Отварање и затварање америчких амбасада — од Сијера Леонеа до Авганистана

Ен Рајт каже да су сећања на Авганистан дуга и да је одмазда дата.

By Анн Вригхт

Wдок је народ Авганистана у стању страха од талибана који сада контролишу главни град, велике градове и село након 20 година окупације САД и НАТО-а, извините на мојим личним запажањима о неким од мојих искустава током 16 година у САД дипломатског кора и отварања и затварања америчких амбасада у Сијера Леонеу и Авганистану и утицаја на цивилно становништво укључених земаља.

У децембру 2001. био сам део веома малог тима из америчког Стејт департмента који је послат у Кабул да поново отвори америчку амбасаду. Био је затворен 12 година након совјетског егзодуса из Авганистана и грађанског рата између милиција које су се бориле да стекну земљу и утицај. САД су послале паравојну ЦИА-у и неке специјалне снаге америчке војске у Авганистан у октобру 2001. да прогоне Осаму бин Ладена и Ал Каиду након догађаја од 9. септембра.

Сада, 20 година касније, смрт стотина хиљада Авганистанаца и неколико хиљада међународне војске, укључујући САД, САД и њене НАТО партнере, напуштају Авганистан према јадном споразуму који је за време Трампове администрације посредовао Залмаи Кхализад, бивши амерички амбасадор у Авганистан и сада специјални представник за помирење у Авганистану, и сам Авганистанац који је дошао у САД као тинејџер. 

Договор са талибанима распродао је владу Авганистана и завршио ослобађањем 6,000 талибанских затвореника због споразума да талибани неће пуцати на америчку војску током њеног одласка из Авганистана. Није постигнут никакав договор о подели власти или било ком другом аспекту који би владу Авганистана могао да постави на јаку преговарачку основу.

Након поткопавања авганистанске владе, САД су сада остављене без икакве полуге над талибанима и суочавају се са брзим преузимањем земље јер се многи од 300,000 авганистанског особља које обучавају америчке и НАТО војске предају талибанима или се врате милицијама вођа рата одакле су дошли.  

Речено ми је када сам стигао у Авганистан да постоји стара традиција да се мењају стране у зависности од тога ко има више људства и ватрене моћи, и да се живи да се бори још један дан. То сада дефинитивно видимо. Данас видимо да је председник земље Ашраф Гани побегао у суседну земљу. [Талибани су преузели земљу и прогласили победу.] Упознао сам Ганија када је стигао у Авганистан као приватни грађанин у јануару 2002. године, управо због дуготрајног запослења у Светској банци. Био је министар финансија неко време током администрације Хамида Карзаија.

Пет хиљада америчких војника стиже у Кабул како би заштитили међународни аеродром док преко 4,000 америчких владиних и уговорних службеника одлази. Портпарол америчког Стејт департмента Нед Прајс је 12. августа рекао да то „није напуштање, не евакуација, не масовно повлачење, већ смањење величине нашег цивилног отиска”. Особље може остати у Кабулу како би америчка амбасада била номинално „отворена“. Упркос томе како то Стејт департмент назива, авганистански амбасадор у САД је 13. августа назвао америчке акције „напуштањем“.

Особље америчке амбасаде уништило је осетљива документа док су се припремали да напусте Авганистан. Амерички изасланик Залмаи Кхалилзад покушава да извуче обавезу талибана да неће покушати да преузму велику америчку амбасаду сложеница „ако икада жели да прими страну помоћ“.

Евакуација Сијера Леонеа 1997

Пошто је особље амбасаде у Кабулу у режиму повлачења/евакуације, то ме подсећа на оно кроз шта је прошло особље наше амбасаде пре 25 година 1997. године када је пуч милитаната и елемента војске Сијера Леонеа збацио изабрану владу западноафричке земље . Насиље на улицама Фритауна, главног града, укључујући привремену отмицу америчког маринца и возача локалног запосленог у амбасади, изазвало је евакуацију целе међународне заједнице, амбасада, канцеларија УН и међународних невладиних организација, као и већине владе Сијера Леонеа која је осетили да су у животној опасности.  

Иако није било војног учешћа САД у грађанском рату у Сијера Леонеу, америчка амбасада је била заштитница пуцњаве док су побуњеници заузели оближњу Државну кућу. Из амбасаде је разнесено 90 прозора, а побуњеници су покушали да уђу у неколико објеката амбасаде, али су их наши храбри локални службеници одвраћали од уласка.  

Изасланик УН, британски високи комесар и ја, ас отправник послова америчке амбасаде, разговарали су са руководством пуча о њиховом одустајању од пуча у замену да влада испуни неколико захтева. Али наши виши су нам рекли да прекинемо разговоре и припремимо се за евакуацију јер су добили назнаке да бисмо могли бити киднаповани ако наставимо разговоре.

Тиме је почела брза организација припреме за затварање амбасаде за само неколико дана. Америчка војска послала је огроман амфибијски јуришни брод УСС Кеарсарге за главну евакуацију. 

Кеарсарге био оффсхоре Заира за могућу евакуацију Американаца из те земље па смо морали да сачекамо главну евакуацију за Кеарсарге стићи. Ставили смо неке чланове породице амбасаде на чартер лет који је организовала британска амбасада. Али током наредна три дана евакуисали смо преко 2,500 особа, укључујући многе локалне запослене америчке амбасаде, хеликоптером из хотела који је обезбеђивала америчка војска у Кеарсарге, до тада неколико миља од обале. 

Хиљаде грађана Сијера Леонеа окупило се у хотелу у нади да би могли да буду евакуисани, али је одлука у Вашингтону била да их САД не могу све евакуисати. Били су сами да дођу до суседних земаља ако су желели да побегну од насилних пуча. 

Амбасада је остала затворена годину дана све док нигеријске војне снаге нису потисле пучисте са полуострва на којем се налазила престоница. Америчка амбасада је затворена шест месеци касније када су побуњеничке групе поново ушле у град. Мир у Сијера Леонеу је коначно постигнут увођењем 18,000 војних јединица под покровитељством Уједињених нација које су остале у земљи неколико година.

Назад у Авганистан

Назад у Авганистан. Био сам у Кабулу у децембру 2001. у малом тиму који је поново отворио америчку амбасаду. Остао сам око шест месеци. Нисмо ни сањали да ће САД остати у Авганистану 20 година. У ствари, наша почетна депеша упућена Вашингтону предвиђала је да треба да урадимо оно што су САД намеравале да ураде за кратко време пошто су стране војске у Авганистану, без обзира на разлоге за њихово присуство, на крају биле потиснуте од стране Авганистанаца.

Могућа одмазда

Амерички званичници су веома добро свесни да локални грађани који раде са америчком војском угрожавају себе и своје породице када САД оду. Амерички ратови у Вијетнаму, Ираку, Сомалији довели су до одмазде против особа које су радиле са америчким снагама, али заштита тих особа се никада не разматра при доношењу одлука о слању америчке војске у ситуацију, а још мање током брзог повлачења снага . После 20 година у Авганистану, процењује се да 50,000 особа испуњава услове за неку врсту америчке визе.

Одмазде талибана против авганистанске националне војске и националних полицијских снага које су обучавале САД и НАТО су биле очекиване и догодиле се. Авганистанске војне јединице се предају талибанима у нади да неће бити убијене у временској традицији признавања да противничке снаге имају више особља и оружја и предаје да би вам спасили живот. 

Владине снаге на границама Авганистана су се у масама предале. Од 1. до 27. маја год. најмање 26 предстража и база у четири провинције — Лагман, Баглан, Вардак и Газни — предали су се након што су талибани користили сеоске старешине да испоставама испоруче поруке да се предају или буду убијени.

Међутим, предаја не функционише за све јединице. У јулу, 22 командоса авганистанских специјалних снага, укључујући сина авганистанског генерала, погубили су Талибани док су се предавали.  

Талибанска погубљења подсећају ме на 2001. када су генерал Абдул Рашид и америчке снаге одвели талибанске затворенике из затвора Шебергхан и погубили их у пустињи, као што је документовано у филму из 2002:  Авганистански масакр: Конвој смрти. Сећања на Авганистан су дуга и одмазда се подразумева.

Не мислим да ће талибани преузети комплекс америчке амбасаде јер талибани желе међународну помоћ. И претпостављам да ће САД имати значајну војну силу унутар амбасаде да је заштити. Унутра је већ било 90 маринаца и мислим да ће многи од 5,000 ући у комплекс како би заштитили објекат, јер ниједна администрација жели да види да је објекат преоптерећен.

Ратни господари и њихове милиције: Иста прича 20 година касније

Док сам у Кабулу 2001/2002. срео и регионалне војсковође који су изазвали пустош у главном граду након што су истиснули Совјете. Са америчким изаслаником Хализадом, срео сам се са генералом Достумом и војсковођом Атом Мохамедом у Мазар-и-Схарфу у јануару 2002. како бих покушао да их наведем да престану да се међусобно боре (и да су се на крају отровали храном од ручка у Достумовој кући).

Достум је био војсковођа чије су милиције убиле преко 3,000 талибана и других затвореника из затвора Шебергхан пуцајући у контејнере у којима су били затвореници, а затим закопали њихова тела у пустињи.  Авганистански масакр: Конвој смрти документује ова убиства, што ће бити основа за одмазду талибана против Достума и његове милиције 20 година касније. 

Сличну талибанску одмазду треба да очекују талибани против војсковође Исмаила Кана који је владао регионом Херат на граници са Ираном више од 20 година. Кан је ухваћен у Херату пре неколико дана.

Председничка палата у Кабулу

Данас знамо да су талибани ушли у председничку палату из које је Гани недавно побегао. ТВ слике талибана у палати ме подсећају на то када сам први пут отишао у палату 2001. године када нас је Хамид Карзаи позвао да останемо на ручку - пилав. (То је био први топли оброк који смо имали у Авганистану. Пре него што смо наш мали шпорет прорадили у бункеру, а доносили смо храну из ресторана у власништву брата једног од запослених у нашој амбасади.)

Слике у палати ретуширане су након заштитног прекривања слика на сликама које би талибани уништили.  

Неколико недеља касније, био сам у Народном музеју када су статуе и фигуре вратили запослени у музеју који су их однели својим кућама или су их закопали да би их заштитили од уништења — пошто су талибани дигли у ваздух легендарне масивне статуе Буде у Бамијану када су дошли на власт 1996. године.

Утицај на жене у Авганистану

Сви смо веома забринути због положаја жена под још једном влашћу Талибана. Док је десетине хиљада Авганистанаца убијено, а стотине хиљада рањено у насиљу војних операција САД/НАТО након што је Ал Каида протерана из Авганистана, окупација је донела позитивни аспекти за улогу жене:

-До 2018. створено је 3,135 функционалних здравствених установа, што је за 87 одсто Авганистана омогућило приступ медицинској установи на удаљености од два сата.

-До 2017. године 33 одсто девојчица је било у основној школи, у односу на 10 одсто 2003. године.

-До 2017. године 39 одсто младих жена имало је средње образовање, у односу на 6 одсто 2003. године.

-До 2017. године, 3.5 милиона авганистанских девојчица је било у школи, а 100,000 је студирало на универзитетима

-До 2017. године, очекивани животни век жена је порастао на 66 са 56 у 2001. години.

-У 2015. години морталитет порођаја износио је 396 на 100,000 живорођених, што је пад са 1,100 на 100,000 живорођених у 2000. години.

-До 2020. године, 21 проценат авганистанских државних службеника су биле жене (у поређењу са скоро ни једним током талибанских година), 16 процената њих на вишем руководећем нивоу; 27 одсто авганистанских посланика у парламенту биле су жене.

Али према а Броокингс извештај, добици су били неједнаки, више се односе на урбане девојке и жене. У руралним областима у којима живи 76 процената авганистанских жена, посебно у паштунским областима, али и међу другим руралним мањинским етничким групама, стварни живот се није много променио од ере Талибана. Жене и даље зависе од мушкараца у својим породицама да им дају дозволу да приступе здравственој заштити, похађају школу и раде. 

Што је најважније, многи Авганистанци остају дубоко конзервативни. Студија показало је да само 15 одсто авганистанских мушкараца сматра да би женама требало дозволити да раде ван свог дома након брака, а 66 одсто мушкараца жали се да Авганистанске жене сада имају превише права. Породице дозвољавају девојчицама да имају основно или средње образовање — до пубертета — а затим ће наставити са уговореним браковима. Чак и ако младој жени одобри да похађа универзитет од стране њеног мушког старатеља, њен отац или будући муж јој можда неће дозволити да ради након дипломирања. Жене из села су рекле да су талибани смањили сексуални напад и пљачке које су ослабиле њихове животе, а већина авганистанских жена у руралним подручјима и даље је покривена бурком.  

Ен Рајт је служила 29 година у америчкој војсци/резерви војске и пензионисала се као пуковник. Била је амерички дипломата 16 година и служила је у америчким амбасадама у Никарагви, Гренади, Сомалији, Узбекистану, Киргистану, Сијера Леонеу, Микронезији и Монголији. Била је у тиму који је поново отворио америчку амбасаду у Авганистану у децембру 2001. Дала је оставку из америчке владе у марту 2003. у супротности са америчком рату против Ирака.

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.