Анексија: Израел већ контролише више од половине Западне обале

Анексија би само формализовала ситуацију у којој скоро две трећине палестинске територије контролише Израел, а досељеници живе као израелски држављани, пише Џонатан Кук.

By ЈонатханЦоок
Јонатхан-Цоок.нет

A стање де фацто анексије већ постоји на терену у већем делу окупиране Западне обале.

Скоро две трећине палестинске територије, укључујући већину њене најплодније и ресурсима богате земље, је под потпуном контролом Израела. Око 400,000 јеврејских досељеника који тамо живе уживају пуна права и привилегије израелских грађана.

Најмање 60 закона израдили су десничарски чланови Кнесета током последњег парламента како би се Израел пребацио из стања де факто у де јуре анексију, наводи база података од Иесх Дин, израелске групе за људска права.

Јеш Дин истиче да сама чињеница да су неки од ових закона усвојени као закони представља облик анексије: „Израелски Кнесет [сада] себе сматра законодавним ауторитетом на Западној обали и тамошњим сувереном.

Парадоксално, многима од тих закона супротставио се израелски премијер Бењамин Нетањаху, иако су написани из његове властите владајуће коалиције.

Нетањаху је тврдио да би било погрешно предухитрити мировни план америчког председника Доналда Трампа, имплицирајући да је анексија високо на дневном реду.

Детаљи који су процурели сугеришу да се Вашингтон сада спрема да да зелено светло за формалну анексију барем неке од те територије као део свог склапања споразума, иако би Нетањахуове политичке потешкоће и његова одлука да распише нове изборе у септембру могли да значе стављање детаља на лед једном опет.

Голански преседан

Три недавна дешавања такође су довела на дневни ред идеју да Израел припоји делове или целу Западну обалу.

У марту је Трамп признао Израел суверенитет над Голаном Хеигхтс, одузет од Сирије током рата 1967. и анектиран од стране Израела 1981. кршећи међународно право. Одлука Сједињених Држава је сугерисала преседан којим би на сличан начин могла одобрити потез Израела да анексира Западну обалу.

У априлу, уочи општих избора у Израелу, Нетањаху је рекао да ће искористити следећи парламент да "проширити суверенитет" свим илегалним јеврејским насељима на Западној обали, користећи фразу коју израелски политичари преферирају од „анексије“.

Око 400,000 досељеника живи на Западној обали у 150 званичних насеља и још 120 „неовлашћених” испостава које је тајно спонзорисала израелска држава од 1990-их. Ова насеља имају надлежност преко 42 одсто територије Западне обале.

Почетком јуна, амерички амбасадор у Израелу Дејвид Фридман, одлучни присталица насеља и један од архитеката Трамповог наводног „договора века“, рекао је Нев Иорк Тимесу да је веровао да је Израел „на страни Бога” и рекао: „Под одређеним околностима, мислим да Израел има право да задржи део Западне обале, али мало вероватно све.

Подршка у Израелу расте

Подршка у Израелу за анексију расте, а 42 одсто подржава једну од неколико варијанти у а недавна анкета, за разлику од 34 одсто оних који су били иза решења о две државе. Само 28 одсто Израелаца изричито је одбацило анексију.

Иза кулиса, дебате о формалном припајању палестинских територија биле су пуне у Израелу откако је окупирао Западну обалу, источни Јерусалим и Газу 1967. године.

Узастопне израелске владе, међутим, одустајале су због забринутости да ће постојати јаке међународне приговоре (већина држава чланица УН би се противила анексији територије која је призната као незаконито окупирана у међународном праву) и да би Израел био под притиском да Палестинцима да у анексираним областима држављанство, укључујући право гласа, што би поткоило њену јеврејску већину.

Високи министри владе као што су Моше Дајан и Јигал Алон били су међу првим заговорницима анексије делова Западне обале. Направили су мапе за програм трајног насељавања који би омогућио Израелу да задржи делове Западне обале, посебно најплодније земљиште и водоносне слојеве.

Током касних 1970-их и 1980-их, званичник министарства правде, Плиа Албецк, објављен велике области „државног земљишта“ Западне обале, што омогућава влади да га третира као делотворно део Израела и гради насеља.

Карте за пребрзу вожњу и полицијске станице

Израел је применио своје законе на насељеничку популацију, а десетине израелских полицијских станица које се налазе на Западној обали раде као да је територија припојена, издају казне за прекорачење брзине и намећују друге прекршаје Палестинцима. Крајњи начин за одлучивање Палестинаца о правним питањима је Врховни суд Израела.

Тај суд је 2011. одлучио да је Израелу дозвољено експлоатисати више од десет каменолома, један од кључних ресурса Палестинаца, јер је окупација постала „пролонгирана“ – пресуда која је Западну обалу третирала као да је де фацто припојена.

Од Олсо споразума, израелски лидери су имали тенденцију да говоре на устима палестинској државности, у некој далекој будућности. Али у пракси су подстакли брзо ширење насеља. Ова политика се понекад назива „пузајућа анексија“.

Израелска десница је изнела низ варијанти, у распону од анексије свих палестинских територија, укључујући Газу, до анексије ограничене на одређена подручја Западне обале.

Како је Осло дао контролу над Израелом

Главни оквир за израелску дебату о анексији је процес у Ослу који је привремено поделио окупирану Западну обалу на области А, Б и Ц као увод, како се претпостављало, за коначно преношење суверенитета на Палестинске власти.

Подручје Ц, 62 одсто Западне обале, је под потпуном контролом Израела и где се налазе насеља. Ту се такође налази већина водених, пољопривредних и минералних ресурса.

Подручје Б, 20 одсто, је под израелском безбедносном контролом и палестинском цивилном контролом. А област А – углавном палестинска насељена подручја на 18 одсто Западне обале – номинално је под пуном палестинском контролом.

Опција коју фаворизује већина Нетањахуове странке Ликуд укључује анексију области насељених насељеницима, или око 40 одсто Западне обале које се углавном налази у зони Ц.

Ова опција би задржала Палестинце на Западној обали изван анексираних подручја и олакшала би избегавање давања било каквог права боравка или држављанства. Палестинска управа би добила „ограничену аутономију“ – неку врсту глорификоване општинске улоге – над преосталим деловима Западне обале.

Десно од Ликуда, мишљења се крећу од припајања целе области Ц до анексије целе Западне обале и Газе, и стварања палестинских „Бантустана“ по узору на јужноафрички расистички систем апартхејда. Неки предлажу метод „салами“, при чему Израел постепено одсеца већи део Западне обале.

Израелски леви центар страхује да формална анексија не само да крши међународно право, већ ће наштетити имиџу Израела у иностранству охрабрујући поређење са Јужном Африком из доба апартхејда. У недостатку палестинске државе, мањина Јевреја би ускоро могла да влада већином Палестинаца.

Леви центар је такође забринут због трошкова анексије. Команданти за израелску безбедност, група пензионисаних безбедносних званичника, тврде да ће анексија довести до неизбежног колапса палестинских власти.

Као резултат тога, они верују да би Израел сноси годишње трошкове између 2.3 милијарде и 14.5 милијарди долара, у зависности од обима анектиране области Западне обале. Такође би дошло до губитка од 2.5 милијарди долара у страним инвестицијама. Палестинске побуне могле би да коштају израелску економију чак 21 милијарду долара.

Десничарски економисти попут Амације Самкаи из Кокуса за Ерец Израел кажу да ће Израел економску корист. Ако се област Ц припоји, само мали број Палестинаца ће имати право на израелску социјалну помоћ, каже он. Такви трошкови, додаје он, могу бити више него надокнађени повећаном радном снагом и падом цена некретнина након што Израелци ослободе земљиште на Западној обали за изградњу кућа.

Кнесет 'Суверен' на Западној обали

Од 60 нацрта закона о анексији који су поднети Кнесету, осам је усвојено.

Главни закони који су усвојени укључују:

• поништавање посебног савета који надгледа високо образовање у насељима на Западној обали и преношење његових овлашћења на главни Израелски савет за високо образовање.
• одобравајући ретроактивно крађу приватне палестинске земље коришћене за изградњу насеља. Претходни званични став је био да насеља треба да се граде само на земљишту које је Израел прогласио за државно земљиште јер оно није у власништву Палестинаца.
• проширење погодности које су доступне у Израелу – од ослобађања од пореза и квота за производњу јаја до улагања у обновљиву енергију – на насеља на Западној обали.
• обједињавајући кривични регистар који користи полиција у Израелу и на Западној обали.
• пренос овлашћења за одлучивање о питањима која се тичу Западне обале на ниже судове у Израелу.
• забрањујући предузећима да одбију да пружају услуге насељима на Западној обали.

Осим тога, примећује Јеш Дин, Израел је недавно своју дипломатску позицију и правне аргументе пребацио на судове у вези са Западном обалом.

Она је одбацила статус Западне обале као под окупацијом, потврдила је овлашћење Израела да тамо делује и умањила обавезу заштите права и имовине палестинског становништва.

Још један значајан закон који Нетањаху фаворизује – углавном из личних разлога јер би се могао користити да га заштити од оптужница за корупцију – је Закон о пренамјени.

Ову меру агресивно промовишу групе насељеника јер би то одузело израелском Врховном суду овлашћења да блок законодавство припојивши Западну обалу.

Палестинска подршка?

На палестинској страни, мали број, углавном пословних лидера, подржао је анексију Западне обале. Трампова администрација их је култивисала као потенцијално алтернативно вођство Палестинским властима. Већина Палестинаца их сматра издајницима или колаборационистима.

Бизнисмен из Хеброна Ашраф Џабари, на пример, јесте ушао у партнерство са колегама насељеницима у „Привредној комори Јудеје и Самарије“, користећи библијски назив насељеника за Западну обалу.

Комора промовише заједничке подухвате као што су тржни центри дуж главних путева Западне обале, туристичке иницијативе и инфраструктурни пројекти.

Џабари и други су свесно настојали да анексију упакују под израелским условима као сличну програму једне државе све већег дела палестинског становништва, посебно оних који подржавају покрет за бојкот, отуђивање и санкције.

„О овој области морамо да размишљамо као о једном ентитету, а не о два ентитета и две реалности“, он Рекао новинари недавно.

Свакако, постоје Палестинци који анексију и израелску директну поновну окупацију Западне обале, без посредовања ПА, сматрају неопходним условом да Палестинци покрену борбу за грађанска права или борбу против апартхејда како би остварили истинско решење са једном државом.

Џонатан Кук је слободни новинар са седиштем у Назарету. Он блогови овде. 

Овај чланак је из његовог .