугхт

У резолуцијама се од држава чланица тражи да претраже своје архиве у потрази за релевантним материјалом и да скину тајност са осетљивих докумената, односно обавештајних и војних досијеа. Али истинска сарадња кључних играча је спора и стала. Русија и САД, од недавно, нису успеле у потпуности да испоштују резолуције Генералне скупштине, а Јужна Африка и Британија су изгледа биле спремне да у потпуности осујеће процес. Колико ја знам, УН ретко саме стварају информације, тако да главни судија Отман у великој мери ослања на приватне изворе.

Колико је мени познато, Секретаријат се није ангажовао на високом нивоу са непослушним државама чланицама да их натера да се придржавају резолуција Генералне скупштине. Мало је урадио на објављивању активности главног судије. Било је споро са потпуном декласификацијом сопствених архива и још увек одбија да објави неке документе.

У својим предавањима Дага Хамаршелда, у Упсали, Шведска (домаћа база господина Хамаршелда), генерални секретари Бан и Антонио Гутереш су помињали потрагу за истином о несрећи, али на крају својих презентација, скоро као накнадну мисао. Уместо да заузму смислен став, поновили су празну фразу: УН су чиниле све што су могле да пронађу одговоре, а државе чланице треба да се повинују позиву да декласификују релевантне податке.

Подједнако открива чињеница да је 2017. канцеларија генералног секретара Гутереша настојала да оконча истрагу судије Отмана. Захваљујући инсистирању Шведске, Генерална скупштина је обновила његово именовање. Да ли је генерални секретар бацио руку на руку прошле године када је, уместо да се лично појави пред Генералном скупштином, послао подређеног да представи привремени извештај судије Отмана?

Његови налази су били импресивни, посебно с обзиром на његову оскудну подршку. За свој садашњи ангажман од око 15 месеци, судија Отман има само себе и помоћника, који раде на пола радног времена иу различитим земљама, са толико малим буџетом да ће скоро трећина отићи на превођење његових извештаја на званичне језике УН.

Прилика коју су пружили др Вилијамс и комисија правника и даље постоји. И можда ћемо сазнати више из коначног извештаја судије Отмана, који треба да буде објављен овог лета. Бринем се, међутим, да уколико тај извештај или нови смисао УН не могу да извуку чињенице из Британије, САД и других кључних држава, оно што се догодило и зашто ће поново избледети у прошлости без одговора.

Хинрицх В. Виесцххофф је пензионисани адвокат који живи у близини Бостона.

Прво овај чланак појавио on ПассБлуе.