ЉУТНИ АРАП: Како Арапи гледају израелске изборе

Поглед се не разликује од тога како су јужноафрички црнци посматрали изборе белаца у Јужној Африци апартхејда, пише Асад АбуКхалил.

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

IИзраелске изборе амерички медији третирају као америчку ствар. Тек након што сам дошао у САД 1983. године, схватио сам у којој мери амерички политички естаблишмент улаже у израелске изборе. И са сваким изборима, амерички медији и доминантна политичка класа се претварају да ће, ако само ова страна победи (или она страна), мир бити на дохват руке и да ће историјски компромис бити постигнут ако само Палестинци покажу мало прагматизма. 

Америчке администрације остају неутралне према израелским кандидатима (све их воле подједнако) иако су неки амерички председници давали предност некима у односу на друге (Клинтон је фаворизовао Лабуристичку партију, а Обама је фаворизовао било кога осим Бењамина Нетањахуа — не да је Нетањахуову владу третирао било чиме осим ласкавим и великодушним третман који су израелски лидери навикли да имају од америчких председника).

Амерички медији намерно претерано прате израелске изборе, делом да би допринели миту да је Израел једина демократија у региону Блиског истока (Кипар је вероватно једина земља која заслужује ту ознаку). Либан је одржавао изборе много пре него што је Израел (насилно) створен, али његови избори су слабо покривени у америчким медијима. 

У претераном извештавању о израелским изборима, амерички и западни медији делују из расистичких преференција: израелски лидери су били искључиво европски имигранти (или потомци европских имиграната), а омаловажавање и политичка маргинализација сефардских Јевреја не умањује имиџ „јединог демократија." То да не помињемо малтретирање арапског становништва, како унутар граница окупационе државе из 1948. године, тако и оних који су на Западној обали, у Гази или ван Палестине. 

Израелски лидери посећују Вашингтон више од других западних лидера. Мит о декларисаном афинитету и „заједничким вредностима“ између две земље измишљен је да би се прикрио историјски запис антисемитизма у САД и да би се прикрило саучесништво САД у неактивности Запада према Холокаусту. 

Плакат кампање из 2009. који Нетанијахуа назива најјачим по питању безбедности и економије. (Викимедијина остава)

Ставови Арапа о израелским изборима се не разликују од онога како су јужноафрички црнци гледали на изборе белаца у Јужној Африци апартхејда. Израел се побринуо да успостави државу у којој се гласови не-Јевреја не рачунају и не могу да направе разлику. Не можете протерати 82 одсто домаћег становништва из неке земље, а затим расписати демократске изборе у тој земљи (након што сте домородце претворили у мали — иако све већи — сегмент бирачког становништва). Цела идеја да се Израел прогласи „јеврејском државом“ је правна обавеза државе Израел свом јеврејском супрематистичком пореклу и сврси. То у основи обећава Јеврејима Израела да држава (кроз своју војску) неће дозволити да број не-Јевреја икада достигне тачку у којој могу да рачунају или праве разлику. Ипак, на Западу тај систем и даље називају „демократијом“. 

Третирани као сумњива заједница 

Арапи су, након што су протерани из својих домова, и након што је земља насилно украдена Палестинцима, третирани као сумњива заједница која је била стављена под директну војну власт од 1948. до 1966. (када се Израел већ спомињао као „једини демократија на Блиском истоку.“) Арапима су биле потребне дозволе да путују из једног села у друго и већина је морала да се региструје у полицијској станици ради свакодневног преживљавања. И ниједан арапски песник који се уздигао 1950-их и 1960-их (од Тавфика Зајада, Самаха Ал-Касима, до Махмуда Дарвиша) није успео да напише палестинску националистичку поезију, а да није морао да служи казну у затвору и претрпео је државно узнемиравање због своје књижевне продукције. . То што је Израел „једина демократија на Блиском истоку“ био је – и јесте – један од најувредљивијих западних политичких трикова у очима Арапа.

Молимо вас да направите порески одбитак донација на наш Спринг Фунд Дриве!

Неки Арапи су рано привучени комунистичким групацијама у држави, јер су израелски комунисти виђени - не увек оправдано - као најмање расисти унутар фундаментално расистичког политичког спектра. Неки Арапи су се уздигли у оквиру Комунистичке партије Израела, али све више Арапа схватају фундаментална ограничења државе званично засноване на доктрини апартхејда. Одзив арапских бирача је увек био низак, али су Арапи 1970-их успели да направе сопствене „арапске странке и листе“ иако су поделе и поделе пореметили њихову политичку појаву.

Ционистички покрет је од свог почетка настојао да сеје раздор и поделе међу Арапима, а недавно декласификовани израелски документи из архива Лабуристичке партије из 1960-их потврдили су те израелске планове. Они не само да говоре о спречавању „формирања образоване класе“ међу Арапима, већ и о стварању подела међу њима: „Требало би да наставимо да исцрпљујемо све могућности [инхерентне] политици комунистичке поделе која је уродила плодом у прошлости и успео је да створи баријеру — чак и понекад вештачку — између одређених сегмената арапског становништво".

Учешће као пропаганда

Палестинци у дијаспори и Арапи у целини гледали су са презиром и дубоком сумњом на учешће Арапа на израелским изборима и противили су се арапском представљању у Кнесету. Арапски критичари с правом су истакли да је арапско учешће, иако није успело да постигне било какве значајне резултате за арапску мањину, само дало додатни слој у израелском политичком легитимитету и пропаганди. 

На пропагандним штандовима израелске амбасаде у САД често се појављују арапски чланови Кнесета без објашњења да су сви они били подвргнути озбиљном и дискриминаторском третману од стране државе: многи су често спречени да говоре, или су протерани из сала Кнесета, или потпуно искључен из Кнесета. Штавише, политичко учешће Арапа у Кнесету слаби арапски аргумент против самог легитимитета израелске окупационе државе.

Мурал песника Махмуда Дарвиша у Тунису, 2017. (Емна Мизуни преко Викимедијине оставе)

Док становници избегличких кампова никада нису правили разлику између Лабуриста или Ликуда, јер су бомбе стално падале на њих било да је влада припадала десници, центру или левици, вођство ПЛО-а је често превише улагало у резултате избора.

До 1970-их и 1980-их, руководство Јасера ​​Арафата није успело да успостави успешан оружани отпор против Израела (јер је Арафат имао такве наде у амерички „мировни процес“, који га је искључио од почетка) и није успело да оконча амерички бојкот ПЛО. Као потврду банкрота руководства ПЛО-а, Махмуд Абас (који је био Арафатов саветник за израелска питања) је убедио Арафата да ће промена доћи из Израела под условом Лабуристичка странка остао на власти. Канцеларије ПЛО широм света (посебно у Паризу) су отварале боце шампањца када су лабуристи освојили Ликуд. Нису имали другог правца деловања осим да се ослоне на свог непријатеља да им обезбеди ослобођење. 

У Израелу се после ових избора неће много променити. Расизам, агресивност и презир према домородачком становништву су уверења која се деле широм израелског политичког спектра. Није да у Израелу постоји нови расизам: нови расизам је стари расизам Лабуристичке партије, али без камуфлаже и слојева прикривања. 

Читав политички спектар Израела наставља да се креће даље удесно, али окупацију и апартхејд је засадила ционистичка левица у Израелу. Идеја да се Израел мења (ка расизму и искључивости) је мит који су подметнули они који су све време веровали да у Израелу постоји „табор мира“. Политичка дебата између Нетањахуа и његових противника показује да су се обе стране такмичиле у демонстрирању непријатељства и агресије према Арапима. Ген. Бенни Гантз, који се овог пута кандидовао против Нетањахуа, хвалио се бројем Палестинаца које је успео да убије у Гази 2014. године, када је огромна већина жртава била цивили.

Израел се неће мењати сам од себе, већ ће бити приморан да се мења променом регионалног односа снага и непоколебљивости палестинског становништва. Више људи је дисквалификовано да гласа у историјској Палестини него оних који имају право гласа (углавном јеврејска популација, укључујући све Јевреје чим он или она дође у Израел из било ког дела света). Палестинци који су рођени у Палестини 1948. и који су за собом оставили домове и воћњаке, стрељани су на граници ако су икада покушали да се врате. За државу која је убијала, расељавала и спречавала повратак староседелаца не може се рећи да је демократска, чак и ако је већинском јеврејском становништву дозвољено да бира ко од њих треба да води државу апартхејда.

Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана“ (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002) и „Битка за Саудијску Арабију“ (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Ако цените овај оригинални чланак, размислите донирања на Цонсортиум Невс како бисмо вам могли донети још прича попут ове. Молимо вас да кликнете на наш пролећни фонд поклонити.

Посетите наш Фацебоок страница где се можете придружити разговору коментаришући наше чланке како бисте помогли у борби против цензуре на Фејсбуку. Док сте тамо, лајкујте нас и пратите нас и поделите овај комад!