ЉУТИ АРАП: У одбрану Насера

Ас'ад АбуКхалил се суочава са негативном штампом која окружује човека чије утицај, 50 година након његове смрти, још увек узнемирава заливска медијска царства и реакционарне снаге на Западу.

Гамал `Абдул-Насер маше гомили у Мансури, Египат, 1960. (Викимедијина остава)

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Sод Мухамедове смрти, само два лидера у арапским земљама су подстакла скоро целокупно арапско становништво: 12^th века Саладин (курдског порекла) и Гамал `Абдул-Насер.

Насер, који је преминуо у септембру 1970. године, обележио је еру у којој је живео. Још увек на арапском и енглеском говоримо о насеристичкој ери, насеристичкој плими (ал-мадд ан-насири) и насеризма. И као Мухамед пре њега, ниједна фигура у арапској историји није била више оклеветана, карикатуризована и оклеветана од Насера ​​- на Западу и у источним престоницама арапских деспота из Залива. Саудијски режим је званично прогласио Насера ​​а кафир, или неверник. 

Милиони западних и заливских долара потрошени су на немилосрдну пропагандну кампању против њега. Слика Насера ​​у западним медијима је упадљиво другачија од правог човека, који је предводио збацивање египатске монархије, био други председник земље, био социјалистички вођа панарапског покрета и суоснивач и вођа Покрет несврстаних.

Молимо Вас допринети до вести конзорцијума'
25тх Анниверсари Фалл Фунд Дриве

Један од начина да се процени његов утицај је упорност његових клеветника. Педесет година након његове смрти, медији саудијског режима и даље посвећују странице по страници како би га напали и оцрнили. Саудијски лидери се и даље понашају као да морају да измире рачуне; њихова пропаганда још увек посвећује значајан део нападима на Насера ​​и његово наслеђе и побијању његових слогана и програма. 

Имао сам само 10 година када је Насер умро, али моје сећање на детињство је испуњено његовим сликама. Сећам се да је наш школски аутобус ишао улицама у Бејруту које су биле испуњене његовим постерима — мислим на сваку улицу. Емисије су у основи биле компилације његових изјава, активности и састанака. Арапски састанци на врху били су његова креација и њима је доминирала његова личност која је већа од живота. Његова харизма је била толика да је можда био једина особа која је икада заменила Че Гевару на фотографијама.

Ово је једина слика за коју знам на којој је Че Гевара у сенци. пиц.твиттер.цом/зрВфГцИмКСБ

— асад абукхалил ???? ??? ???? (@асадабукхалил) Septembar 29, 2020.

Сећам се када је покушао да поднесе оставку 1967. након пораза Египта од Израела у Шестодневном рату, како су хиљаде људи изашле на улицу након мрака, у ноћној одећи, позивајући га да повуче своју оставку.

У Египту су демонстрације биле много масовније, а ипак су Анвар Садат, његов наследник, и десничарски медији измислили причу да демонстрације нису биле спонтане већ „организоване“. Чак и Јоел Беинин понавља овај апсурд тврдити у недавном чланку у Јакобинац.

Питам се да ли је демонстрација коју сам видео и чуо са 7 година у Бејруту такође била оркестрирана?

Његова смрт је изазвала највећу сахрану у историји (процењује се на преко 5 милиона) и не сећам се ниједне одрасле особе око нас која није плакала. Такво је било присуство Насера ​​у нашим животима широм арапског света. Малколм Кер је у својој хроници арапског политичког живота 1950-их и 1960-их укључио његово име у поднаслов: Арапски хладни рат, Гамал 'Абд ал-Насир и његови ривали, 1958-1970.

Он је једини арапски лидер у 20^th века који је дао своје име „изму“, насеризму, иако покрет није напредовао нити растао након његове смрти јер је много тога у њему било нераскидиво повезано са Насеровом огромном харизмом. 

Револуција

Гамал `Абдул-Насер посматра суецки фронт са египатским официрима током рата на исцрпљивање 1968. (Викимедијина остава)

Насер је био вођа мирног пуча, који је познат као „египатска револуција“ из 1952. Али назив револуција није добио толико од свргавања монархије коју је спонзорисала Британија, већ од темељне, радикалне трансформације у египатској друштвени, културни, економски и политички живот. Његов утицај је био такав да су многи арапски удари из 1950-их, 1960-их и 1970-их били инспирисани примером. Неки од тих пуча су успели, као у Либији и Судану, док други, у Ираку и Мароку, нису.

Била је то толико трансформативна револуција да се њен утицај осетио у свакој арапској земљи и прожимао је све аспекте културе: од музике до филма и књижевности. Замислите време када су чак и саудијски принчеви пребегли из својих краљевских породица и напустили лична богатства да би се придружили Насеровом циљу у Египту. Принц Талал, саудијски краљевић, и принц Бадр, син оснивача саудијског краљевства, били су међу Насеровим следбеницима и формирали Покрет слободних принчева. 

Његов утицај је уздрмао проамеричке деспоте у Заливу и северној Африци и резултирао великим западним и израелским улагањима у режим његових непријатеља.

За Насера, покрет је био револуционаран у двоструком смислу те речи. Било је то противно и локалним интересима више класе и западним колонијалним силама. Један од његових најпознатијих слогана био је „Подигни главу, брате мој, ера колонијализма је завршена. (Беинин, у горе цитираном чланку, искривљује слоган цитирајући га на колоквијалном арапском — док је он познат у класичном арапском — и изостављајући помињање колонијализма, из неког разлога).  

Насерова национализација Суецког канала била је један од најзначајнијих чинова пркоса западним колонијалним силама у арапској историји; његова декларација га је катапултирала у регионалну и међународну истакнутост. Насер је постао више од арапског лидера. Био је симбол свих земаља у развоју и ослободилачких покрета које је подржавао.

Насерова политичка терминологија обликовала је еру у којој је живео, па чак и еру која га је пратила. Велики део језика који окружује арапско-израелски сукоб потиче из његове сопствене реторике. Инсистирање на „праведном и свеобухватном“ миру био је камен темељац Насеровог приступа. А ни после пораза 1967. није се предао. Уместо тога, он је кренуо у велико реструктурирање египатске војске. Снажан учинак египатске војске у првих неколико дана Октобарског рата 1973. био је последица припрема предузетих под Насером, иако је Садатово управљање ратом на крају довело до победе Израела.

Социјална правда

Гамал `Абдул-Насер разговара са бескућником Египћанином и нуди му посао, након што је човек пронађен како спава испод бине на којој је Насер седео, 1959. (Недељник Ал-Ахрам, Викимедијина остава)

Обим Насерових промена може се мерити тешким положајем египатских маса (радника и сељака). 

За време монархије образовање и хоспитализација били су привилегија богате елите. Мој покојни отац похађао је правни факултет Универзитета у Каиру 1940-их (звао се Универзитет Фуад И, по краљу) и студенти су у то време били искључиво из елитног порекла, из Египта и арапског света. 

Након 1952. Насер је образовање (на свим нивоима) учинио бесплатним и доступним за све Египћане. Чак је основао панарапски универзитет у Бејруту, који и даље постоји. Медицинска нега под Насером је била бесплатна.

Окосницу Насеровог режима чинили су радни људи који су имали велике користи од његових друштвених реформи. Док је елиминисао привилегије и предности владајуће елите, Насер је покренуо аграрне реформе и ставио земљу на располагање сељацима који су потицали из породица које вековима нису поседовале земљу. 

Постоји прича о Насеру који је посетио фабрику и видео раднике како једу лук и хлеб за ручак. Био је толико узнемирен да је захтевао велико реструктурирање буџета како би се променила основна храна индустријских радника. Насерова влада је била прва међу арапским владама која је објавила издања књига у меким повезима како би ширила знање међу масама. Штампање књига у Бејруту и ​​Каиру, центрима арапског издаваштва, до сада је било усмерено само на неколико привилегованих.

Демократија

Гамал `Абдул-Насер полаже заклетву за други мандат као председник Египта, 25. марта 1965. (Недељник Ал-Ахрам, Викимедијина остава)

Насерову владу често критикују због недостатка демократије. Веровао је у народну заступљеност и поставио је, по први пут у египатској историји, представнике радника и сељака у египатски парламент који је био клуб богате елите. 

Тачно је да Насеров режим није био стилизован по западним капиталистичким демократијама, али где су биле те демократије у региону у то време? Да ли су САД били савезници у северној Африци иу заливским демократијама? Не.

До данас, заливски деспоти и њихови пропагандисти оптужују Насера ​​за антидемократију. Египат под Насером одржао је редовне изборе и гласање за Насера ​​за председника се не може оспорити. Истина је да је забранио политичке партије, али слоган после 1967. године, „Нема гласа изнад оног у бици“, био је замишљен као упозорење реакционарним елементима у Египту који су желели (у име Залива и западних сила) да искористе прилику пораза 1967. да поткопа режим. Штавише, слоган је имао за циљ да као главни приоритет постави обнову египатске војске и припрему за будућу битку са Израелом. 

И поред свеколике пропаганде о Насеровој тиранији, број погубљења под његовом влашћу, од 1952. до 1970. године, износи 11 (према пребројавању највећег Насеровог стручњака, Камала Кхалафа Ал-Тавила). Већина њих припадала је Муслиманској браћи која је — по налогу заливских деспота и западних сила — покушавала да збаци режим. Покушали су да убију Насера. Ти исти муслимански фундаменталисти потражили су уточиште у Заливу где су формирали милитантне исламистичке идеологије и покрете о којима слушамо (и жалимо се) до данас. Иран и Саудијска Арабија погубе више људи месечно, него што је Насер наредио да се погубе током целе своје владавине. 

1967

Насер је често, и с правом, крив за пораз 1967. године. Пораз је био прилично катастрофалан у арапској савременој историји и проширио је не само величину израелске окупационе државе већ и њен домет на арапски исток и северну Африку. 

Али оно што сада знамо о том периоду (нарочито из Хазема Кандила Војници, шпијуни и државници: Египатски пут до побуне) баца ново светло на разлоге акција које су претходиле израелском нападу. 

Анвар Садат (лево) и Гамал `Абдул-Насер у Народној скупштини, 1964. (Викимедијина остава)

Глупа теорија да је Насер дозволио глупаву, `Абдул-Хакиму `Амеру (тадашњем начелнику египатске војске) да управља оружаним снагама само зато што је био његов „друг“ је укинута. Сада знамо да Насер једноставно није био у стању да уклони `Амера који је контролисао египатску војску и претио сопственом вођству. 

Далеко од тога да му је пријатељ, `Амер је створио центар моћи и спречио Насеров план да професионализује египатску војску. „Амер је био више ривал Насеру, него савезник. Насерова стварна контрола над египатском војском протезала се само од 1967. до његове смрти 1970. године, а период је карактерисао маестралан учинак египатске војске током Рата на исцрпљивање.

Ово није носталгичан повратак у прошлост, нити покушај да се врати дух из претходног века. Али историју прошлог века писале су реакционарне снаге на Западу у дослуху са медијским империјама заливских деспота. 

Садат (очито по налогу својих америчких спонзора) покренуо је огромну кампању (финансирану из Залива) да искриви наслеђе Насера ​​и да омаловажи његов карактер (човека који је био непоткупљив и који је оставио једва нешто својој породици која се ослањала на државна пензија за преживљавање). Забрињавајуће је што је његово омаловажавање Насера ​​утицало на размишљање неких арапских левичара, па чак и левичара на Западу.

Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као@асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Молимо Вас допринети до вести конзорцијума'
25тх Анниверсари Фалл Фунд Дриве