Поуке са 10. годишњице египатског устанка

У обележавању годишњице египатског устанка, варљиво је славити револуцију. Реч „револуција“ се често користи од 2011, пише Ас'ад АбуКхалил. 

Преко милион на тргу Тахрир тражећи смјену режима и да Мубарак поднесе оставку, 1. фебруар 9. (Јонатхан Расхад/Викимедиа Цоммонс.)

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Tпре неколико година чинило се да је цео арапски свет на ивици револуције: деспоти у Тунису, Либији, Египту, Сирији и Бахреину били су суочени са гневом свог становништва. Милиони су скандирали за збацивање режима, а страховити деспоти су изненада поколебали.

Док је Тунис крајем децембра 2010. био прва арапска земља која је била сведок огромног политичког преокрета, ерупција народног гнева у Египту у јануару и фебруару 2011. је сигнализирала да се нешто велико дешава у арапском свету. Апсолутистичка власт у Египту и другде се распадала.

Египат је био значајан не само зато што је најмногољуднија арапска земља, и не само зато што се традиционално сматра центром арапског света и седиштем Арапске лиге, већ и зато што је америчка влада – од споразума из Кемп Дејвида – 1979. године – много улагао у Египат како би учврстио тамошњу тиранску власт како би гарантовао очување непопуларног египатско-израелског мировног споразума.

Египат је требало да представља амерички политички модел за цео арапски свет: да су САД спремне да подрже – и уложе у – деспотску власт у целом региону у замену за нормализацију са Израелом.

Египатски народ је покушао да револуционише своје животе; гурали су напред не само да се отарасе Хуснија Мубарака већ и да сруше архаични политички систем који је успостављен уз подршку САД под Анваром Садатом током Цартерове администрације.

Египатски народ је желео да преокрене деценијама стару политику према Израелу: разметање Насерове слике на тргу Тахрир је сигнализирала носталгију за арапском националистичком ером 1950-их и 1960-их. Египатска омладина (углавном радикални левичари) марширала је до израелске амбасаде и покушала да је запали.

Сједињене Америчке Државе Влада брзо интервенисао и упозорио египатске војне снаге да ће САД деловати да казне Египат ако агенти Мосада у израелској амбасади не буду заштићени. Египатски специјалци су упали у зграду и брзо уклонили Мосад након што су их маскирали.

Правила игара су постављена: САД не би прихватиле повратак у дане пре Садата, када је Египат креирао сопствену спољну политику без спољне интервенције или диктата.

Превише крви

У обележавању годишњице египатског устанка, варљиво је славити револуцију. Реч „револуција“ се често користи од 2011, након што је уследила серија арапских устанака. У почетку су САД мислиле да би то могла бити прилика да неке владаре замене другима који су више одговарали америчким интересима — Мубарак је био превише устајао као амерички марионета.

Термин „арапско пролеће“ је скован да укаже на америчку експлоатацију политичких дешавања у региону. Али кованица није потрајала јер је од тада проливено превише крви — и уз директну умешаност САД: посебно у Либији и Сирији, али и у Јемену и Бахреину, где је Обамина администрација (а касније и Трамп) подржавала дивљачко сламање народа воља саудијске војске.

Египатски народ је предузео херојске напоре да уклони Мубарака 11. фебруара 2011. Он је владао земљом 30 година након Садатовог убиства 1981. године. САД су биле затечене и прво су покушале да апелују на опрез, па чак и осудиле демонстранте (заједно са владом) за употребу насиља, иако су демонстранти били ненаоружани и углавном мирни (са изузетком бацања камена на полицију) .

Било је то почетком фебруара 2011. године када је америчка влада успаничила и схватила да милиони египатских демонстраната неће бити покорени и да се неће задовољити нејасним обећањима о „реформама“. Тада је државна секретарка Хилари Клинтон смислила план да се режим задржи по сваку цену и предложила да Мубарака замени Омар Сулејман, шеф обавештајне службе за које се страховало. Египћани су брзо изразили своје неодобравање, а САД су одустале, претварајући се да подржавају изборе народа.

Египатски народ је вршио притисак на слободне изборе – застрашујући појам за спољну политику САД у региону, јер спољна политика арапских владара није у складу са ставовима њиховог становништва, посебно у вези са САД и Израелом. САД су биле нервозне због првих слободних председничких избора 2011. Кандидат безбедносног естаблишмента је највероватније добио заливска и западна средства, али је победио кандидат Муслиманског братства (Икхван) Мохамед Морси.

Две године касније генерал Абдул-Фаттах ал-Сиси сменио је Морсија са функције. (У својству шефа египатске војне обавештајне службе, ал-Сиси је, уз обуку САД, био веома близак америчким и израелским безбедносним интересима). Разумно је претпоставити да режими УАЕ и Саудијске Арабије не би били у стању да организују овај државни удар без претходне подршке и одобрења Вашингтона.

Лекције које треба научити

Поуке Морсијеве смене, као и десетогодишњице египатске „револуције“, су да САД још увек имају огроман утицај у арапској регионалној политици. Ово су неке од лекција у светлу протеклог времена од смене Мубарака:

1. САД владају арапским светом преко обавештајно-војног апарата у свакој земљи. У овој ери арапског устанка није било револуција јер су праве полуге моћи остале у рукама обавештајно-војне елите. САД не смета промена у лицима политичке елите, која нема стварну политичку моћ, под условом да стварна власт остане у рукама војно-обавештајног апарата. САД не смета промена имена владара под условом да гувернер Централне банке и највиша војно-обавештајна елита остану оруђе америчке владе (и Израела у неким случајевима).
2. Кључна лекција последњих десет година је да египатски и арапски народ неће моћи да промене режим и да неће успети да крену са правом револуцијом ако не усмере свој протест против врховне војне команде и обавештајног апарата. Оно што смо видели у Тунису и Египту (у краткој Морсијевој ери) јесте да право доношење одлука није у рукама изабраних званичника, већ да власт држе неизабрани војни генерали изабрани од стране САД.
3. Египат је мање централни у стратегији САД у региону, а Египат и Јордан више нису две државе на које се САД ослањају за очување мировних споразума између арапских владара и Израела. УАЕ су постали кључни централни савезник међу свим арапским државама са Израелом, а његова улога ће расти у очима САД, посебно пошто је показао ентузијазам да се ангажује у војним операцијама и рату заједно са САД (или полу-независним од САД у неким случајевима ) на разним местима, од Авганистана до Либије и Јемена. Али пад статуса Египта — који се поклопио са губитком водеће египатске улоге у региону од Насерове смрти — не значи да ће САД угрозити безбедност и опстанак режима. САД су много уложиле у израелско-египатски мировни споразум и то се неће ускоро променити.
4. Либерална елита Египта постала је саучесник — као иу целом арапском свету — у порасту нових тиранина. Огорчена опозиција Ихвану – опозиција која интернализује западне исламофобичне струје – је најважнија међу либералном елитом, и због тога су они спремни да подрже војне тиране како би добили или задржали истакнуте позиције у медијима, академији и политици.
5. Масовни протести који се не организују преко класичних политичких партија неће успети. Успјех Муслиманске браће у Египту након устанка 2011. био је захваљујући његовој организацији, за разлику од његових противника на улицама који су били углавном неорганизовани и фрагментирани. Постојале су левичарске политичке партије, али су и оне биле фрагментисане и нису успеле да формирају уједињен левичарски фронт који би укључивао марксисте и насеристе. (Неки насеристи, укључујући преживелу децу генерала Гамала Абдела Насера, чак су бесрамно дали подршку диктатури генерала Сисија.)
6. Са новим сетом мировних споразума између Израела и неколико арапских тиранских режима, мало је вероватно да ће Блиски исток ускоро бити сведок таласа демократизације јер се демократија директно сукобљава са циљем САД да форсира ове мировне споразуме. Израел је уведен – додуше незванично – у Арапску лигу и он ће помагати – отвореније него раније и опсежније него раније – у арапској репресији. Већ постоје докази да су се УАЕ и други заливски режими у великој мери ослањали на израелске шпијунирање и технологију репресије и да ће његова сарадња наставити да расте.

Египатски народ је са пуно туге и очаја обележио десетогодишњицу. Издале су их не само западне владе, које настављају да експлоатишу своје идеале слободе и једнакости на најпонижавајући начин, већ и њихова сопствена културна и медијска елита која је, изгледа, подржавала народни устанак 2011., али је брзо прешла на подршку диктатора када је преузео власт 2013.

Америчко спонзорство арапских диктатура није почело са Доналдом Трампом, а наставиће се са Џоом Бајденом. А сада је Израел постао навијачица и лобиста за Арапе деспоти у Вашингтону. Да би се то променило, слоган „Народ захтева рушење режима“ мора да садржи и „и збацивање војно-обавештајне команде“.

Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Донирајте безбедно помоћу ПаиПал-а

   

Или безбедно кредитном картицом или проверите кликом на црвено дугме: