ЉУТИ АРАП: Нормализација УАЕ са Израелом поклон Трампу

Ас`ад АбуКхалил каже да је Мухамед бин Заид био срећан што је америчком председнику пружио спољнополитички трик који му је био потребан.  

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Wхиле Мухамед бин Салман, престолонаследник Саудијске Арабије (МбС), постао је озлоглашен по својој улози у убиству саудијског новинара Џамала Кашогија и по својим војним авантурама на Блиском истоку, улози његовог колеге у Уједињеним Арапским Емиратима, Мухамеда бин Заид (МбЗ), стварни владар УАЕ, мање је видљив. За разлику од МбС-а, познат је по томе што преферира тајну дипломатију, избегавање медија и скривене интриге.

Али улога МбЗ-а на Блиском истоку је у ствари већа од МбС-ове: на пример, он је био ментор МбС-а у уметности репресије и регионалних несрећа. МбЗ је такође војно укључен у Либију и Јемен и послао је трупе у Авганистан да помогну америчкој окупацији. Он користи свог палестинског помоћника, Мухамеда Дахлана, да купи утицај међу Палестинцима.

Драматичну декларацију о предстојећем мировном споразуму између УАЕ и Израела намерно је преувеличао Џаред Кушнер, зет и помоћник председника Доналда Трампа, који очајнички жели да припише успех у спољној политици и Трамповој администрацији и себи у светлу понорног неуспеха Договора века, личне и политичке иницијативе. 

Али западни медији, који пате од акутног случаја расистичке пристрасности у корист Израела у односу на Арапе, увек ће се односити према причама о нормализацији са Израелом са додатним симпатијама и претераним ентузијазмом. До данас, египатски антисемит (и симпатизер нациста) Анвар Садат добија велику покривеност у америчким медијима упркос свом бруталном тиранском режиму, као и његовом прибегавању исламистичкој милитантности против левичарских и арапских националистичких критичара. (Иронично су га убили исти исламистички милитанти које је спонзорисао против левице, након смрти Гамала Абдела Насера ​​1970.). 

Они не представљају арапски народ

Израел (и симпатични западни медији) покушавају да третирају сваког арапског деспота који склопи мир са Израелом као представника арапског народа. Тако арапски тирани постају познати у медијском говору као вође такозваног „арапског света;“ Гласноговорници саудијског режима су идентификовани као „пан-арапске новине;“ а чланови пратње краљевске породице третирају се као гласноговорници арапских маса. (Бен Хабард у својој књизи о МбС-у ради управо то).

Арапски свет се заиста променио од 1968. године, када су се арапски лидери, под вођством Насера ​​(јединог арапског лидера који је заиста био заговаран у целом арапском свету, и чије су речи утицале на све арапске престонице), састали у Картуму да подигну „3 не“:

„Не миру са Израелом, не преговорима са Израелом и не признавању Израела.

Слоган је заправо био покушај арапских владара да одговоре на народно одбацивање Израела, а слоган није био тако радикалан као што је звучао у то време, или после. У стварности, Насер је заправо дао дозволу јорданском краљу да се укључи у тајне преговоре, чак и са Израелом.  

Непосвећен Палестини

Заливски режими, као што су УАЕ, никада нису били директно укључени у арапско-израелски сукоб. Наравно, на интернету можете пронаћи слике саудијских принчева који су наводно прошли војну обуку да подрже Насера ​​1956. године, када су Велика Британија, Француска и Израел напале Египат због Насерове национализације Суецког канала.

Али те слике су храна за хумор и спрдњу младих Арапа, не више. Када заливски режими говоре о својој прошлој подршци Палестинцима, они се само позивају на уплате које су у прошлости извршили ПЛО-у под Јасером Арафатом (а касније у мањим износима Палесининској власти). 

Заливски режими су плаћали новац за заштиту ПЛО; они су се старали да се њихова земља не користи за војне операције ПЛО-а против западних или арапских циљева. Саудијска Арабија је такође наметнула посебне порезе Палестинцима који раде у краљевству и донирала приходе — уз велику помпу и публицитет — руководству ПЛО-а.

Исплате заливског режима служиле су још једној, фаталнијој сврси: биле су осмишљене, прво да подрже Арафата против његових радикалних ривала унутар Фатх покрета, а касније да подрже десничарски, Фатх покрет против радикалнијег марксистичког народног фронта за ослобођење Палестине ( ПФЛП). 

Арафат је користио новац (који никада није износио милијарде које је саудијски режим донирао авганистанском циљу против комунистичког режима у Авганистану) да откупи и исплати како ривале тако и лојалисте.

Када су Арафат и ПЛО изразили симпатије према Садаму Хусеину, након његове инвазије и окупације Кувајта 1990. године, заливско финансирање ПЛО је заустављено и ово Арафатово финансијско гушење било је кључни фактор за његово једнострано настојање да постигне мир са Израелом. 

Заливско-израелске везе

Штавише, САД су такође тражиле смањење средстава ПЛО-а како би извршиле притисак на Арафата да учини више уступака и компромиса са Израелом. Везе заливских режима са Израелом постале су интензивније у то време (односи између неких земаља Залива и Израела датирају раније: Саудијска Арабија је прибегла Израелу 1960-их током свог бруталног рата у Јемену, а султан Кабус из Омана је добио подршку Израела када се суочио са храбра радикална побуна у Дофару 1970-их).

Управо је Катар, међу земљама Залива, покренуо отворену нормализацију са Израелом касних 1990-их, када је непријатељство између катарског и саудијског режима достигло свој врхунац. Катарски емир оптужио је саудијски режим да покушава да га свргне, и тражио је односе са Израелом како би био противтежа — по његовом мишљењу — саудијској хегемонији, као да ће Израел спасити катарски трон.

Али катарски режим је деловао на самом принципу који је функционисао Арафат: да можете доћи до америчке администрације и умирити Конгрес само умирујућим израелску владу. А телевизијски канал катарског режима, Ал-Јазеера, прекршио је до сада чврст принцип арапских медија, а то је да никада не угошћују израелске госте. Катарски режим увео је израелске пропагандисте у арапске домове.

У том контексту су заливски режими почели своју трку ка Тел Авиву. 

И УАЕ и Саудијска Арабија желеле су да избегну гнев америчког Конгреса после 11. септембра, и знали су да ће АИПАЦ наградити свако приближавање заливских деспота и Тел Авива. Обе земље су такође знале да ће нови односи повећати и понуду оружја за арапске краљевске куповине. 

Велики губитник у овом новом заливском налету на Тел Авив је јордански режим, који је — заједно са, у мањој мери, са мароканским режимом — играо улогу гласника између Израела и заливских деспота. Сви су они нашли канале ка Израелу и, што је значајно, Кувајт је остао последњи залив у Заливу против успостављања односа са Израелом. 

Није случајно да од свих заливских земаља, Кувајт остаје једини који има (благо) репрезентативан политички систем — колико и мањкав колико му је дата политичка надмоћ краљевске породице и војно присуство САД — и њихове штампе дозвољава отвореност и дебате — иако ограничене — које никада нису виђене у суседним земљама Залива. Кувајт, у том погледу, више поштује своје домаће јавно мњење него заливске режиме који су отворили везе са Израелом.

Међутим, нормализација арапских деспота са Израелом има своју цену. Они морају да повећају ниво угњетавања код куће да би се укључили у отворену нормализацију и да би примили израелске званичне госте. Садат је морао да повећа ниво репресије — уз америчко-израелске благослове и оружје — што је резултирало његовим убиством. 

Али САД су увек спремне да помогну, заједно са Израелом, у финансијској, војној и обавештајној помоћи да помогну да се арапски деспоти одрже на власти. 

Постојале су неке истине које је Трамп изрекао о америчкој спољној политици на Блиском истоку које ниједан претходни председник никада није изрекао. Рекао је да је однос између САД и Залива чисто трансакцијски: САД их држе на власти у замену за лојалност. А Трамп је пристао да има добре односе са заливским тиранима само зато што је захтевао више новца, а још више лојалности. 

У том контексту треба читати нормализацију УАЕ са Израелом.

Неће се много променити у историји палестинске ствари са формалним признањем УАЕ и дипломатским везама са Израелом. Заливски деспоти никада нису подржавали палестинску борбу. Они су потомци владара који су произвели арапски пораз 1948. по налогу британске колонијалне силе. 

Они воле да обећавају Израелу да могу да промене арапску политичку културу, али то је празно обећање. Ниједан од тих владара не ужива никакву популарност међу арапским народом, а скоро сви Арапи никада нису чули глас МбЗ-а, који избегава да говори у јавности. Египатски народ, који након више од 40 година нормализације са Израелом, остаје чврсто против тога, а америчке марионете у Каиру и даље се плаше посете Израелу због непријатељске реакције јавности.

Суочен са тешким напорима за реизбор, Трампу је био потребан спољнополитички трик, а МбЗ је био више него спреман да му га пружи.

Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.

Молимо Вас допринети до Цонсортиум Невс
на своју 25. годишњицу