ЉУТИ АРАП: Извињење МбС-а

У својој новој књизи о саудијском престолонаследнику, Бен Хабард ни мало не одступа од конвенционалне мудрости западних новинара, пише Ас`ад АбуКхалил.

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Wисточне владе и медији су били фасцинирани Мухамедом бин Салманом од када га је његов отац, владајући краљ, уздигао на власт и занемарио традиционална династичка правила сукцесије. Младост га је учинила привлачним предметом анализе и великих очекивања међу западним новинарима и званичницима. 

Што је више одступао од савремене арапске политичке реторике, посебно о палестинском питању (које је игнорисао на арапском и оцрњен на енглеском) што су му се више дивили у западној штампи. Томас Фридман је, између осталих, брзо пожурио да га упозна и напише похвалне чланке о њему Нев Иорк Тимес. За Фридмана, он оличење „арапско пролеће“ — како се период испуњен ратовима и крвљу невиних људи и даље може окарактерисати као „пролеће“?

Нова књига Бена Хабарда о МбС-у требало би да пружи читаоцима портрет човека о коме се врло мало зна — у арапском свету или било где другде. Хабард је шеф бироа у Бејруту Нев Иорк Тимес и један је од ретких западних дописника који течно говоре арапски. Много је путовао по краљевству и покрио успон МбС-а за Пута. 

Али Хабард ни мало не одступа од конвенционалне мудрости западних новинара, посебно о принципима америчке империје, или о очигледној пристрасности америчких медија у корист израелске окупације и агресије. Овде, у његовој књизи, то се јасно и често среће. 

О Хизбулаху каже да он „користи свој утицај да угрози Израел“. (стр. 178). Израел је окупирао Јужни Либан од 1976. до 2000. Ретко је заустављао своје редовне упаде и кампање бомбардовања Либана од 1950-их до 2000. године, а ипак Хабард верује да Хизбулах (који никада није постојао пре израелске инвазије 1982.) који Израелу прети окупирао Либан, вероватно је једноставно гледао своја посла као окупациона сила. За њега је Хизбулах само милиција намењена да „прети Израелу“ (стр. 180). Другим речима, оптужује оне који су окупирани претњама свом окупатору.   

Међу онима који су се годинама одупирали израелској окупацији у Либану били су комунисти, арапски националисти, сиријски националисти и исламисти. Хабард би их све видео као провокативне снаге које „прете и прете Израелу“. Ова пристрасност поставља позорницу за читаоца.

Није много ново

У овом извештају о МбС-у нема много новог осим онога што је већ објављено у западним медијима и онога што је написао сам Хабард. Књига само додаје детаље и процват, од којих је већина заснована на саудијским краљевским изворима или западним и блискоисточним дипломатским изворима. Шокантно, аутор који зна да чита арапски није се замарао арапским изворима: његова библиографија укључује једну књигу саудијског дисидента (али је објављена на енглеском).

Саудијска опозиција је била прилично плодна у производњи материјала (од којих су неки научни) о саудијском режиму, али Хабард се тиме није замарао. По томе се не разликује од оних западних новинара који не сматрају да су староседеоци поуздани. Још горе, цитирао је књигу о Саудијској Арабији од Сандре Мацкеи (која није стручњак за Блиски исток). Сандра Мацкеи је живела у Саудијској Арабији 1980-их, док је њен муж био лекар у краљевству. Касније ће објавити књигу „Саудијци“, која је требало да буде серијализована за Натионал Инкуирер. Њена књига је прожета расистичким анегдотама и генерализацијама: она „извештава“ да Саудијски мушкарци и жене воде љубав док су обучени (стр. 154); да Саудијске жене слине док једу (стр. 193); и она тврди да „наука није успела да продре у умове саудијских мушкараца“ (стр. 77). Али за Хабарда, Меки је поуздан доушник о Саудијској Арабији.

Књига пати од разних проблема.

Прво, аутор пропушта да помене истакнутост принца Салмана, МбС-овог оца, (пре његовог крунисања) у краљевској породици (стр. 20). Салман је увек био виши члан краљевске породице и формирао је (од 1964. године, када је Фејсал постао краљ) владајућу клику Судаири Седам унутар владајуће породице. Чак и унутар Судаири Севен, Салман је био прилично старији. Хабард примећује да Салман није имао моћну службу, али то не значи да су његове шансе да постане краљ биле „далеке“ (стр. 20). Бити гувернер Ријада у кључним годинама развоја краљевства није била споредна функција — што је он сам преферирао. Као што ми је бивши амерички амбасадор у Саудијској Арабији једном рекао: Салман се увек понашао као да је или краљ или ће то једног дана бити. 

Друго, Хабардов извештај о саудијском режиму и МбС-у је на разним местима прилично апологетски. Он тврди да је МбС био одлучан да Саудијцима пружи „блиставу, просперитетну будућност“ (стр. 13). Али МбС, у ономе што се назива „друштвеним реформама“, углавном је деловао по налогу западних ПР фирми које су га саветовале о начинима да умири западне критичаре и да придобије наклоност међу саудијском омладином. 

Хути протестују против ваздушних напада коалиције предвођене Саудијском Арабијом на Сану, главни град Јемена, септембар 2015. (ВОА/Хенри Риџвел, Викимедијина остава)

Хабард види Саудијску Арабију као жртву (стр. 43) иранског „извоза револуције“ (како каже западни клише) не примећујући да је саудијски режим од самог почетка радио на рушењу исламског режима. Саудијски чланови краљевске породице били су блиски савезници Шаха и финансирали су дуги рат Садама Хусеина против Ирана током иранско-ирачког рата. О Мухамеду бин Натифу (МбН), Хабард тврди да је у краљевству био „слављен као херој“ (стр. 43). У ствари, МбН (као и његов отац Наииф) имао је ужасну репутацију у саудијској јавности јер је Министарство унутрашњих послова било озлоглашено по немилосрдној репресији и мучењу. Како је Хабарду све то промакло, прилично је чудно; али опет, из његовог писања стичете утисак да разговара само са члановима краљевске породице, њиховом пратњом, и са Саудијцима које одобравају чланови краљевске породице. 

Треће, о дугогодишњој традицији саудијске владе да производи верску и политичку литературу нетрпељивости и мизогиније, Хабард једноставно извештава да није чуо увреде на рачун Јевреја и хришћана (иако антисемитизам и даље прожима саудијски школски уџбеници). Хабард чудно одбацује саудијску државну нетрпељивост према шиитима јер је то због „идеолошких разлога и као део ривалства са Ираном” (стр. 62). Да ли би се Хабард усудио да одбаци арапски државни антисемитизам из „идеолошких разлога и као део ривалства са Израелом?“ Не, не треба одбацити ни антисемитизам ни антишиизам и није битно да ли је мотивисан овим или оним разлогом.

Прелетање војних авиона у црвено-белој боји током церемоније добродошлице председника Доналда Трампа и прве даме Меланије Трамп у суботу, 20,2017. маја XNUMX, на Међународном аеродрому Краљ Калид у Ријаду, Саудијска Арабија. (Званична фотографија Беле куће Андреа Хенкс)

Четврто, Хабард с правом указује на утицајну улогу западне консултантске и ПР фирме у влади МбС-а, али његов приказ тих фирми је смешно пропагандистички. Он нам каже да су ти западни консултанти „ценили тачност, транспарентност, демократију и отворена тржишта“ (стр. 74). Било би поштено рећи да је Хабард добио само последњу вредност: њима је стало до отворених тржишта. Те западне компаније (као што је МцКинсеи & Цо.) су познате по својој непрозирности и тајновитости; не транспарентност. И док је истина да чланови краљевске породице не поступају по стандардима тачности (иако је и сам краљ Салман био познат по томе што је био тачан, али Хабард није могао да одоли западном оријенталистичком клишеу о домороцима), тим западним компанијама не смета да савијају своје правила и стандарде све док зарађују милионе на тим режимима. А идеја да те компаније, које опслужују бруталне диктаторе и деспоте широм света, брину о демократији показује вам ниво Хабардове посвећености западној политичкој агенди и митовима.

Пето, његов извештај о Јамал Кхасхогги типично је за западњачку лионизацију човека. Ево Хабарда који признаје да је тај човек био близак саудијској обавештајној служби и да је у основи радио као пропагандиста за разне саудијске принчеве, а ипак говори читаоцу да је Кашоги заговарао демократију. Где је било то залагање када је цела његова каријера била посвећена раду за медије или пресс канцеларије краљевске породице? Хабардова карактеризација Кашогијевих списа на арапском оставља код читаоца сигуран утисак да Хабард никада није читао те чланке. Сматра га демократским новинаром чак и када признаје да би радио саосећајне интервјуе за хонорар (плаћен је 100,000 долара за симпатични интервју са премијером Малезије) (стр. 84). Хабард толико ради на улепшавању записа о Кашогију да описује гласноговорник принца Калида бин Султана, дневник Ал-Хаиат (где је Кашоги писао годинама) као „међународне арапске новине са седиштем у Лондону“. Чинило се да није желео да информише читаоца о врсти новинарства које је Кашоги практиковао.

шесто, о бруталном рату у Јемену, који је створио највећу хуманитарну кризу на свету према УН, Хабард фантастично тврди да су тај рат започели Хути, а не саудијски режим (стр. 96), а сматра да су САД- Саудијски договор о постављању марионете која ће заменити проамеричког деспота Алија Абдулаха Салеха, као план да „држи земљу на окупу“. Хабард је апологета америчке ратне империје, а да тога није ни свестан: он говори о томе како су технологије дале „ауторитарним владама од Русије до Кине нова оруђа за убијање у животе грађана“ (стр. 144). Како је било ко могао, након открића Едварда Сноудена, да игнорише огромну глобалну улогу САД у коришћењу технологије за кршење људских права и живота? Он такође тврди да су САД продале Саудијској Арабији оружје у вредности од милијарде, али под претпоставком да га неће користити. 

Укратко, ово је апологетски западни извештај о порасту МбС-а. Информативан је иако није одговорио на кључна питања о томе како је МбС маневрисао (против своје полубраће, рођака и ујака) у јединог лидера земље. Извештај је такође покварен одавањем почасти МбС-у (и његовим сновима о промени земље), па чак и његовом оцу којег сматра човеком који је пружио услуге палестинској ствари. За праву МбС и Саудијску краљевину, потребан нам је рачун који је мање везан за краљевско окружење и западне дипломатске изворе. 

Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Ако цените овај оригинални чланак, размислите донирања на Цонсортиум Невс како бисмо вам могли донети још прича попут ове. 

Пре него што коментаришете, прочитајте Роберт Парри Политика коментара. Наводи који нису поткријепљени чињеницама, грубе или обмањујуће чињеничне грешке и напади ад хоминем, као и увредљиви или непристојни изрази према другим коментаторима или нашим писцима неће бити објављени. Ако се ваш коментар не појави одмах, будите стрпљиви док се ручно прегледа. Из безбедносних разлога, уздржите се од уметања линкова у своје коментаре, који не би требало да буду дужи од 300 речи.