ЉУТИ АРАП: Дилеме Муслиманске браће

Aпобуне рабаца су се регистровале попут вожње ролеркостером за Муслиманско братство: брзу еуфорију убрзо је заменила пропаст и сумор. 

У почетку, арапске побуне које су почеле 2010. изгледале су као процес у којем је Муслиманско братство требало да преузме политичку власт у неколико арапских земаља. У Тунису, локални огранак, Ан-Нахда, био је коначни победник на изборима и остаје највећа политичка снага у земљи. 

У Египту, Муслиманско братство је било јасни победник од свргавања Хоснија Мубарака и остварило је највећи парламентарни блок на најслободнијим изборима у Египту икада након његовог пада. За председника је изабран кандидат Муслиманске браће, Мухамед Морси.

У Либији, Братство је било сила са којом се треба борити, као што је то било у Јемену. Али унутрашњи сукоби су опструирали изборни процес у обе земље и спречили скоро неизбежно преузимање власти од стране Братства. (УАЕ су уложили своје трупе и новац против Братства у Либији, док су Хути опструирали планове Братства у Јемену).

У Сирији, Муслиманско братство је било доминантно међу сиријском опозицијом у егзилу, а неколико побуњеничких група биле су само изданци Братства.

Али сва та историјска достигнућа Братства нису дуго трајала.

У раној фази арапских устанака (од 2011. до 2013.), катарско-турски савез је био доминантна сила унутар Арапске лиге (иако Турска, очигледно, није чланица). Катарски режим је био тај који је промовисао инвазију НАТО-а на Либију и обезбедио подршку за западну интервенцију за свргавање Муамера Гадафија. 

Гадафијев билборд У Дерџу, Либија, 2009. (Царстен тен Бринк, Флицкр, ЦЦ БИ-НЦ-НД 2.0)

Саудијска Арабија – пре успона престолонаследника Мухамеда бин Салмана (МбС) 2015 – била је у великој мери у дефанзиви. На иницијативу снажног човека УАЕ, Мухамеда Бин Зајида (МбЗ), ток арапских послова се променио.

Уједињени Арапски Емирати, заједно са Саудијском Арабијом, прогласили су крај ере катарске доминације у арапској политици. Тада су и МбС и МбЗ објавили отворени рат против Муслиманског братства, укључујући Хамас у Палестини—који је почео као огранак Браће.

Западна подршка

Иронично, Муслиманско братство је почело у Египту под британском контролом 1928. године и опстало је само захваљујући спонзорству Запада и Залива током Хладног рата. Године 1954., након покушаја атентата на египатског вођу Гамала Абдул-Насера, египатска влада је објавила рат Братству и гурнула га у подземље. Вође су ухапшене и многи су морали да побегну у иностранство. Али кампања против Братства ни на који начин није била тако немилосрдна као кампање репресије било у Саудијској Арабији или Бахреину — или Ирану што се тога тиче; погубљења су била ретка док су затворске казне биле норма. 

Египћанин Гамал Абдел Насер. (Викимедијина остава)

Насер је у то време гурао верзију секуларизованог и прогресивног арапског национализма, а његови ривалски реакционарни исламистички покрети нису били у моди; сматрани су анахроним, посебно зато што су се супротстављали дивље популарном Насеру. Братство је хтело да наметне строгу и конзервативну верзију исламске владавине, док је Насер био заговорник секуларизованог арапског национализма.

Братство се противило Насеровој прогресивној друштвеној агенди и чак се противило његовим позивима на арапско јединство. Западне силе и заливски режими су штитили, подржавали, па чак и наоружавали Братство, које је било ван додира са масовним јавним мњењем током већег дела насеристичке ере (од 1956-1970).

Насер их је ефикасно исмевао и представљао их — исправно — као оруђе западних сила и арапских реакционарних режима. Постоји позната клип на Јутјубу Насер чак исмејава захтев који је његовом режиму изнео вођа Муслиманске браће да натера вео на Египћанке. Насер је духовито истакао да вођа Братства није успео да наметне вео својој сопственој ћерки.

Политички ислам

Оживљавање онога што се назива „политички ислам“ (идеологија која тежи исламизацији политике и друштва) је као политички пројекат, након Насерове смрти, предузео Анвар Садат. Садат, забринут због моћи левице и арапског национализма у кампусима египатских колеџа, покренуо је Муслиманско братство и друге религиозно оријентисане покрете и пустио њихове вође из затвора (док је затварао левичаре и напредњаке). 

Саудијски режим — блиски Садатов савезник — такође је учествовао у спонзорисању и финансирању Муслиманске браће у арапском свету и свету уопште. Реакционарни режими су користили организациону структуру Братства да се боре против остатака насеризма и прогресивности у арапском свету. Западне силе нису заостале, јер су и оне користиле „политички ислам“ против прогресивности (види Јосепха Массада Ислам у либерализму).

Заливски режими, у блиској сарадњи са западним силама, користили су нафтно богатство за финансирање и наоружавање исламиста у Авганистану и другде против комунистичких режима и покрета. У Сирији су касних 1970-их Израел, западне владе и Јордан подржавали Муслиманско братство против режима. (Краљ Хусеин је касније понудио јавно извињење и накнадно је побољшао своје односе са сиријским лидером Хафидом Ал-Асадом, који се носио са претњом Муслиманске браће бруталним и дивљим кампањама репресије). 

Под Садатом, Муслиманско братство је уживало привилегован политички положај, као и Братство у Јордану од 1950-их — све док није постало политичка снага 1990-их. 

Утицај 9/11

Али 11. септембар је променио став западних влада, а посебно влада Залива. Саудијски министар унутрашњих послова, принц Наииф Бин Абдул-`Азиз, чувено је окривио Муслиманско братство за проблеме Саудијске Арабије и рекао да су „Муслиманска браћа уништила арапске свет.” Он је пропустио да помене да је Братство преживело само Насеристичко доба захваљујући подршци Запада и Залива.

Сам принц Најиф и његова браћа из краљевске породице позвали су личности Муслиманске браће да обликују образовање и медије у Саудијској Арабији. Пажња Запада на саудијску подршку исламизму, после 11. септембра, променила је курс саудијске спољне политике и покренула саудијско зближавање са израелским лобијем. УАЕ су брзо следили њихов пример и објавили отворени рат против Братства. 

Штавише, Братство (под различитим именима) је било најмоћнија политичка струја унутар УАЕ. Како су се та два арапска режима дистанцирала од Братства, Катар и Турска (под Реџепом Тајипом Ердоганом) постали су два велика спонзора Братства у региону и желели су да га искористе против својих непријатеља (углавном, Саудијске Арабије). Аљазеера, којим управља катарски режим, дао је огромну платформу за Братство, а од 2011. постао је његово јавно лице, нарушавајући имиџ и кредибилитет Алџазире, и значајно смањивши њену гледаност. 

19. јул 2016.Л Турски председник Реџеп Тајип Ердоган обраћа се грађанима испред своје резиденције у Истанбулу. (Председништво Републике Турске)

Недавна криза Братства проистекла је из помирења између Катара и Саудијске Арабије и између Египта и Турске. У Турској су биле смештене разне арапске ТВ станице које су биле лојалне Братству. Један од првих услова споразума између Катара и Турске и њихових ривала био је снижавање тона медија Братства из Турске и Катара. 

Ердоган је пре две недеље наредио ТВ станицама Братства које делују из Турске да окончају своје напади о генералу Абделу Фатаху ел Сисију, египатском војном владару (којег подржавају углавном Запад, Саудијска Арабија и УАЕ). Хамас је сада такође патио зато што ни Катар ни Турска нису заинтересовани да подрже војну борбену акцију против Израела, из страха да не удовоље САД

Дилеме

Братство се суочава са кључним дилемама: Саудијска Арабија и УАЕ (који воде Арапску лигу) су их прогласили терористичком организацијом, а њени спонзори смањују политичку — и вероватно финансијску — подршку. Управо у том контексту руководство Братства у последње време води тајне разговоре са Ираном и његовим савезницима у региону.

Хизбулах је недавно одржао први разговор са Ал-Јам`ах Ал-Исламиииах-ом (либанским огранком Братства) после више од једне деценије. Хамас сада блиско сарађује са Хизбуллахом и веза се можда враћа у „еру савезништва“ када су оба покрета била у истом кампу и координирали своје војне активности. 

Сиријски режим, међутим, остаје камен спотицања у том новом регионалном престројавању. Али Муслиманско братство (према изворима укљученим у те преговоре) спремно је да преиспита своје ставове из прошлости и чак уђе у преговоре са сиријским режимом.

Чини се вероватно да ће арапска политика доживети још једно престројавање, посебно ако Иран и САД постигну споразум о нуклеарном споразуму. То би ојачало руку Ирана и његових савезника и подстакло би Братство да постигне ново разумевање. 

Али алијанса Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата сматрала би свако поновно појављивање Братства смртном претњом и жестоко би одговорила, иако су војне опције МбС и МбЗ ограничене, посебно након катастрофалне интервенције у Јемену и краја Трамповог председавања.

Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Молимо подржите наше
Спринг Фунд Дриве!

Донирајте безбедно помоћу ПаиПал-а

   

Или безбедно кредитном картицом или проверите кликом на црвено дугме: