Капацитет САД за службено лагање поново је ударио, као што је то било више пута у последњих 60 година, пише Гордон Адамс.

16. августа, хиљаде Авганистанаца заробљених изненадним талибанским преузимањем појурило је на писту аеродрома у Кабулу. (АП, Шекиб Рахмани)
Америцан Университи Сцхоол оф Интернатионал Сервице
Iн Авганистан, Америчка охолост - Сједињене Државе' способност самообмане службено лагање – ударио је још једном, као и више пута у последњих 60 година.
Ова слабост-маскирање-снага је више пута водила земљу у неуспеле стране интервенције. Образац ми је први пут постао јасан када сам 11. новембра 1963. сазнао да су америчка амбасада и обавештајне агенције био директно умешан у планирање државног удара за смену председника Јужног Вијетнама и његовог брата, што је довело до њихових погубљења.
Био сам Фулбрајтов стипендиста, започињући дугу каријеру у креирању политике националне безбедности и подучавање, студирање у Европи. Тог дана сам био у аутобусу на обиласку бојишта Ипра у Белгији, предвођен француским професором историје.
Док сам посматрао гробне ознаке како пролазе, читао сам извештај Монд излагање овај покушај САД да свргну још једну владу и помислио сам: „Ово је лоша идеја; моја земља то не би требало да ради." И рат, у коме је САД су биле директно укључене 20 година, марширао даље.
Америчком народу је речено да нисмо умешани у тај државни удар. Нисмо знали да је то лаж све до Нев Иорк Тимес Вашингтон пост објавио Пентагон Паперс 1971. године. До тада, Погинуло је 58,000 Американаца и можда чак 3.5 милиона вијетнамских војника и цивила — а замро је и циљ спречавања уједињења Вијетнама.
Током 15 година, амерички спољнополитички естаблишмент се борио да превазиђе оно што је називао „Вијетнамски синдром” — рационална невољност америчког народа да изврши инвазију и покуша да преправи другу земљу.
Америчка охолост се поново појавила, овог пута као „глобалног рата против тероризма.” Авганистан је сада постер дете за осећај да САД могу да преправе свет.

1975. хеликоптери су евакуисали Американце и Вијетнамце из америчке амбасаде у Сајгону. (Ник Вилер, Корбис преко Гетти Имагес)
Осама бин Ладен је дао америчке интервенционисте жељан следеће борбе огромно оправдање — напад на САД, који је опрао Вијетнамски синдром у мору праведне одмазде против Ал Каиде.
Напад Ал Каиде на Светски трговински центар и Пентагон такође дао је интервенционистима могућност инвазије на Ирак, као продужетак рата против тероризма. Градили смо на лажи о тероризму - Садам Хусеин није био пријатељ терористима 9. септембра — аргументујући то имао је оружје за масовно уништење. Америчка охолост је прошла пуним током док смо напали другу земљу, збацили њену владу и имали за циљ да изградимо нову нацију, од којих су све држале америчке трупе у дисфункционални Ирак 18 година.
А истина, која је инсистирала на продору у америчку заблуду, била је да је рат значио смрт 8,500 америчких војника и цивила и најмање 300,000 Ирачана. Ниједна модерна, обновљена ирачка нација се није појавила.
А сада се земља суочава са мраком на крају тунела у Авганистану, где се лаж и самообмана настављају 20 година.
Почетна мисија намењена уклонити талибане и затворити кампове за обуку АлКаиде успели, иако је Осама бин Ладен измакао још 10 година. Али охолост је спречила САД да се ту зауставе.
Мисија се проширила: створити модерну демократију, модерно друштво и, пре свега модерна војска у земља са мало историје тих ствари.
Нова генерација америчких званичника у униформи и оделима и хаљинама за креаторе политике преварили амерички народ и себе by лажући о томе како је напор ишао.
Неуспех је заправо био ту да се овај пут види, добро документовано систематском ревизијом и извештавањем специјалног генералног инспектора за обнову Авганистана Џона Сопка. Али владини званичници и медији су одушевили тим истинама, уместо тога дајући глас лажима из уста видљивијих званичника. Људска цена охолости је порасла - 6,300 америчких војних и цивилних смртних случајева, и један потцењена процена од 100,000 мртвих у Авганистану.

Амерички војници покривају лице статуе Садама Хусеина пре него што су је срушили у Багдаду, априла 2003. (АП, Џером Делеј)
Тхрее Стрикес & Иоу'ре Оут
До сада је три пута ова земља лагана, а медији обманути док је Америка упорно марширала преко литице у пропаст.
Оптужбе лете напред-назад — ко је изгубио Авганистан је најновија верзија ко је изгубио Вијетнам, Ирак и, за оне са дугим памћењем, све до 1949.који је изгубио Кину.” Оно што је Америка изгубила је, верујем, способност да учи, да учи из историје и сопственог искуства.
Ја бих тврдио да нико ко је обраћао пажњу не би требало да буде изненађен што су се талибани вратили у Кабул у наносекунди. Или да а пропалог подухвата као што је пропала авганистанска национална војска. Војни и специјални тренери који су отишли тамо могао да види корупцију, особље које је отишло у ноћи и презир према корумпираним политичким властима у тој војсци.
Ту су се борили многи храбри, часни Авганистанци, али кохезија и посвећеност, вере у њихову мисију, није било.
Насупрот томе, талибани су били организовани, посвећени и кохерентни, и наоружани и обучени за стварну борбу која се одвија, а не за ратовање у рововима и тенковима у европском стилу. Талибани су очигледно имали план који је функционисао за ту земљу, што показује брзина преузимања власти. Успело је; САД и Кабулски режим нису успели у ономе што је постало немогућа мисија.
Пад Кабула је био неизбежан. Вашингтон се поново заварао да мисли другачије. Државни секретар је рекао: „Ово није Сајгон".
Саигон је. То је Багдад. Кабул је.
Гордон Адамс је професор емеритус на Америчка универзитетска школа међународне службе.
Овај чланак је поново објављен La conversación под Цреативе Цоммонс лиценцом. Прочитајте оригинални чланак.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Извините што наводим оно што би требало да буде очигледно људима који свесно мисле — Сви ратови су вођени обманом и обманом. Међутим, они који шаљу младиће и девојке у те агресорске ратове немају ништа против да то учине. У нашој пропадајућој економији и недостатку морала, ратно/војно понашање је незванични програм запошљавања у САД. Нисам учествовао у војсци и не подржавам наше трупе да убијају и сакате било где и било када у сламању других како им је драго.
А сада наши неустрашиви лидери желе да нападну Кину или Русију или обоје. Штавише, иде много и много обичних Американаца.
Уверили смо се да Авганистанци немају за шта да се боре. Био је то избор између исламистичких фундаменталиста које смо првобитно наоружавали и обучавали и корумпираног марионетског режима који су подржавале САД како би неколико ултра-богатих породица остварило огроман неупитан ратни профит. Ко би од нас желео да стави свој живот на коцку за било кога?
Професоре, неколико поена ако могу?
1. Народ Авганистана је био невин за БИЛО КОЈУ умешаност у 9. септембар.
2. Лажи, много више од три, биле су начин на који је елита преварила многе да „поверују“ у „заблуде“, у које сугеришете да је елита свесрдно, искрено и озбиљно веровала.
Сећате се Мејна?
Или лажи о употреби атомског оружја против цивилног становништва Хирошиме и Нагасакија.
3. Авганистански рат коштао је 300 милиона долара дневно. Свакодневно, годинама и годинама. Већина тог новца се вратила у џепове у америчким доларима, што је омогућило много више корупције овде, него сву корупцију коју је много мањи део тог ратног плена проузроковао у Авганистану.
4. Као „политика“, мучење је прво порицано као такво, а затим је мистификовано еуфемизмом, обликом реторичке преваре.
5. Употреба „ми“ и „наш“ мора бити прилично опрезна. Велики „МИ“ смо „одлучују“, док мали „ми“ никада не можемо да кажемо било какву значајну реч о политици, „ми“ можемо само да бирамо „личности“ доносилаца одлука.
Питам се да ли сугеришете да се преваре, лажи, којима се овај народ водио у рат, некако оправдавају јер су лажови „поверовали“ у њихове лажи и да су њихове заблуде оправдавале те лажи и да, дакле, лажови заслужују нешто врста сажаљења или толеранције пре него последица?
Искрено, сматрам да лагање ове нације у рат против оних који „нама“ нису нанели никакву штету, није „нама“ нанело никакву штету бавећи се оним што се, у ствари, граничи са издајом, јер су њихове заблуде и ратови довели овај народ у све мањи углед , чак и као што је, на домаћем плану, неолиберализам (похлепа је добра) донео губитак „наших“ индустријских капацитета (да не помињем послове) и „наше“ способности да произведемо оно што „нама“ треба.
Сигурно, чак и као академик, сигурно сте приметили све већу несигурност и недостатак способног здравственог система усред глобалне пандемије.
Можда сте приметили да се у лажима елите најчешће ради о „ударању малих нација уза зид, како би свет знао да „МИ“ значи посао?
Или, можда не?
Да ли ви, професоре, мислите, сматрате или верујете да службене лажи заслужују последице.
Предлажем да „ми“ не волимо да нас лажу, чак и ако „ми“ сазнамо праву истину тек годинама или деценијама касније.
Документи Пентагона и Афганистански документи односе се на исту, ужасну причу о лажима, двостраначку, доследну и очигледно ван БИЛО КОЈЕ сугестије да такве преваре захтевају, заиста захтевају последице, иначе ће се превара поново користити и поново у корист „интереса ” или „заблуде” елите по великој, чак и огромној цени за остале „нас”.
хКСКСпс://пеакемпире.вордпресс.цом/2009/11/13/тхе-пусхтун-анд-тхе-гринго/
У случају Вијетнама и Авганистана, САД су закорачиле у грађански рат и покушале да изаберу победника. Ирак је већ рекао САД-у да оду и речено му је да га напуне. Кореја је једино место где још увек постоји вештачко раздвајање комунистичког и америчког вазала. Све ово би требало да представља кршење међународног права. Али оно што ме мучи је то што се господин Адамс понаша као да су талибани нека врста злонамерне спољне силе. НИСУ ОНИ АВГАЊЦИ. Чини се да сви заборављају да су, у суштини, САД тражиле од наше марионетске владе у Кабулу да наведе Авганистанце да се боре против других Авганистанаца (пријатеља, рођака, сарадника) и да умру за САД. То је скоро увек лош предлог.