ЉУТНИ АРАП: САД су управо уцењивале Судан

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

TНедавна најава да ће Вашингтон укинути америчке санкције Судану у замену за нормализацију Судана са Израелом је студија случаја америчке спољне политике на Блиском истоку. 

Судан је, као и Сомалија, дуго био бојно поље за хладноратовске интриге САД, које су одговорне за масовни извоз оружја у обе земље. Као и дугогодишњи сомалијски диктатор Мухамед Сиад Баре, Суданац Џафар Нимејри (1969-1985) променио је страну током Хладног рата, а САД су биле више него спремне да га награде.

У мом детињству 1960-их, Судан је имао једну од најживљих политичких култура и медија у арапском свету.

Његов познати политичар Мухамед Ахмад Махјуб (који је био и премијер и министар спољних послова) био је суштински посредник у унутарарапским сукобима, а његово име је било доминантно у арапским вестима. Често га је слао египатски лидер Гамал Абдул Насер да помири зараћене фракције и завађене владаре. 

Судан је имао више политичких партија него већина арапских земаља, које су тада (и многе сада) забрањивале политичке партије. (Заливске монархије — омиљене владе Запада на Блиском истоку — их и даље забрањују.) Судански политички спектар био је прилично богат, у распону од комуниста до исламиста, од секулариста до фундаменталиста. Ипак, током демократске ере Судана 1960-их, политичке странке су биле у стању да се изборе са својим разликама без рата и крвопролића.

Крај кратке, живахне демократске ере

Али демократска ера Судана није дуго трајала; окончан је када је војни официр обучен у САД, Нимеири, покренуо војску преврат то је окончало живахну демократију Судана. (Амерички медији су увек инсистирали да је Израел једина демократија на Блиском истоку када су и Либан и Судан имали демократске политичке системе).

Нимеири је био ексцентрична фигура: прво га је инспирисао Насер и желео је да моделира своју „револуцију“ по узору на египатску револуцију 1952. Често се консултовао са Насером и водио политику која је подржавала палестински отпор и арапско уједињење.

Као и Муамер Гадафи из Либије, који је преузео власт исте године, Нимеири је желео да импресионира Насера. То је пријало Суданском народу који је — као и Арапи другде — запљуснуо талас арапског национализма који је Насер инспирисао од своје национализације Суецког канала 1956. Док народ Судана није био задовољан свађама и међусобним ратовима међу разним политичке странке заступљене у парламенту, нису нужно хтеле да представничку демократију замене репресивном војном владом. 

Насер је умро 1970. године, а војни лидери у Северној Африци су сами креирали своју политику и владе. Било је покушаја државног удара да се замени Нимејри, али ниједан није утицао на њега тако дубоко као онај из 1971. године, када су судански комунистички официри (предвођени Хашимом `Атом) покушали да га свргну. Смењен је на неколико дана пре него што је кренуо у контранапад и вратио се на власт (вероватно уз помоћ САД с обзиром да су комунисти замало преузели власт).

Нимеири је одговорио вешањима и бруталном кампањом против једне од највећих политичких партија у арапском свету у то време. Комунистички лидери Судана и даље се памте по својој храбрости док су се суочили са вешалима; судански комунистички вођа, Абдул-Калик Махјоуб, могао је да потражи уточиште у амбасади Источне Немачке, али се уместо тога предао и обешен. Комунистички синдикални вођа, Аш-Шафи` Ахмад Аш-Шејх, отишао је у смрт узвикујући: „Живела борба за радничку класу“.

Усклађивање са САД 

Нимеири је тада своју спољну политику удаљио од СССР-а и директно се придружио САД Вашингтон је био више него срећан да наоружа и финансира још једног блискоисточног диктатора који би служио напорима САД током Хладног рата. Још увек није у потпуности познато у којој мери су САД помогле Нимејрију у гушењу комунистичког пуча и у обрачуну са суданским комунистима који је уследио.

Нимеири је такође удаљио своју политику од подршке палестинском отпору и био је један од ретких арапских лидера који су одржавали блиске везе са египатским председником Анваром Садатом чак и након споразума из Кемп Дејвида. Попут других опортунистичких блискоисточних лидера, Нимеири је почетком 1980-их изненада био обузет верским жаром и одлучио је да наметне бруталне исламске казнене мере земљи познатој по својој разноликости и флексибилној верзији исламских пракси.

Судански народ је био ужаснут када је увео забрану алкохола и увео ампутацију руку као казну за крађу (баш као у Саудијској Арабији, која је са њим одржавала одличне односе). Нимеири је такође наредио погубљење умереног исламског мислиоца и вође Махмуда Мохамеда Тахе 1985. 

Нимериј је свргнут исте године, а Суданци су се окупили испред локалних хотела, скандирајући: „Хоћемо пиво, хоћемо пиво“, проглашавајући крај Нимејијевој фанатичкој забрани и репресији. САД су изгубиле блиског савезника који је пружао кључне војне и обавештајне услуге себи и Израелу, а био је познат по томе што је уз накнаду омогућио бег фалаша из Етиопије у Израел.

Јединствена предаја 

Нимеири је збацио војни генерал који се још увек памти као једина арапска војна личност која је икада добровољно предала власт (генерал Мухамед Сивар Ад-Дахаб). Сматрао је да је његова мисија да води транзицију ка демократској владавини, али то није потрајало јер ће други официр, Омар Ал-Басхир, преузети власт 1989. године и владати земљом до прошле године.

САД су се противиле Баширу током већег дела његове владавине, а он је такође наметнуо верски фанатичну владавину и потиснуо опозицију. Он се сврстао са локалним исламистима, Ираном и сиријским режимом, али је пред крај своје владавине - и заузврат за готовину - пребацио своје савезе ка Саудијској Арабији и УАЕ. Оба подржавају режиме који се удаљавају од иранског утицаја. 

Башир је такође прекинуо своју подршку и односе са Хамасом и Хизбуллахом. Такође је запамћен по својој дивљачкој улози у ратовима Судана у Дарфуру и на југу. Али САД и Израел су служиле као бабице за стварање земље Јужни Судан 2011. године, лишавајући тако север виталних ресурса нафте.

Башир је свргнут у војном удару праћеном народном побуном. (Не зна се да ли су САД биле умешане, мада је то врло вероватно пошто нова војна хунта изгледа прилично послушно служи америчким интересима.) Устанак је гурао цивилну власт и народне изборе, али војна хунта (и вероватно САД и суданска обавештајна служба) не би дозволила слободу за народ Судана и маневрисао је за тобожњу поделу власти између војне хунте и такозваног представника народног устанка.

Судански економиста Аталлах Хамдок, са искуством у западним агенцијама и агенцијама УН, изабран је за премијера. Али брзо је постало јасно да ће генерали водити емисију, остављајући само техничка финансијска питања у рукама Хамдока и западних водећих институција. Права моћ била је у рукама шефа обавјештајне службе Абдул-Фаттаха Ал-Бурхана (који је био локални џелат визије Кушнер-Нетањаху). 

Све се то догодило у контексту авантура Џареда Кушнера у региону Блиског истока и његовог неуспеха да прода свој Деал оф тхе Центури, који је подржао само његов прави архитекта, Бењамин Нетањаху. 

Када је договор пропао, алтернатива је била брза шема да се подстакне посрнуло богатство Трампове кампање. Саудијска Арабија је гурала свој мировни план од 2002. године, познат као Арапска мировна иницијатива, која у основи пружа Израелу пуну нормализацију у замену за израелско повлачење из Газе, Западне обале и источног Јерусалима.

Нормализација у поврату за ништа

Али други крај споразума никада није био прихватљив за Израел, и он (и Кушнер) су уместо тога инсистирали на нормализацији-за-за-ништа.

УАЕ и саудијски клијент, држава Бахреин, били су више него срећни што су пружили руку помоћи Трампу, кога виде као победника 3. новембра, због жеље. Рачунају на то да буду награђени у другом Трамповом мандату.

Судан је једна од најсиромашнијих арапских земаља и Башир је оставио економију земље у рушевинама. САД су увеле серију окрутних санкција земљи.

Суданску нову владу (на челу са генералима који су клијенти САД) у суштини је уцењивала — буквално — америчка влада. Влади је речено да мора да успостави односе са Израелом да би укинула санкције САД, ослободила замрзнуту имовину Судана и укинула своју ознаку земље која спонзорише тероризам.

Овај компромис дискредитује саму америчко одређивање земаља на листи тероризма. (Очигледно САД не смета да терористи успостављају односе са Израелом). У њему се наглашава коришћење економских средстава за живот и опстанак као редовне мете притиска и принуде владе САД. 

Јемен (једна од најсиромашнијих арапских земаља) кажњен је 1990. када је гласао против жеља САД у безбедносној савет да гласају за војну акцију против Ирака. Штавише, САД су хтеле да Судан исплати 335 милиона долара одштете породицама жртава тероризма Осаме Бин Ладена током његовог боравка у Судану, као да је народ Судана имао удела у томе.

У журби кроз последњи део своје кампање, и жељан достигнућа које би се размахало у предизборном трагу, Трамп није могао да чека, а влади Судана је постављен ултиматум од 24 сата: или нормализовати са Израелом или би терористичка етикета штап, а санкције би остале. 

Влада (или генерали против жеље своје јавности) се обавезала и учинила таоцем америчко-израелских односа. У Судану је било протеста против нормализације, али ниједан западни медиј то није пренео. Зогби аналитика (који је имао дугогодишње, јаке пословне везе са режимом УАЕ) објавио је лажна истраживања јавног мњења у којима се тврдило да показују подршку нормализацији са Израелом, када је најсвеобухватније и методолошки најисправније истраживање арапског јавног мњења још једном показало да је нормализација са Израелом веома непопуларна међу арапско становништво (чак и у Заливу Земље).

Преседан онога што се догодило у Судану најављује лоше за регион. То доказује да се САД неће уздржати од прибегавања најокрутнијим методама да приморају арапске владе да успоставе мир са Израелом. Ти мировни уговори ће захтевати чврсту посвећеност САД да подрже арапске деспоте по сваку цену како би се ти уговори очували. 

САД су доказале да су спремне да натерају људе да пате, па чак и гладују, ако владе не пристану на њихове захтеве за нормализацијом. Актуелна либанска криза, на пример, делом је последица притиска САД на Либан да побољша односе са Израелом и да ослаби улогу Хизбуллаха у политичком процесу (Хизбулах је добио највећи број гласова на последњим парламентарним изборима).

Либанска влада је добила наговештај и брзо је организовала преговоре о границама са Израелом под окриљем САД и УН (САД су чак захтевале да Либан призна САД као поштеног посредника између Либана — земље која пати од америчких санкција — и Израела — Сједињених Држава најближи савезник на Блиском истоку). 

САД су раније давале слична обећања арапским земљама: 1979. у Египту и 1994. у Јордану САД су обећале просперитет и развој ако две земље желе да нормализују односе са Израелом. Деценијама касније, две нације и даље пате од сиромаштва и растућих јавних дугова.

Чини се да је америчка формула да арапске земље нормализују односе са Израелом у замену за више америчких притисака и диктата, као и за лажна обећања економског олакшања. Судански званичници су признали Нев Иорк Тимес да су били подвргнути снажној руци извртање од стране САД-а, а Судански народ постаје све гласнији против ове најаве мира.

Вође устанка инсистирају на томе да прелазна влада нема овлашћења да постигне мир са Израелом. Не би било изненађујуће да овај суданско-израелски мировни споразум буде краткотрајан као либанско-израелски mirovni споразум 1983. који је трајао мање од годину дана.

Ас`ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Он је аутор Историјски речник Либана (КСНУМКС), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (КСНУМКС) и Битка за Саудијску Арабију (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Молимо Вас допринети до Цонсортиум Невс