Направите два, три, много Сајгона

Вијаи Прасхад се присећа облитерације оф Амерички интервенционизам, укључујући свако сећање на лидере за женска права који су били активни у Авганистан бефоре 2001. 

By Вијаи Прасхад
Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања

OУ недељу, 15. августа, председник Авганистана Ашраф Гани побегао је из своје земље у Узбекистан. За собом је оставио главни град, Кабул, који је већ пао у руке талибанских снага које су напредовале.

Бивши председник Хамид Карзаи најавила да је формирао координациони савет са Абдулахом Абдулахом, шефом Националног комитета за помирење, и лидером џихадиста Гулбудином Хекматјаром. Карзаи звао на талибане да буду опрезни док су ушли у председничку палату у Кабулу и преузели контролу над државом.

Карзаи, Абдулах Абдулах и Хекматјар затражили су формирање националне владе. То ће одговарати талибанима, јер би им омогућило да тврде да су авганистанска влада, а не талибанска влада. Али талибани и њихов вођа Мула Барадар ће ефективно бити задужени за земљу, са Карзаи-Абдулахом Абдулахом-Хекматјаром као излогом дизајнираним да умири опортунистичке спољне силе.

Улазак талибана у Кабул је велики пораз за Сједињене Државе. Неколико месеци након што су САД покренуле рат против Талибана 2001. године, амерички председник Џорџ Буш најавила да се „талибански режим ближи крају“. Двадесет година касније, обрнуто је сада очигледно. Али овај пораз Сједињених Држава — после трошење 2.261 билион долара и узрокујући најмање 241,000 смртних случајева — хладна је утеха за народ Авганистана, који ће сада морати да се бори са суровом реалношћу талибанске владавине.

Од свог формирања у Пакистану 1994. године, ништа напредно се не може наћи у речима и делима талибана током њихове скоро 30-годишње историје. Нити се може пронаћи било шта прогресивно у 20-годишњем рату који су Сједињене Државе водиле против авганистанског народа.

Кубански часопис 16. априла 1967 Трицонтинентал објављен чланак Че Геваре под називом „Створите два, три, много Вијетнама: то је наша заштитна реч“. Гевара је тврдио да притисак на Вијетнамски народ треба да се ублажи герилским борбама на другим местима. Осам година касније, Сједињене Државе су побегле из Вијетнама док су се амерички званичници и њихови вијетнамски савезници укрцавали у хеликоптере са крова зграде ЦИА-е у Сајгону.

Губитак САД у Вијетнаму дошао је током серије пораза империјализма: Португал је поражен годину дана раније у Анголи, Гвинеји Бисао и Мозамбику; радници и студенти одбацили су тајландску диктатуру, отварајући трогодишњи процес који је кулминирао студентским успоном 1976. године; комунисти су преузели власт у Авганистану током Саур револуције у априлу 1978; ирански народ је покренуо једногодишњи процес против диктатора којег подржавају САД, иранског шаха, који је довео до револуције јануара 1979. године; социјалистички Покрет нових драгуља извео је револуцију у малој острвској држави Гренади; јуна 1979. Сандинисти су се уселили у Манагву (Никарагва) и збацили режим Анастасија Сомозе који подржавају САД. То су били међу многим Сајгонима, многи порази империјализма и многе победе — на овај или онај начин — националног ослобођења.

Сваки од ових напретка долази са различитом политичком традицијом и другачијим темпом. Најмоћнија масовна побуна била је у Ирану, иако није резултирала социјалистичком динамиком већ клерикалном демократијом. Сваки од њих се суочио са гневом Сједињених Држава и њихових савезника, који нису дозволили да ови експерименти — већином социјалистички по природи — проклијају.

Војна диктатура је охрабрена на Тајланду 1976. године, посреднички ратови су покренути у Авганистану и Никарагви, а Ираку је плаћено да нападне Иран у септембру 1980. Влада САД је на сваки начин покушала да ускрати суверенитет овим земљама и да се врати њих на пуну подређеност.

Уследио је хаос. Дошло је уз две осе: дужничку кризу и прокси ратове. Након што су несврстане земље усвојиле резолуцију о новом међународном економском поретку (НИЕО) у Генералној скупштини Уједињених нација 1974. године, нашле су се под притиском финансијских институција у којима доминира Запад, укључујући Међународни монетарни фонд и Министарство финансија САД.

Ове институције довеле су несврстане државе у дубоку дужничку кризу; Мексико није платио свој дуг 1982. и инаугурисао је текућу дужничку кризу Трећег света. Осим тога, након победе национално-ослободилачких снага 1970-их, покренута је нова серија проки ратова и операција промене режима да би се две генерације дестабилизовала политика Африке, Азије и Латинске Америке.

Још нисмо изашли из деструкције коју је изазвала западна политика 1970-их.

Западна бешћутност према Авганистану дефинише природу контрареволуције и либералног интервенционизма. Амерички председник Џими Картер одлучио је да стави огромне ресурсе иза најгорих елемената у авганистанској политици и ради са Пакистаном и Саудијском Арабијом на уништењу Демократске Републике Авганистан (ДРА), која је трајала од 1978. до 1992. (преименована у Републику Авганистан 1987.).

Годинама након пада Републике Авганистан, срео сам се са Анахитом Ратебзад, која је била министар у првој влади ДРА, да је питам о тим раним годинама. „Суочили смо се са озбиљним изазовима како унутар земље – од оних који су имали реакционарни друштвени поглед – тако и изван земље – од наших противника у Сједињеним Државама и Пакистану“, рекла је она. „Мјесецима након што смо ступили на дужност 1978. знали смо да су се наши непријатељи окупили да нас поткопају и да спрече долазак демократије и социјализма у Авганистан.

Ратебзаду су се придружиле и друге важне женске лидерке као што су Султана Умаид, Сураиа, Рухафза Камиар, Фироуза, Дилара Марк, професор РС Сиддикуи, Фавјииах Схахсавари, др Азиза, Схирин Афзал и Аламат Толкун — имена давно заборављена.

Ратебзад је био тај који је писао Кабул Нев Тимес (1978) да су „привилегије које жене, по праву, морају имати једнако образовање, сигурност посла, здравствене услуге и слободно време да одгајају здраву генерацију за изградњу будућности земље… Образовање и просвећивање жена је сада предмет блиског пажња владе.” Нада из 1978. је сада изгубљена.

Песимизам се не сме стављати пред ноге само Талибанима, већ и онима — као што су САД, Саудијска Арабија, Немачка и Пакистан — који су финансирали и подржавали теократске фашисте сличне талибанима. У прашини америчког рата који је почео 2001. године, жене попут Анахите Ратебзад гурнуте су под тепих; САД је одговарало да виде авганистанске жене као неспособне да саме себи помогну и да им је стога потребно америчко ваздушно бомбардовање и америчко, изванредно изручење Гвантанаму.

Такође је одговарало САД да негирају своје активне везе са најгорим теократама и мизогинима (људима као што је Хекматјар, који се не разликују од Талибана).

САД су финансирале муџахедине, поткопавале ДРА, увлачиле невољко Совјетска интервенција преко Аму Дарије, а затим је повећала притисак и на Совјете и на ДРА тако што је контрареволуционарне авганистанске снаге и пакистанску војну диктатуру учинила пијунима у борби против СССР-а

Совјетско повлачење и колапс ДРА довели су до још горег сценарија са крвавим грађанским ратом из којег су изашли талибани. Амерички рат против талибана трајао је 20 година, али је - упркос супериорној војној технологији Сједињених Држава - довео до пораза САД.

Замислите да САД нису подржале муџахедине и да је Авганистанима било дозвољено да се позабаве могућношћу социјалистичке будућности. Ово би била борба са сопственим цик-цаковима, али би сигурно резултирала нечим бољим од онога што имамо сада: повратком талибана, бичевањем жена у јавности и применом најгорих друштвених кодекса. Замисли.

Пораз америчке моћи не долази нужно ових дана са могућношћу напретка суверенитета и унапређења социјалистичке агенде. Уместо тога, долази кроз хаос и патњу.

Хаити је, као и Авганистан, део детритуса америчког интервенционизма, измучен са два америчка пуча, окупацијом његовог политичког и економског живота и сада још једним земљотресом. Губитак у Авганистану подсећа и на пораз САД у Ираку (2011); ове две земље су се суочиле са жестоком војном моћи САД, али нису биле потчињене.

Све ово расветљава како гнев америчке ратне машинерије, способне да руши земље, тако и слабост америчке моћи, која није у стању да обликује свет по својој слици. Авганистан и Ирак су градили државне пројекте стотинама година. САД су уништиле своје државе за једно поподне.

Последњи левичарски председник Авганистана, Мохамед Наџибулах, покушао је да изгради политику националног помирења 1980-их.

У КСНУМКС-у, он wrote (написано) његовој породици, „Авганистан сада има више влада, од којих је свака створена од стране различитих регионалних сила. Чак је и Кабул подељен на мала краљевства… осим ако и док се сви актери [регионалне и глобалне силе] не сложе да седну за један сто, оставе своје разлике по страни како би постигли истински консензус о немешању у Авганистану и поштовали свој договор, сукоб наставиће се.”

Када су талибани заузели Кабул 1996. године, ухватили су Наџибулаха и убили га испред базе УН. Његова ћерка, Хеела, Рекао неколико дана пре него што су талибани заузели Кабул о њеним надама да ће политика њеног оца сада бити усвојена.

Карзаијева молба је у складу са тим. Мало је вероватно да ће га Талибани истински усвојити.

Шта ће модерирати талибане? Можда притисак од својих суседа — укључујући Кину — који имају интересе у стабилном Авганистану. Крајем јула, кинески министар иностраних послова Ванг Ји састао се са талибанским Барадаром у Тјенђину.

Сложили су се да је америчка политика пропала. Али Кинези су позвали Барадара да буде прагматичан: да више не подржава тероризам и да интегрише Авганистан у Иницијативу Појас и пут. Тренутно је то једина нада, али и ово је крхка нит.

У јулу 2020, песник Сулејман Лајек, бивши министар владе ДРА, преминуо је од рана које је задобио у талибанском бомбардовању у Кабулу претходне године. Лајекова песма „Вечне страсти“ (1959) описује чежњу за тим другачијим светом на којем су он и многи други радили на изградњи, пројектом који је збрисан интервенцијама САД:

звук љубави
прелио из срца
вулкански, пијани
...
године прошле
ипак ове жеље
као ветрови на снеговима
или као таласи на води
плач жена, нарицања

Авганистанцима је у великој мери драго што виде леђа америчкој окупацији, да буду још један Сајгон у дугом низу. Али ово није победа човечанства. Авганистану неће бити лако да изађе из ових ноћних мора деценија, али жеља за тим се и даље може чути.

Вијаи Прасхад, индијски историчар, новинар и коментатор, је извршни директор Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања и главни уредник Лефт Ворд Боокс-а.

Овај чланак је из Трицонтинентал: Институт за друштвена истраживања.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.