Ђорђо Кафиеро каже да је став о немешању суседне северноафричке земље заснован на искуствима Алжира под француском колонијалном влашћу.
Самит о Либији у Берлину, 19. јануара 2020. (Стејт департмент САД, Викимедијина остава)
By Гиоргио Цафиеро
Специјално за вести конзорцијума
FНакон интервенције НАТО-а у Либији 2011. године, нафтом богата северноафричка земља заглибила је у вишеструким политичким кризама. Откако је у мају 2014. избио грађански рат у Либији, земља је остала раздвојена између два центра моћи, једног у Триполију и другог у Тобруку. Од априла 2019. — када је самозвана Либијска национална армија (ЛНА) генерала Калифе Хафтара покренуо њена офанзива на запад названа „Операција за ослобађање Триполија“ — сукоб у Либији измиче контроли.
Многи дубоки интереси и супротстављени програми толико моћних страних актера, нажалост, замагљују изгледе за дипломатске напоре да се у догледној будућности успешно смири криза у Либији.
Овомесечна Берлинска конференција о Либији била је добра за, ако ништа друго, за подизање глобалне забринутости у вези са либијском кризом и за стављање већег фокуса на дестабилизујући утицај страног мешања у унутрашње ствари северноафричке земље. Али без икаквих средстава за спровођење обећања које су дале земље учеснице у вези са заустављањем испоруке оружја либијским фракцијама, тешко је замислити било какву конкретну и позитивну промену у Либији која долази из Берлина.
Уђите у Алжир
Стотине избеглица из Либије у реду за храну у транзитном кампу близу границе између Туниса и Либије. 5. марта 2016. године. (Уједињене нације)
Алжир, сусед и историјски утицајни дипломатски актер у Магребу, изостављен је из превише анализа о либијској кризи после Гадафија. Део разлога је у вези са поштовањем либијског суверенитета од стране Алжира. Руководство у Алжиру се принципијелно и прагматично противило страној интервенцији у Либији. Алжирски став о немешању у послове страних земаља у великој мери је заснован на историјским искуствима северноафричке земље под француском колонијалном влашћу и отпору народа њој.
Уз малу подршку других чланица Арапске лиге, Алжир стајао против Интервенција НАТО-а/Залива у Либији усред немира у „арапском пролећу“ 2011. Од августа 2014. Алжир се противио интервенцији Египта и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) у либијском грађанском рату. Треба напоменути да пошто Египат дели границу са Либијом, Алжир сматра да је интервенција Каира негативна, али мање неразумна од улоге Абу Дабија у ратом разореном суседу Алжира. Такође, упркос свом снажном партнерству са Москвом, Алжир се супротставио Вагнер групи — руској војној компанији, која се у западним медијима често описује као сенка плаћеника председника Владимира Путина — која помаже ЛНА усред Хафтаровог покушаја да заузме Триполи.
Као што је и руководство Алжира нагласио, ЛНА која руши Владу националног јединства, или ГНА, прешла би „црвену линију“ Алжира. Ова позиција се, међутим, није преточила у подршку турској војној интервенцији у Либији, чак и ако Анкара брани администрацију са седиштем у Триполију коју Алжир, заједно са Уједињеним нацијама, признаје као легитимну владу Либије. Као што је случај у другим арапским државама, у Алжиру постоји забринутост због такозване неоосманске спољне политике председника Реџепа Тајипа Ердогана, као и због чланства Турске у НАТО-у, што утиче на ставове алжирске владе у вези са војном интервенцијом Анкаре у Либији.
Ипак, Алжир има веће проблеме са акцијама Абу Дабија у Либији него било шта што Турска ради у тој северноафричкој земљи. С обзиром да Алжир поштује легитимитет ГНА и да Абу Даби подржава Хафтара док покушава да сруши ту владу у Триполију, перспектива Алжира о мешању Турске и Емирата у Либију је разумљива. Без обзира на то, нетачно је закључити да је Алжир прихватио улогу Турске у Либији, чак и ако би Анкара — заједно са Римом и Дохом — желела да Алжир буде ближе њима у вези са либијским досијеом.
Алжирски улози у будућности Либије
Уместо да наоружава одређене заступнике, партнере или клијенте у Либији, Алжир је заузео неутралну позицију. Алжир жели обнову мира и стабилности, пре свега, у Либији. Слично Тунису, Алжир је сусед Либије са озбиљном и изузетно оправданом забринутошћу због преливања хаотичног насиља. Тхе Ин Аменас талачка криза јануара 2013, коју су извршили наоружани салафисти-џихадисти — од којих су неки дошли из Либије — нагласила је рањивост Алжира у односу на либијски хаос. У том контексту, Алжир је био трошење 500 милиона долара за обезбеђење њене либијске границе и та цифра се недавно повећала након ескалације сукоба уз више стране интервенције.
Прошле године, Алжир је био у слабој позицији да изврши свој утицај у Либији због свргавања алжирског председника Абдулазиза Буефлике и преласка на новог шефа државе Абделмаџида Тебуна.
Алжирац Абделмаџид Тебуне 2017. (СПС РАСД/Флицкр)
Ипак, са мање унутрашње неизвесности у Алжиру ове године, Алжир ће покушати да игра израженију улогу у смислу олакшавања дијалога између самих либијских актера, што није било на Берлинској конференцији. Овог месеца, алжирска влада је напорно радила на окупљању актера како би разговарали о либијској кризи у нади да ће пронаћи неки заједнички језик. 23. јануара главне дипломате Чада, Египта, Малија, Нигера, Судана и Туниса са у Алжиру како би разговарали о плановима за решавање либијског сукоба, док је састанку присуствовао и немачки министар спољних послова. Међутим, највиши дипломата ГНА јесте не присуствовати састанку у Алжиру јер су биле гласине да ће Хафтар бити присутан.
Ипак, с обзиром да Турска, Русија, Уједињени Арапски Емирати, Француска и Египат следе своје циљеве у Либији, остаје да се види колико ће Алжир моћи да обузда амбиције ових страних сила. Реалност је да су Анкара и Москва два главна спољна играча који обликују догађаје на терену у Либији и да ће званичници у Алжиру морати да направе стратегију у складу са тим, на крају балансирајући добре односе које Алжир има са турском и руском владом како би стекли већи утицај када је реч о унапређењу алжирских интереса у Либији. Ипак, то вероватно неће бити лак задатак за Алжир.
Без сумње, Алжирци и њихови лидери ће и даље имати негативан став о страном мешању у Либији. Став је да ће суседни Алжир и Тунис на крају платити цену за даљу интернационализацију и опасну ескалацију либијског грађанског рата као резултат акција које предузимају земље које се не граниче са ратом разореном Либијом. Алжирци, који су патили од "Црна деценија" 1990-их, сувише су упознати са насиљем које терорише становништво и разбија снове. У том контексту, влада Алжира ће покушати да игра на своје карте како би спречила свог суседа да постане „следећа Сирија“ арапског региона.
Узнемирујућа из перспективе Алжира је вероватна могућност да одметнути генерал никада неће дипломатски ангажовати ГНА, пошто је амбициозно настројен да заузме сваки педаљ либијске територије, чак и ако су за то потребне године континуираног ратовања. Без сумње, ако ова северноафричка земља остане заглављена у свом кошмарном сукобу, Алжир ће бити приморан да плати за дељење границе од 620 миља са Либијом.
Гиоргио Цафиеро (@ГиоргиоЦафиеро) је извршни директор Гулф Стате Аналитицс (@ГулфСтатеАналит), консултантску кућу за геополитичке ризике са седиштем у Вашингтону.
Изражени ставови су искључиво ставови аутора и могу, али не морају одражавати ставове Цонсортиум Невс.
Ако цените овај оригинални чланак, молим поклонити за Цонсортиум Невс.
Пре него што коментаришете, прочитајте Роберт Парри Политика коментара. Наводи који нису поткријепљени чињеницама, грубе или обмањујуће чињеничне грешке и напади ад хоминем, као и увредљиви или непристојни изрази према другим коментаторима или нашим писцима неће бити објављени. Ако се ваш коментар не појави одмах, будите стрпљиви док се ручно прегледа. Из безбедносних разлога, уздржите се од уметања линкова у своје коментаре, који не би требало да буду дужи од 300 речи.
Свако одрживо, дугорочно решење за садашњу ноћну мору у Либији мораће да поштује суверенитет либијског народа подстицањем услова који ће им омогућити да ненасилно изразе своју политичку вољу. Једини практичан начин да се то постигне је да се главни глобални актери и њихови различити регионални заступници повуку и дозволе северноафричким суседима Либије да истински воде процес у договору са различитим домородачким либијским фракцијама.
Међутим, све док већи геостратешки разлози који су довели до првобитног уништења Гадафијевог режима 2011. остају неразјашњени, мале су шансе да ће глобални играчи и њихови заступници дозволити било какав мир у Либији. Нажалост, ови основни и најважнији геостратешки фактори се ретко признају, остављајући било какву либијску политичку/безбедносну анализу или непотпуну или крајње нетачну.
Гадафијев план да искористи либијско нафтно богатство за финансирање панафричког динара заштићеног златом представљао је директну претњу не само за амерички петродолар, већ и за контролу Француске над десет земаља принуђених да користе ЦФА франак, што би имало дубок утицај на француску економију, евро и долар. Панафрички динар и његова пратећа монетарна унија би такође оснажили афричке земље да захтевају већи поврат за своје природне ресурсе и готово сигурно убрзали све већи утицај Кине у Африци, од чега ниједно није прихватљиво за америчке и западне економске елите.
Поред тога, превасходна потреба да се успори пад америчког петродолара захтева ограничавање глобалне производње нафте ван САД, посебно оних земаља које су склоне да продају своју нафту у валутама које нису амерички долар. Дакле, видимо две инвазије на Ирак и његову текућу окупацију, скоро потпуно уништење Либије, масивну дестабилизацију Сирије и екстремне санкције Ирану и Венецуели.
Ескалација медитеранске политике гасовода додатно компликује ово укрштање конкурентских глобалних агенди што одржава либијску ноћну мору у току.
Уколико и док се ова већа геостратешка питања не реше, мало је изгледа за мир у Либији, овај ужасно насилан застој ће се наставити, а Алжирци ће морати да додатно ојачају своју границу са Либијом.
…и да не заборавимо долар и француски франак у ЦФА против Гадафијевих тутњи око златних динара.
Хвала вам што сте поделили своје анализе о региону. Ово није јасно објављено у актуелним вестима.
У чланку се понавља тврдња да је ГНА легитимна влада. како је то могуће када су га поставиле УН у Тунису, никада није примљено у Либију и држи га само подршка страних плаћеника милиције? ЛНА је приказана као група коју предводи генерал Калифа Хафтар која покушава да сруши легитимну владу. ЛНА подржавају велика племена Либије која представља либијски народ, генералу Хафтеру иако нема поверења, из било ког разлога га велика племена користе. Чланак одржава западни интервенционистички модел давања легитимитета онима који су сами креирали, прихватајући и пропагирајући такве лажи.
У мери у којој се било која од „влада“ у Либији данас може сматрати легитимном, чини ми се да је то влада коју је успоставио полуизабрани парламент који се тренутно налази у Тобруку. А они су поставили Хафтара, тако да он тешко да је „одметнички генерал“.
Хвала на овом ажурирању. Преглед порекла и спонзора ГНА и Хафтара могао би бити просветљујући.
Није ли ГНА била „контејнерска влада“ коју је успоставио Запад који је владао са брода у Триполију?
Зар Хафтар није имао везу са САД као становник о коме се причало у близини Ленглија у Вирџинији?
Није ли Француска имала улогу тражећи златне резерве које држи Гадафи?
Можда би везе до референтних/позадинских чланака помогле читаоцима да надокнаде проблеме.
…и нема помена о улози Клинтон-Обаме у уништавању стабилне земље.
> Зар Хафтар није имао везу са САД као становник о коме се причало у близини Ленглија у Вирџинији?
Заиста, он је двојни либијско-амерички држављанин и сматран је „човеком ЦИА-е“ када се први пут вратио у Либију након пуча који је спровео НАТО. Немам појма да ли је тако мислила и сама ЦИА...