Сада је у Вашингтону постало отворено да је политика Трампове администрације у Венецуели срамотан неуспех, али да ли ће се следећа администрација мудрити или удвостручити?, пита Стив Елнер.
By Стеве Еллнер
Специјално за вести конзорцијума
Sнедавна окарактеризација политике САД према Венецуели од стране аутора Криса Марфија као „неублажену катастрофу” јасно показује да многи у политичком естаблишменту препознају потребу за променом курса. Изјава једног тако утицајног демократа може сигнализирати ревизију политике према Венецуели, иако не нарочито свеобухватну, од стране администрације Џоа Бајдена.
Марфи (ЦТ-Д), који је дао своје коментаре специјалном представнику за Венецуелу Елиоту Абрамсу на саслушању у Комитету за спољне послове 4. августа, истакао је да неслагања унутар венецуеланске опозиције прете руководству самопроглашеног „председника“ Хуана Гваида. Марфи је упитао Абрамса: „Да ли ће Хуан Гваидо [за Трампову администрацију] трајно бити признати лидер Венецуеле, без обзира на то како се услови на терену мењају?“
Питање је било добро јер је успех Трампове венецуелске стратегије заснован на Гваидовом континуираном неоспорном вођству. Не постоји резервна стратегија.
Од Гваидоовог самопроглашења 23. јануара 2019, Вашингтон је дао све од себе да за њега добије светско признање и да поткопа власт председника Николаса Мадура. Али покушаји промене режима претворили су се у глупост једну за другом, укључујући покушај војног удара који подржавају САД 30. априла 2019. и војни упад из Колумбије овог маја. Чак је и Трамп признао да политички непроверени Гваидо (који је управо напунио 37 година) није био на висини задатка.
Марфи је изјавио на саслушању у сенатском одбору „наша велика представа у којој смо препознали Гваида одмах иза капије… једноставно није функционисала“.
Ипак, по речима и делима који су долазили из Беле куће могло би се помислити да се дешава управо супротно: да је Гваидо на ивици да свргне Мадура. Сваких неколико дана Трампова администрација, жељна великог успеха који ће се претворити у гласове у новембру, ескалира свој рат против Венецуеле, за коју сматра да је рањивија мета од Ирана.
Трамп се 14. јуна похвалио да су четири нафтна танкера на путу из Ирана за Венецуелу натерале САД да крену ка Хјустону.
Истог дана, портпарол Стејт департмента је хвалио успех свог „кампања максималног притиска” у којој „све више глобалних бродских флота [избегава трговину Ирана и Венецуеле због наших санкција“, које се сада користе за претње бродарским компанијама, осигуравајућим компанијама и капетанима бродова, између осталих.
Нада Вашингтона је несумњиво да ће се ситуација у Венецуели погоршати.
На то је алудирао аналитичар истраживачког центра и саветник Стејт департмента Еван Елис у свом извештају „Венецуела: Пандемија и страна интервенција у нарко држави у колапсу.” Елис истиче да „Цовид-19 сада обећава да ће преобразити венецуеланску кризу у ширу. Он додаје да би „смртна казна изазвана болешћу могла да буде последња кап у дезинтеграцији преостале дисциплине војних и других безбедносних снага“.
Марфијеви аргументи добри и лоши
Марфијеви аргументи на саслушању у Сенату били су прагматични, а не принципијелни. Његов став да Трампова венецуеланска стратегија није функционисала сугерише могућност дистанцирања председника Бајдена од Гваида. Марфијев став има позитивне и негативне импликације. Позитивно јер долази из странке чији су главни лидери ревносно поздравили Гваидоово присуство на Трамповом обраћању о стању Уније у фебруару. (Запамтите председницу Представничког дома демократа Ненси Пелоси како је устала и пљескала, за разлику од њене реакције на скоро све остало што је Трамп рекао те вечери.)
Одлука да се Гваида престане називати „председником“ била би прећутно признање да је Вашингтон погрешио када је предао милијарде долара венецуеланске имовине, укључујући ЦИТГО, Гваидоовој паралелној влади. Ово није мали неуспех. Активистичка улога Трампове администрације у покушају да натера друге земље, организације и корпорације, укључујући Русију, Кину, Кубу и, веровали или не, Иран да се придржава санкција против Венецуеле, има мало паралела у историји.
Залагање Вашингтона за санкције је поткрепљено аргументом да је Гуаидо, а не Мадуро, законити председник Венецуеле. Удаљавање од Гваида би умањило ову кампању и поткопало престиж САД, барем краткорочно.
Марфи је, уз његову част, препознао да је опозиција у Венецуели горко подељена. Трампова администрација одбацује опозициони блок против Гваидоа као да се састоји од неваљалих политичара, од којих је неке ударила санкцијама. Али недавно је хијерархија Католичке цркве, која се жестоко противила Мадуру и његовом претходнику Угу Чавесу, оштро критиковала про-Гваидоов блок због одбијања да учествује на парламентарним изборима заказаним за децембар.
Епископска конференција Венецуеле је 11. августа издала документ у којем се наводи „апстенционизам продубљује друштвено-политичку пукотину у нацији и недостатак наде у будућност.” У другом недавном развоју догађаја, Енрике Мендоза из социјално-хришћанске партије ЦОПЕИ постао је најновији на листи дугогодишњих политичких лидера који учествују на децембарским изборима. Амерички медији мало говоре о вестима попут ове које дискредитују Гваида и његове савезнике.
Трамп оштро говори о Венецуели, али се диви насилницима и диктаторима попут Николаса Мадура.
Као председник, залагаћу се за народ Венецуеле и за демократију. https://t.co/eUt28UxyXS
- Јое Биден (@ЈоеБиден) Јун 22, 2020
Права лекција
Али Марфијев став је далеко од разматрања стварних питања и лекција које треба научити из Гваидоовог фијаска, односно важности поштовања националног суверенитета. Уместо да се суочи са тим питањем, Марфи је замерио Абрамсу и Трампу што нису били интелигентнији у покушајима да постигну промену режима.
Сенатор је рекао Абрамсу: „Могли смо да искористимо могућност признања или санкција САД као полугу” и могли смо да учинимо више да консултујемо наше европске савезнике и да „разговарамо или неутралишемо Кину и Русију” у раној фази. Укратко, „све што смо урадили је да смо првог дана одиграли све карте и није успело.
Новинар, добитник Пулицерове награде Глен Гринвалд, осудио је Марфијево резоновање у одбрани америчке хегемоније, рекавши „Мурпхи је био „бесан“ што је Америка под Трампом изгубила „природно право“ да контролише ко управља Венецуелом“.
Питање националног суверенитета се манифестује у Венецуели у дебати између опозиционих фракција за и против Гваидоа, развој којег амерички медији такође не знају. Анти-Гваидо фракција је преузела заставу националног суверенитета. Мигел Салазар, председник конзервативне странке ЦОПЕИ, недавно је изјавио (по речима Ел Универсал) "међународне заједнице је погоршао [венецуелански] сукоб, иако решавање проблема мора бити у Венецуели (рукама) и не подлега смерницама Сједињених Држава.
Заставу националног суверенитета подижу два главна противника Вашингтона на светској сцени, Кина и Русија, у својим изјавама о Венецуели на начин који повећава њихов међународни углед. Заиста, Сједињене Државе се све више налазе изоловане на светској сцени, што је постало очигледно у понижавајућем поразу прошлог петка у Савету безбедности УН, где су САД рачунале само на глас Доминиканске Републике за њено предложено обнављање бојкота продаје оружја у Иран.
Иако је мало вероватно да ће председник Бајден направити потпуни преокрет у вези са венецуеланском политиком, приступ који се више не односи на руке би много допринео ублажавању тензија у тој земљи и постизању степена поштовања према Вашингтону широм света.
Стив Елнер, пензионисани професор на Универсидад де Ориенте (Венецуела), тренутно је помоћни главни уредник часописа Латиноамеричке перспективеОн је уредник часописа Пинк плима Латинске Америке: Пробоји и недостаци (КСНУМКС) и Латиноамерички екстрактивизам: зависност, ресурсни национализам и отпор у широкој перспективи (бити пуштен).
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Молимо Вас допринети до Конзорцијум
Вести о свом Годишњица КСНУМКСтх
Донирајте безбедно са 
ПаиПал ovde.
Или безбедно кредитном картицом или проверите кликом на црвено дугме: