ЉУТНИ АРАП: Како САД контролишу Либан

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

TКрај Хладног рата — а посебно после 11. септембра — пружио је Сједињеним Државама прилику да прошире своју контролу над великим деловима света. „Рат против тероризма“ постао је нова америчка шема за контролу армија и обавештајних служби у земљама у развоју. 

У ово је укључена и консолидација САД-а над већином арапских армија у последње две деценије.

Већини арапских војски и обавештајних служби — према САД — очигледно је потребно присуство америчких трупа ради обуке и усмеравања, јер само САД могу да се боре и да уче урођенике како да се боре против „терориста“, а само САД су квалификоване да дефинишу ко су терористи . 

Ипак, САД немају добар рекорд у борби против терориста на Блиском истоку — под претпоставком да се неко придржава америчко-израелске дефиниције тероризма. Ниједан од ратних злочина и тероризма које су починиле САД и Израел не улази у оквир америчких војних дефиниција и класификација. Арапске војске клијената морају да се придржавају америчко-израелских дефиниција; Прошли су дани када су арапске владе 1970-их и 1980-их покушавале — барем у јавности — да се не слажу са америчким и израелским дефиницијама тероризма. 

Током Хладног рата, САД су организовале арапске владе клијената у борби против комунизма — и то у име „слободе“ и „слободног света“. Било је иронично да су САД регрутовале као што су Саудијска Арабија, УАЕ, Јорданска, Мароканска и друге реакционарне арапске аутократије да се придруже „слободном свету“ у његовој борби против комунизма.

Слично томе, амерички председник Џо Бајден је током свог недавног путовања у Европу најавио још једну кампању против Кине и то у име борбе „демократија против аутократија“. Овог пута САД ће регрутовати блискоисточне деспоте иу овој борби.

Рат без граница

Амерички „рат против тероризма“ је још погоднији за америчке снове о хегемонији и доминацији него претходни рат против комунизма. За разлику од овог другог, „рат против тероризма“ нема краја и нема граница. То је рат без временског оквира или конкретних остваривих циљева, и то је оно како САД воле.

САД не могу прогласити завршетак свог рата против тероризма, као што државе не могу прогласити крај ратовима против криминала или сиромаштва. То су виртуелни и теоретски ратови, али са САД ово је постало ратна индустрија: неопходна за светску доминацију. 

Америчке трупе су сада присутне у већини арапских земаља. Мароко, Либија, Тунис, Судан, Египат, Ирак, Сирија, Либан и све земље Залива су домаћини великог присуства америчких трупа. 

У Либану, док западни медији избацују израелску и саудијску пропаганду да је Либан под доминацијом Хизбуллаха, САД заправо врше контролу над већином сектора државе и друштва. САД доминирају кроз разне западне невладине организације и „нове медије“ које финансира Запад; и нико никада не одступа од спољнополитичких опредељења САД. 

САД такође имају потпуну контролу над војним и обавештајним апаратима, поред централне банке, правосуђа и „приватних (традиционалних) медија“, за које се претпоставља да су примали готовинске исплате од УАЕ и САД како би покренули кампању против отпора (чак је и Нова ТВ станица, која је годинама била глас за отпор и против саудијског режима, постала поуздана про-УАЕ, проамеричка пропагандна станица).

Прошле недеље Француска је била домаћин специјала конференција за помоћ либанској војсци. Командант либанске војске постао је кључна тачка америчких завера у Либану. Командант Џозеф Аун је три пута позван у Вашингтон, а САД се надају да ће уздигнути либанску војску у улогу спасиоца нације — нема везе што та војска у својој историји није била запажена по било каквим достигнућима или јуначка дела. 

Истина, јавност је изразила гађење према корумпираним секташким вођама (иако је Либанцима лакше да мрзе корумпираног вођу друге секте него оног своје сопствене), а западне силе и земље Залива представљају војску као једину кредибилна национална институција. Неколико конференција о либанској војсци одржано је у Вашингтону у последњих неколико недеља, а све у нади да ће она послужити као противтежа Хизбулаху.

Контрола САД од 2005 

Од повлачења сиријских трупа из Либана у пролеће 2005. године, након убиства саудијско-либанског премијера Рафика Харирија, САД су прилично преузеле контролу над Либаном и координирале своје потезе тамо са својим блиским арапским савезницима, посебно саудијским режимом. . 

САД су потврдиле контролу над либанском војском и разним обавештајним агенцијама и радиле на ширењу антиизраелске борбене доктрине војске. Уместо да се боре против Израела (највећег агресора у модерној либанској историји), непријатељ је исправљен као неидентификовани терористи који су увек жељни - из неког необјашњивог разлога - да заузму Либан. 

Што се тиче обуке америчке војске, није дозвољено разматрање израелске претње. САД су пружиле помоћ и оружје либанској војсци, али је америчка амбасада у Бејруту веома преувеличала цене коришћене опреме како би послала поруку о масовном гомилању либанске војске. 

У стварности, оружје које САД испоручује Либану (уз велику помпу и на званичним церемонијама којима присуствују амерички амбасадори и шефови војски) је бескорисно у било којој великој војној конфронтацији. Сво оружје које је Либану потребно (као што су борбени авиони и ракете дугог домета) поричу САД, а САД би запретиле Либану ако би прихватио бесплатне понуде војне опреме из Русије или Ирана.

Чак и пре грађанског рата, знамо из америчких дипломатских докумената са којих је скинута ознака тајности да су САД вршиле притисак на Либан да одбије великодушне понуде арапске финансијске помоћи у сврху заштите Либана од израелске агресије. Другим речима, САД спонзоришу либанску војску како би је одржале слабом, неефикасном и бескорисном. 

Уместо борбених авиона, САД снабдевају Либан са неколико авиона Цессна који се користе у Калифорнији за прскање усева. Ипак, САД претпостављају да могу преварити либанско јавно мњење називајући те авионе „либанским ваздухопловним снагама“.

И баш као и друге војске у региону које су обучавале САД, либанска војска је пала на свом великом тесту 2014. године када није могла чак ни да спасе своје војнике и официре које су у Ирсалу киднаповали ИСИС и фронт ал Нусра. Баш као авганистанска војска пред талибанима, или ирачка војска пред ИСИС-ом, војске у региону које су обучавале САД нису успеле у мисији за коју су наводно биле специјално обучене: у борби против онога што САД називају „тероризмом“. 

Хизбулах против ИСИС-а и Нусре

Када су ИСИС и Ал Нусрах (Ал-Каида) подвргли Либан аутомобилским бомбама и инфилтрацији, Хизбулах, а не либанска војска их је поразила и бацила преко границе. Баш када су Хизбулах и његови савезници преко сиријске границе 2017. били спремни да окончају претњу ИСИС-а и Нусрах-е, САД су инсистирале да либанска војска гранатира неке неидентификоване локације како би послала поруку да либанска војска — а не Хизбулах — био одговоран за избацивање претње ИСИС-Нусрах из Либана.

Ционистички стручњаци у Вашингтону отворено говоре о улози либанске војске против Хизбуллаха. Али војска је огледало демографије Либана: солидна једна трећина обичних људи су шиити, а има и не-шиита који такође саосећају са мисијом отпора Израелу. 

Командант армије покушава да врати војску у дане пре 1975. године када је командантов најужи круг припадао његовој секти (главнокомандујући је увек Маронит у складу са секташким политичким неравнотежама Либана који су уграђени у уставне реформе из 1989. године).

Начелник војске се изоловао од про-Хизбулах кампа, који га је поставио на његово место и који је углавном усмеравао послове војске кроз директну координацију са владом САД. Тхе Ал-Алкхбар новине говоре о тајном финансирању начелника војске, а изгледа да овај има посебан фонд за исплату новинара који су у либанским и арапским медијима објављивали лажне пропагандне почасти.

САД желе да либанска војска замени Хизбуллаха као најмоћнију војну силу у Либану, али савез Вашингтона са Израелом захтева да либанску војску држи слабом и неефикасном. У томе је највећа дилема америчке политике у Либану. 

Он даје војсци оружје које доликује локалним полицијским снагама у САД, али жели да либански народ верује да може да се суочи са било којом спољном или унутрашњом претњом. Ово је војска која није успела да уклони уличне контролне пунктове које је поставила десничарска партија, Либанске снаге, 2019. и 2020. године. 

Штавише, САД имају за циљ да поставе Ауна за председника, али његова улога коју су осмислиле САД ће га лишити подршке која му је потребна од Хизбулаха и његових савезника у Либану. Либанска војска је слабија него икад, а за то САД желе да она превлада. Али како се ова војска може суочити – како то САД желе – против Хизбулаха?

Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.