Нудећи азил прогоњеном издавачу од Викиликс, француски Макрон би побољшао свој статус на безбројним европским ширинама и широм глобалног југа, пише Пепе Ескобар.
By Пепе Есцобар
у Паризу
Специјално за вести конзорцијума
IСасвим је прикладно да се – империјално унапред одређена – судска судбина Џулијана Асанжа одиграва у Британији, дому Џорџа Орвела.
Као што је забележено болним, ужареним Извештаји амбасадора Крега Мареја, оно што се дешава у крунском суду у Вулвичу је подорвеловска фарса са конрадијанским призвуком: хорор... хорор..., ремиксован за Рагинг Твентиес. Срце нашег моралног мрака није у Конгу: оно је у прљавој судници која је повезана са затвором, којим председава ниски царски лакеј.
У једној од књига Мишела Онфреја објављеној прошле године, "Тхеорие де ла Дицтатуре" (Роберт Лафонт) – врхунски дисидент, политички некоректни француски филозоф полази управо од Орвела да испита кључне карактеристике диктатуре новог изгледа. Он прати седам путева уништења: да уништи слободу, осиромаши језик, укине истину, потисне историју, пориче природу, пропагира мржњу и тежи царству.

Мишел Онфрај 2009. (Александре Лопез, ЦЦ БИ 2.0, Викимедиа Цоммонс)
Да би се уништила слобода, наглашава Онфрај, моћ треба да обезбеди стални надзор; уништити лични живот; потиснути самоћу; уједначити мишљење и осудити мисаоне злочине. То звучи као мапа пута за прогон Асанжа од стране владе Сједињених Држава.
Други путеви, као у осиромашеном језику, укључују вежбање новоговора; коришћење двоструког језика; уништавање речи; орализовани језик; говорећи једним језиком; и потискујући класику. То звучи као модус операнди владајућих класа у Хегемону.
Да би укинула истину, моћ мора да учи идеологији; инструментализовати штампу; пропагирати лажне вести; и производи стварност. Да би пропагирала мржњу, моћ, између осталих инструмената, мора створити непријатеља; распиривање ратова; и психијатризују критичко мишљење.
Нема сумње да смо већ заглибили дубоко у овој нео-орвеловској дистопији.
Џон „Изгубљени рај“ Милтон, 1642, није могао бити пророчанскији, када је написао „Они који боле очи људи окривљују их што су слепи“. Како не идентификовати директну паралелу са војском Ле Петит Рои Емануела Макрона, месец за месецом, намерно заслепљујући протестантске Гилетс Јаунес/Жуте прслуке на улицама Француске.
Орвел је био директнији од Милтона, рекавши да је говорити о слободи бесмислено осим ако се не односи на слободу да се људима каже оно што не желе да чују. И ставио је то у контекст цитирајући Милтонов ред: „По познатим правилима древне слободе.
Никаквим „познатим правилима древне слободе“ није дозвољено да продру у срце таме крунског суда у Вулвичу.
Шпијун у служби народа
Хуан Бранко је вероватно најбриљантнији млади француски интелектуалац – наследник фине традиције Сартра/Фуцаулта/Делеузеа. Француски естаблишмент га мрзи, посебно због његовог бестселера “Црепусцуле, " где је изнутра сецирао Макронизам – означен као разбојнички режим – и француског председника као створење и инструмент мале олигархије.

Џулијан Асанж. (Јутјуб још увек)
Управо је објавио "Асанж: Антисуверен" (Лес Едитионс ду Церф), задивљујућа, ерудитска студија коју он дефинише као „филозофску књигу о лику Анти-Суверена. Суверен је наравно државни апарат.
Овде (на француском) је одличан интервју са Бранком о књизи. Не постоји ништа с тим упоредивим у англосфери, која је Асанжа у суштини третирала као непријатну наказу, која избацује клевете пешака и гомила подидеолошке тираде прерушене у чињенице.
Књига је у суштини структурисана као богословија за хиперселективну Ецоле Нормале Супериеуре, августовску школу у Латинској четврти овде која обликује француске елите, привилеговано гнездо институција моћи и репродукције привилегија. Бранко води читаоца у срце овог универзума само да би га натерао да открије Асанжа из угла једног од тих ученика.
Бранцо је имао привилегију да профитира од интеракције између Ецоле Нормале Супериеуре и Јејла. Упознао је Асанжа у амбасади Еквадора у јануару 2014, „у стању радикалне затворености“, а затим га је пратио као правни консултант, затим адвокат, „дан за даном“, све до поновног сусрета са њим у септембру 2016, „спремајући се да ништа мање него променити ток америчких председничких избора и изазвати пад оне која се заклела да ће га сломити, неке Хилари Родам Клинтон.
Бранцо је фасциниран Асанжовим „научним новинарством“ и његовом способношћу да „интервенише у политички простор без заузимања одређеног места“. Асанж је насликан као савремено пророчиште, манијак за слободан приступ информацијама, неко ко „никада није тражио награду, или уметање, или правну заштиту“, што је потпуно другачији модус операнди од било ког медија.

Портрет Хуана Бранка из 2016. (Универзитет Јејл, Викимедијина остава)
Бранко показује како Викиликс „дозволио узбуњивачима да делују“, тако што је паралелно са „производњом података у вези са механизмом савремених апарата моћи“ повећала архиву. У овом оквиру „сваки грађанин може да постане истраживач“.
Дакле, Асанжов рад се бавио прерасподелом моћи. Као да је Асанж постао „шпијун у служби народа“. И то наводи Бранка да повуче везу са Гилетс Јаунес/Жутим прслуцима. Викиликс ослобађање "Мацрон Леакс" 2017. легитимисао борбу Жутих прслука за директну демократију.
Бранцо описује Асанжа као „чудну фигуру, мост између праисторије дигиталне цивилизације и њеног дефинитивног продора као исконског, структуралног елемента политичког и друштвеног простора“.
Али његова најбоља процена је Асанжа као „дисидента сопственог унутрашњег простора, углавном заинтересованог за сферу културне, економске и друштвене доминације у којој је рођен, америчку Империум, чији је његов родна Аустралија један од најпосвећенијих савезника, и који доминира овим сајбер простором у којем се конституисао као политички актер.”
У ономе што би се могло протумачити као главни разлог за неограничену жеђ владе Сједињених Држава за осветом против Асанжа, он је оспорио чињеницу да „америчка дела имају природну регулаторну функцију за остатак света, као резултат њихове превелике доминације над савременог геополитичког простора“.
Све је у алгоритму

Поглед из галерије чланова унутар Њујоршке берзе, август 2008. (Рајан Лолер, Викимедијина остава)
И то нас доводи до сржи ствари: алгоритама. Како то Бранко синтетише, „откривање сирових докумената има за циљ реинвестирање у политички простор оних који су одбачени због њиховог потчињавања речи ауторитета чији су алгоритми маскирани“.
Онфраи је већ упозорио на „уништавање речи“, „осиромашење језика“ и приањање за новоговор – али Бранцо то подиже на нови ниво. Пошто је „реч моћи реч која је асимилована са алгоритмом, у смислу да има користи од претпоставке истине, она не открива, да би остала делотворна, ниједну од својих предности, прихватајући да објави реалност коју је немогуће оспорити."
Бранко пажљиво објашњава да „Алгоритам не би постао друштвена моћ без подршке етичке претпоставке (посвећење Хомо Ецономицуса), постулације према научности (дакле универзалности) и технолошког раскида (велики подаци)“.
Бранцо га разлаже на формулу „Алгоритамизација је темељ суверенитета. А то је управо оно што је Асанж оспорио. И зато је он таква личност која изазива поделе, вечно контроверзна, за разлику од Едварда Сноудена, који је у суштини просечан момак – са сјајним коефицијентом интелигенције – који једноставно жели да реформише систем.
Шанса за слободу, једнакост и братство?
Када је радио у име Асанжа, Бранцо је у суштини координирао тим адвоката који је одговарао главном судији Балтасару Гарзону, који је раније ове недеље био присутан на суду у Вулвичу. Прошле недеље, Асанжов правни тим је рекао да ће поднети захтев за азил у Француској. Бранко никако не може да буде део тима због „Црепусцуле“-а – који уништава Макрона.

Председник Емануел Макрон слави победу Француске над Хрватском у финалу Светског првенства 2018. у Москви. (Кремљ)
Ле Петит Рои, са своје стране, сада би могао бити представљен са врхунском ПР приликом глобалног досега. Окончање ужасне нео-орвеловске шараде, нуђење азила Асанжу и исмевање Трампа и Бориса Џонсона у исто време побољшало би његов статус на безбројним европским ширинама и широм глобалног југа.
Ипак, не би требало бити илузија. Асанж је 3. јула 2015, уз савете свог правног тима, написао оп-ед за Монд питајући о могућности азила. Само сат времена након објављивања Јелисејска палата – под Франсоа Оландом – издала је чврст деманти. Није било цурења информација о томе какав је притисак вршила америчка дубока држава.
Асанжов адвокат Џефри Робертсон не гаји илузија: „Председник Трамп га неће помиловати, иако би [будући] председник Сандерс то могао учинити. Мислим да је то циљ Пентагона — да га стави у затвор до краја живота.
Мера кукавичлука свих оних етаблираних новина које су богато профитирале од рада Асанжа и Викиликс да ли је ово одвратно Монд уводник који се половично претвара да га брани као новинара и издавача.
Празно је очекивати од англо-америчких корпоративних медија чак и мало пристојности да признају да се новинари не смеју третирати као шпијуни и опасни криминалци. Криминализација критичког мишљења – способног да провоцира, демаскира и осуди сирову моћ – кључна је даска нове диктатуре коју Онфраи испитује и која је већ на снази. Сада се своди на Онфраја и Бранка да се не изгубе у преводу – и да насилно демонстрирају Англосфери да се не сме дозволити да срце таме превлада.
Пепе Ескобар, бразилски новинар ветеран, је главни дописник за Хонг Конг Асиа Тимес. Његова најновија књига је "2030". Прати га даље фацебоок.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Ако цените овај оригинални чланак, размислите донирања на Цонсортиум Невс како бисмо вам могли донети још прича попут ове.
Пре него што коментаришете, прочитајте Роберт Парри Политика коментара. Наводи који нису поткријепљени чињеницама, грубе или обмањујуће чињеничне грешке и напади ад хоминем, као и увредљиви или непристојни изрази према другим коментаторима или нашим писцима неће бити објављени. Ако се ваш коментар не појави одмах, будите стрпљиви док се ручно прегледа. Из безбедносних разлога, уздржите се од уметања линкова у своје коментаре, који не би требало да буду дужи од 300 речи.
Време је да се ослободимо закона о лажној фобији, напада на слободу новинара и окончамо политичку елиту владајуће класе која је преузела контролу над јавном службом и политизовала све њене гране, од законодавне до судске. Ослободите Џулијана одмах и престаните да играте пудлицу у САД.
Пепе помиње, веома добру поенту. Још један важан разлог да гласате за Бернија, да бисте добили председничко помиловање за Асанжа и Менинга. То би се побринуло и за Еда Сноудена; жељне воље... да, можда. Али с друге стране 5. Република (Француска), могла би му (Асанжу) дати азил. Да је само Макрон имао храбрости да то уради; онда би могао да се смеје „наранџастом Пенивајзу“….
Подразумева се, мада ћу рећи: Џулијан Асанж би могао да прође много горе од егзила у Француској. Роману Поланском је добро успео, а могао би и Јулијану. Онда бих волео да видим председницу Цатхерине Денеуве.
Ассанге Ливре??Асанж Херој
Хвала да укажем на проблем превода, традуторе традиторе… али у суштини, ниједан француски не говори енглески… треба нам поново Летоурнеур, или Ларбауд, и не препуштајте превод преводиоцу који говори енглески.
Што се тиче питања азила, Макрон би то могао да уради, ако би њиме боље управљали.
„Не претварам се да разумем морални универзум; лук је дугачак, моје око допире само мало; Не могу да израчунам криву и да употпуним фигуру искуством вида; Могу га предвидети по савести. И из онога што видим сигуран сам да се окреће правди.” – Теодор Паркер
Они могу добити битку, али губе рат.
Вау, још један цитат који ме одушевљава...
У најдубљим мрачним тунелима и из познатих анала историје, налази се зрак светлости оштар као слободно перо и одлучан као мач.
А амерички владари „дубоке државе“ ће наставити да покушавају да угасе то светло. Њихова кафкина тумачења правде су антитеза Америци којој служе.