Било да се ради о Ираку, Сирији или Либану, Иран и његови савезници пристају на надмоћ својих непријатеља, пише Ас`ад АбуКхалил.
Демонстранти у Техеранском Зеленом покрету, 16. јун 2009. (Милад Авазбеиги, ЦЦ БИ-СА 2.0, Викимедиа Цоммонс)
By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума
EОд када је председник Хасан Рохани преузео власт 2013. године, влада у Ирану је у стању стратешког опреза или чак повлачења. Пратећи тзв Зелени покрет (углавном урбане омладине након спорних — и највероватније лажних — председничких избора 2009.), тим Роханија и министра спољних послова Џавада Зарифа апеловао на младе образоване Иранце обећавајући помирење са Западом и брзо економско олакшање.
Њихова опклада је била заснована на идеји да ће уступци САД у вези са нуклеарним програмом неизбежно довести до брзог окончања смртоносних санкција које су увеле САД, а самим тим и већи део света. (Свака земља која прекрши санкције САД може очекивати да ће сама бити погођена њима, ризик који ће се суочити неколико земаља. Чак се и Либан — за који се лажно претпоставља да га води Хизбулах — стриктно придржава америчких санкција Ирану). Али тим Роухани-Зариф је погрешио на многим фронтовима.
Прво, преговарали су са америчким председником у последње две године његовог председништва – фаза „хроме патке” како је Американци називају – када је ослабљена његова способност да постигне циљеве или чак утиче на Конгрес. Барак Обама није могао ни да убеди амерички Сенат да размотри његову кандидатуру за врховног представника суд. Ипак, Роухани-Зариф тим је израчунао да ће Обама моћи да гарантује трајну америчку подршку споразума, иако је то постигнуто само неколико месеци пре него што је почела председничка кампања после Обаме.
Друго, ирански режим није ни покушао да постигне споразум са САД, који би захтевао ратификацију Сената (а то би било немогуће с обзиром на тамошњу републиканску већину). Дакле, Иранци су требали знати да су у најбољем случају постигли слаб споразум, са роком трајања не дужим од Обаминог све мањег мандата. То што је споразум добио подршку Савета безбедности УН није много значило Вашингтону, који флагрантно крши међународно право без плаћања цене.
>>Молим поклонити до ЦНс' 25тх Анниверсари Спринг Фунд Дриве<
Треће, споразум има уграђене механизме за хитне међународне санкције у случају да Иран одустане од споразума или прекрши његове услове. Ирански преговарачки тим није инсистирао, нити је добио, било каква средства да исправе кршења од стране САД. Дакле, казне за прекршаје су директно и једнострано постављене Ирану. Чак ни резолуција Савета безбедности УН, која је подржала споразум, није садржала језик којим би се казниле државе чланице за кршење споразума или саме резолуције, која је — уз подршку Савета безбедности — одмах постала део међународног права.
Тим Зариф-Роухани. (Ерфан Коуцхари преко Викимедијине оставе)
Рапид Бреакдовн
Био је потребан само избор републиканског председника да се споразум прекрши. А није чак ни јасно да се демократски наследник Обаме не би показао да одговара на бескрајну листу захтева и приговора израелске владе. Што се тиче Европљана, чим је Доналд Трамп почео да критикује споразум током кампање 2016, они су се придружили, рекавши да споразум мора да се модификује да би се окончало тестирање балистичких пројектила. То никада није био део споразума (предложила га је америчка страна, али су Иранци одлучно одбили да га укључе у преговоре).
А када су САД прекршиле споразум — или када су САД одлучиле да одбаце сагласност на резолуцију Савета безбедности УН којом се споразум подржава — Иран никада није одустао од покушаја да оживи леш. Трамп је врло јасно ставио до знања да је споразум мртав и предложио је нове преговоре, али тим Рохани-Зариф је наставио да рачуна на Европљане да спасе договор. Али ретко, од Другог светског рата, европске владе се нису слагале са САД по питању њених спољнополитичких принципа на Блиском истоку. Реакција француског генерала Шарла де Гола против израелских напада на Египат, Сирију и Јордан 1967. је изузетак.
Рохани-Зариф, који се поноси тиме што су западни експерти, показао се наиван у размишљању да би могли — на основу иранске добре воље и верног придржавања нуклеарног споразума — да одврате Европу од приоритета спољне политике САД и Израела. Показало се да је то глупо. Иран је данас у застоју, или живом песку: не добија алтернативу од Европе која би му омогућила да тргује на међународном тржишту и није вољан да у потпуности одбаци нуклеарни споразум.
Европљани нису успели да обезбеде алтернативни систем који би Ирану омогућио куповину са међународног тржишта. Европљани или не желе или не могу да заобиђу америчке финансијске санкције, а европске компаније нису спремне да ризикују незадовољство САД. Али како Иранци не би инсистирали на убацивању клаузула како би се осигурало да ће њихово поштовање споразума бити награђено, чак и у случају кршења од стране САД?
У међувремену, такозвани ирански тврдолинијаши су у дефанзиви у Ирану. Врховни вођа се у основи држао формуле Рохани-Зариф, вероватно због недостатка политичких и војних алтернатива. Санкције САД, у доба електронског банкарства, постале су далеко строже и ефикасније него што су биле током 1990-их када су САД увеле санкције Ираку; колико год окрутне и нехумане биле те санкције. Под Трампом, америчке санкције су могле брзо да затворе иранску нафту производња, а знаци народног незадовољства ограничавају способност режима да се укључи у скупе одговоре.
Ирански министар спољних послова Зариф и амерички државни секретар Џон Кери опраштају се након што је Зариф прочитао декларацију о нуклеарном споразуму на фарсију у Аустријском центру у Бечу, 14. јула 2015. (Стејт департмент САД)
Стратешко смањење
Постоје примери иранског стратешког повлачења, или, тачније, повлачења. Иран и његови савезници у региону јасно шаљу сигнале да по сваку цену чврсто избегавају борбу са САД и Израелом. Али у односима са САД и Израелом, демонстрација слабости ће само потакнути више милитантности и оружаних напада.
Значајно је да су Иран и његови савезници израчунали да је одмазда за убиство једног од његових највиших команданата, Касима Сулејманија, (па чак и Абу Махдија ал-Мухандиса, кључног вође Хашдових снага у Ираку чија је улога у борби против ИСИС-а вероватно била већа). него код ирачких генерала које су обучавали САД) било би прескупо. Тај недостатак одмазде ће, међутим, вероватно изазвати нове нападе САД и Израела на иранске циљеве. Сулејмани није био само кључна личност у иранској влади, већ је вероватно био и трећи по команди (после врховног вође Алија Хамнеија и Хизбулаховог Хасана Насралаха) у регионалном савезу отпора.
Касем Сулејмани (лево) са Абу Махдијем ал-Мухандисом (десно) на церемонији 2017. у Техерану. (Новинска агенција Фарс, ЦЦ БИ 4.0, Викимедиа Цоммонс)
Израел и САД сада могу израчунати да се лако могу извући са убиством личности нижег (или чак вишег) ранга од Сулејманија у целом региону. (Иран је узвратио на Сулејманијево убиство симболичним нападом на напуштену америчку војну базу у Ал-Анбару). Оно што би ограничило улогу САД – али не и Израела – у ескалацији јесте склоност Трампа – посебно у доба коронавируса и економске рецесије – да избегава војне авантуре у иностранству.
Било да се ради о Ираку, Сирији или Либану, Иран и његови савезници показују изузетан опрез, па чак и пристанак на надмоћ својих непријатеља. Иранска влада је честитала именовање новог ирачког премијера који је био марионета америчке окупације. (Мустафа Казими је радио са фондацијом Ирак Мемори Фоундатион, коју је водио неоконзервативац Канан Макија. И чак је потписао петицију изражавајући захвалност бившем председнику САД Џорџу Бушу и бившем премијеру Велике Британије Тонију Блеру због инвазије и окупације Ирака). Иран више не инсистира да један од његових савезника, или човек мање близак америчкој окупацији, буде именован за премијера.
У Сирији, Израел наставља своје узастопне нападе на војне циљеве Ирана и Хизбуллаха без одговора или одмазде било које стране. У Либану, нова влада наставља преговоре са ММФ-ом упркос ранијим резервама Хизбуллаха. Поврх свега, Хизбулах је одлучио да ћути о дрском кријумчарењу траженог Американца либанског порекла (Амер Ал-Факури) који је служио као управник у озлоглашеном израелском затвору за мучење у Хијаму.
И упркос растућем народном гневу на гувернера либанске централне банке, Ријада Саламеа, који се нашироко окривљује за финансијску пропаст земље, ни Хизбулах ни његови савезници не залажу се за његово збацивање јер је општепризнато да је Саламе под заштитом америчке владе. Једини изузетак су Хути у Јемену, који одбијају да поклекну у својој ефикасној и жестокој самоодбрани од окрутног саудијског напада.
Недостатак иранског одвраћања не мора нужно бити допринос регионалном миру. То је посебно тачно сада када нова израелска влада (и осрамоћени премијер) можда тражи прилику да нападне Иран, с обзиром на безусловну америчку подршку Израелу под Трампом.
Неспремност Ирана да узврати на континуиране израелске нападе у Сирији, само ће навести Израел да закључи да не постоје казне које треба платити за израелску регионалну агресију. Само у Либану је Израел одвраћан, због Хизбуллаховог утврђеног записа да сваки израелски напад третира као разлог за узвратни напад на Израел.
Али чак и овде, недавни израелски напад дроном на јужна предграђа Бејрута није наишао ни на одговор Хизбуллаха. Израел можда тражи борбу, а његови непријатељи можда неће бити вољни да му дају оно што жели: свеопшти регионални рат.
Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као @асадабукхалил
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
>>Ако цените овај оригинални чланак, Молимо вас поклонити до ЦНс' 25тх Анниверсари Спринг Фунд Дриве<
Америку треба третирати онакву каква јесте, крајње подли, неумољиви, грабежљиви режим пун мржње са којим не може бити компромиса, преговора и споразума.
Сваки уступак или умереност се схвата само као знак слабости, подстичући даљу агресију и тероризам.
Америка је прекршила све споразуме и уговоре које је икада слободно склопила, од 300 плус уговора са црвеним Индијанцима па надаље.
Она је дала свечану обавезу да се НАТО неће ширити „један инч“ изван Немачке. Како је то испало?
Уговор о АБМ, ИНФ уговор, ЈЦПОА, само су неколико очигледних примера.
Споразуми који су склопљени са Русијом око Сирије прекинути су за мање од 24 сата.
Било какав споразум са Америком није вредан папира на коме је штампан.
Као и сваки насилник, Изузетни И Незаменљиви Људи кукају, кукавички олош који урлају као бебе када се нађу на жртви која заправо узвраћа.
Изабрани народ који влада у Вашингтону више не напада Либан, јер знају да ће одмах платити цену ако то ураде.
Једина ствар коју обоје разумеју је добар јак ударац у лоптице сваки пут када изађу из линије.
Свако срање са стране и једне и друге мора да се суочи са тренутним, жестоким, несразмерним одговором.
Све земље у неоконзервацији су биле сувише суздржане у свом одговору.
Они су били жртве америчког тероризма, економског ратовања, политичке субверзије, пропагандног оцрњивања и стварне, геноцидне агресије.
Русија је требало да прекине дипломатске односе дан након што су нападнуте њене дипломатске просторије и домови њених дипломата.
Требало је да се супротстави санкцијама замрзавањем свих плаћања камата западним банкама. Ни у ком случају није требало да подржи америчке санкције против Ирака, Ирана, ДНРК. Требало је да затвори амерички пут снабдевања Авганистаном и заједнички свемирски програм.
Требало је да бојкотује извоз титанијума, ретких земаља, ракетних мотора и нуклеарног горива. Сателитске земље у ЕУ и Јапану је требало натерати да плаћају веома високу цену – без увоза западњачких аутомобила, дувана, алкохола, одеће, накита, сатова, парфема, електричне робе. Све ове ствари се могу направити домаћа или увезена из пријатељских земаља. Стављајући јасно до знања да не може бити дискусија ни о једној теми, о Арктику, глобалном загревању, било чему, све док агресија траје.
Успоставите потпуно одвојену финансијску структуру са Кином – и учините је доступном било којој земљи која је на мети САД. Третирајте Иран, Сирију, ДНРК, Венецуелу као прву линију одбране. Дајте им сво оружје које им је потребно за одбрану.
Кина може учинити исто и више. Јасно дајте до знања да ни једно зрно соје неће бити увезено из Америке, нити један долар више неће бити потрошен на државне обвезнице. Наметните веома високу цену од самог почетка и повећајте је сваки пут када се САД и њени сателити лоше понашају.
Снажно шутните ујака Сема у јаја и наставите да шутирате све док он коначно не почисти свој чин и научи неке манире.
Само се не слажем са ауторовом анализом
„Али тим Роухани-Зариф је погрешио на многим фронтовима“
Како је ико на свету могао да предвиди нешто попут Доналда Трампа?
Изненадио је цео свет. Шокантно, деструктивно изненађење.
Његово незнање, његова грубост, његова ратоборност већ су постали озлоглашени.
Неславна је била и његова спремност да прода америчку спољну политику на Блиском истоку како би потпуно окренуо леђа владавини закона.
Његова деструктивност је сасвим упоредива са ударом муња осветљења.
То нема везе са иранским државницима.
Рохани и Зариф су људи изузетног талента и грациозности.
Али нема одбране или припреме против удара грома.
Да ли је некој земљи под америчким санкцијама икада било дозвољено да постоји у миру као члан међународне породице народа? Не могу да се сетим једног. Сви знамо шта се десило са Ираком, а Либија је уништена након што су санкције укинуте упркос томе што је Гадафи испунио западне захтеве.
Тако да ми се чини да су санкције које је увео ДЦ успорена смртна пресуда, да пре или касније погођене земље могу очекивати да буду уништене.
Једини начин да се то спречи је супротстављање агресији САД/НАТО/ИДФ итд. Како аутор наводи, сваки покушај преговарања или цењкања у доброј намери биће одбачен као знак слабости.
Руско ангажовање у Сирији зауставило је планирано велико уништење те земље. Али Русија у основи седи скрштених руку тамо док Израел и САД раде шта желе значи да се Сирија полако гуши до смрти.
Чини се да је америчка стратегија таква да немилосрдно војно и економски провоцира своје ривале, рачунајући на то да су превише уплашени или преслаби да узврате, и да се полако одвајају док се не укаже прилика да их потпуно униште.
Ово је прилично суморан сценарио јер значи само директну конфронтацију са САД и њени приврженици ће попустити свој стисак. САД су наговестиле да су спремне да употребе нуклеарно оружје као одговор на конвенционални напад на своје снаге, због чега земље попут Русије двапут размисле пре него што назову америчком блефу.
Али америчка и западна моћ нису непобедиве. Западна друштва су у нереду и социјално и економски, а војна и економска моћ Запада није толико моћна као што њени лидери желе да замишљају.
Једина стратегија Кина, Русија, Иран и друге земље којима САД настоје да доминирају, могу следити ако се искључи директна конфронтација је споро и индиректно уништавање америчке економске моћи. Ако долар буде напуштен као примарна светска резервна валута, то би озбиљно утицало на способност САД да бесконачно штампа новац који му је потребан да финансира своју огромну војну инфраструктуру широм света, и учинило вођење рата веома скупим.
За сада се, међутим, чини да Кина и Русија делују веома и веома опрезно. Да ли су коначно схватили да САД нису поштени посредник, да не преговарају у доброј вери и да споразуми са њиховом владом нису вредни папира на коме су штампани? Или још увек чекају „разумног” председника који се неће понашати као да је вођа четвртог рајха?
Успорени колапс запада у друштвеном и економском смислу је наглашен избијањем Цовид-19 да би цео свет могао да види и на крају ће нешто морати да да.
Питам се, како се опадање наставља, да ли ће се начин размишљања супрематизма „један светско царство“ напустити, или ће његови лидери уместо тога напустити разум и усвојити апокалиптични менталитет „на наш или никако“? Питам се и како Кина, Русија, Иран и др. виде ствари и које дугорочне стратегије имају у рукаву? Надам се да не рачунају на то да ће се САД и њени вазали у скорије време смутити.
Америка се у сваком тренутку може срушити као кућа од карата. Далеко је слабији него што ико мисли, као Совјетски Савез 1980-их. Вероватно ће ускоро финансијски, економски, политички, социјално, расно и духовно пропасти. Ово изгледа неизбежно и не може доћи ни тренутак прерано. Када Велики Сатана коначно буде исечен на величину, а његова чизма коначно уклоњена са лица човечанства, ово може само увести бољи свет за цело човечанство.
Наранџасти павијан у Белој кући тренутно позајмљује скоро 50 центи од сваког долара који потроши, 3.2 билиона долара од буџета од 6.7 билиона долара. Током протеклих 6 месеци потрошено је 11 билиона долара на одржавање Велике лепе берзе и биографије. Десетине милиона незапослених. Спољнополитички неуспеси и грешке где год да погледате. Овај кловн је одгризао више него што може да сажваће, и угушиће се.
„(Иран је узвратио на Сулејманијево убиство симболичним нападом на напуштену америчку војну базу у Ал-Анбару)“
Да, било је толико симболично да су САД признале 100+ повређених, укључујући и евакуисане из Ирака, из „напуштене“ базе.
„Зелена револуција“ је била посао ЦИА-е, као и обично са таквим „револуцијама“
Разумем да аутор није задовољан Ираном и његовим савезницима, и да има сва права да буде. Али чињенице су тврдоглаве.
Странке које не разумем су Русија и Кина. Зашто они, пре свега Пекинг, не подржавају Иран више у економској политичкој и војној подршци? Њихова привидна неутралност је стратешки опасна као што је иранска пат позиција.
„Њихова опклада је била заснована на идеји да ће уступци САД у вези са нуклеарним програмом неизбежно довести до брзог окончања смртоносних санкција које су увеле САД“
Бвааахаааахаааа!!!!
Нисам сигуран да ли си саркастичан или не.
Искрено, надам се – за добро Ирана и региона (не укључујући окупирану Палестину, осим за саме Палестинце) да ће шта год да иранска влада – Рохани и Зариф посебно – и ИРГЦ остати јака и потпуно способна и спремна да озбиљно оштети ако не уништи оне који би их уништили. Ови други дефинитивно заслужују све што добију и надамо се пре него касније иу пуној мери.
Здраво Анне,
Да, био сам саркастичан. Био је то мој неспретни покушај да укажем на узалудност склапања било каквих послова са америчко-ционистичком империјом.