ЉУТИ АРАП: Нова влада Либана суочава се са старим надзорницима

Мешање заливских и западних влада у послове Бејрута се стално повећава, пише Асад АбуКхалил за Цонсортиум Невс.

By Ас`ад АбуКхалил
Специјално за вести конзорцијума

Aпосле девет месеци одлагања и политичких свађа, Либан коначно има нову владу. Скупштина ће за неколико дана почети расправу о кабинету (који садржи програм нове владе). 

Вест о формирању владе први је саопштио амбасадор УАЕ у Либану, што је значајно јер извештавање западних медија о Либану (који је у потпуности нагнуто да покрива све што је од интереса за Израел) ретко укључује дискусију о доминантном УАЕ-саудијском утицају и утицај у Либану. 

Израелски наратив о Либану – у смислу да постоје Иран и Хизбулах, али нико други тамо – преовладао је у великом делу западног извештавања. Либан је, како у прошлости тако и данас, поприште регионалних и међународних сукоба, а секташке странке у земљи се везују – од 19.^thвека — овој или оној спољној моћи. 

Зграда либанског парламента. (Викимедија)

Дејвид Хејл, амерички државни подсекретар за политичка питања, посетио је Либан у јануару да јасно стави до знања да САД неће толерисати да Хизбулах преузме Министарство јавног здравља; или било које министарство услуга по том питању. Хејл је отишао даље и указао на то каква је „врста“ владе у Либану од интереса за америчку владу. Овако грубо мешање у либанске послове не изазива много запрепашћења међу западним медијима и истраживачким центрима ДЦ који су заузети руским огласима на Фејсбуку током последњих председничких избора.

Пуњење вакуума 

Формирање либанских влада никада није била домаћа ствар. Али од 2005. године, када је сиријски режим био приморан — под домаћим и међународним притисцима — да повуче своје трупе из Либана (после убиства Рафика Харирија), владе Залива и Запада су стално попуњавале енергетски вакуум. 

САД, на пример, често имају реч о министрима којима верују и које одобравају. Коалиција од 14. марта — проамеричка, просаудијска и која се састоји углавном од десничарских сунита, Друза и неких хришћанских политичких снага у Либану — увек је то узимала у обзир. По истом принципу, сиријски режим је имао своје министарске преференције. Али улога Ирана је дивље преувеличана углавном зато што однос између Хасана Насралаха, генералног секретара Хизбуллаха од 1992. године, и Ирана није реплика односа саудијског режима са његовим либанским клијентима (или односа између САД и њених клијенти по том питању). 

Са`д Харири, премијер и Валид Јумблат, политички лидер Друза и шеф Прогресивне социјалистичке партије који је озлоглашен по својим политичким осцилацијама и помацима, примају наређења од саудијског режима и САД

Премијер Са`д Харири, лево, са бившим америчким државним секретаром Џоном Керијем, Вашингтон, 2015. (Стејт департмент)

Насупрот томе, Насралах има далеко већи утицај у свом табору. Поштено је рећи да ирански режим тражи Насралахову реч и савет више него обрнуто. Насралах је главни креатор политике за иранску регионалну политику на арапском истоку. Ниједан од клијената саудијско-америчке коалиције никада није достигао тај ниво утицаја или доношења одлука — чак ни Рафик Харири, који је био добар у преузимању саудијских наређења као и његов син.

Лажно навијање за феминизам

Нова влада има четири министрице, што је рекорд за Либан и регион. А неке западне владе и медији су навијали за именовање жене за министра унутрашњих послова, што је прво за једну арапску земљу. Њихово искривљено схватање феминизма могло би их једног дана навести да навијају за именовање жене за шефицу тајне полиције или одељења за мучење унутар тајне полиције. Ниједна од министарки нема феминистичку агенду, а нова влада је показала своју неосетљивост према женама када је најавила стварање новог министарства за „рехабилитацију жена и младих“. 

Касније, као одговор на феминистичку галаму, назив је промењен у „оснаживање жена и младих“. Али власт није разумела да се жалба не односи само на име; повезивање жена са омладином и децом је класичан сексистички поглед. Али то није изненађујуће за Са`да Харирија који је у прошлом кабинету доделио мушкарца да води министарство за женска питања. 

Било је доста пажње око уласка Хизбуллаха у нови кабинет. Али Хизбулах је био заступљен у парламенту од раних 1990-их и (од 2005.) у кабинетима. САД су још једном изразиле своје неодобравање заступљености Хизбуллаха у влади и све западне владе су подигле узбуну због вести да ће Хизбулах (из изборних разлога) инсистирати на министарству заснованом на услугама. Та министарства често добијају западну помоћ и консултације, а САД нису желеле да новац УСАИД-а доспе у руке Хизбуллаха. 

Постер Хасана Насралаха на митингу 2006. у Торонту против ирачке агресије/окупације Палестине и Либана. (понизни роб преко Флицкр-а)

Хизбулах је у почетку одбацио притиске Запада, али је касније подлегао тим притисцима тако што је именовао лекара (за кога се каже да је Насралахов лични лекар, иако је вероватно да има више од једног лекара) који није званични члан странке. САД су одговориле претњом санкцијама ако припадници или борци Хизбуллаха добију помоћ или новац из државног буџета. Ово је наравно бизарно јер припадници и борци Хизбуллаха — као и други грађани Либана — примају одређене бенефиције (социјално осигурање, здравствено осигурање или кредите, итд.) из државног буџета. САД су морале да региструју своје неодобравање, али је мало вероватно да ће учинити више од онога што иначе раде: ускратити лидерима Хизбуллаха прилику да дођу у САД да посете Дизни Ланд или Дизни свет, и да замрзну непостојећу имовину Хизбулаха Вође.

САД држе на оку оружје

САД такође заузимају чврст став против оружја Хизбуллаха. Амерички и западни званичници не умарају се да понављају да либанска војска треба да има монопол над оружјем у Либану (наравно, либански народ је историјски увек био наоружан). Али овај западни став је сада слабији него икад: записник са последњег састанка Вишег савета одбране Либана је процурио у Ал-Акхбар, левичарски Бејрутски дневник, пре неколико недеља, а у њима је директор Војне обавештајне службе признао да либанска војска не може да стоји пред израелском војском дуже од 24 сата. 

ЦИА карта Либана из 2002. (Викимедија)

Ово открива праве мотиве који стоје иза америчког инсистирања на улози либанске војске у националној одбрани: САД желе да Либан буде слаб као што је био и пре пораста националног отпора (који су прво предузеле левичарске и секуларне групе, а касније Хизбулах и други ). Од 1948. САД су биле кључне у ускраћивању Либану средстава за одбрану од израелске агресије. Али од 2000. године, када је Израел био приморан на понижавајуће повлачење из Јужног Либана, Израел је био одвраћан од напада на Либан јер зна да сада постоји либанска снага која – за разлику од либанске војске историјски – не би стајала по страни док напада и убија по вољи. 

Нова влада се суочава са тешком економском кризом. Док либанска фунта остаје релативно стабилна (захваљујући сталним интервенцијама Централне банке) привредни раст је успорен. Обећања о помоћи Запада и Залива само су се претворила у цурење, док владе Саудијске Арабије и УАЕ и даље намећу туристички бојкот Либана (грађани из земаља Залива чинили су највећи део туристичког сектора). 

Цорницхе ал-Манара, Бејрут, 2011. (туриста из Саудијске Арабије Марвикад, преко Викимедије)

Економски раст је успорен, а за економску кризу политичари деснице окривљују сиријске избеглице. Штавише, западне и заливске владе су обећале пакет зајмова (у оквиру Цедар конференције у Рим) под условом да Либан спроведе низ „реформи“. Те реформе ће послужити само да се Либан дубље повеже са западним владама и кредитним институцијама. Либан већ има највећи дуг по глави становника од било које земље на свету, а „реформе“ које су наметнуле западне владе само ће још дубље потопити Либан у дуг и политичко подаништво.

Суверенитет земаља у развоју је све више угрожен због спољних дугова и америчке војне интервенције и обуке локалних војски. У време Хладног рата, земље у развоју су могле да маневришу између два ривала што им је дало више моћи и већи суверенитет. Либан је данас ирански вазал у западној медијској пропаганди, али више као вазал западних и заливских влада у стварности, без обзира на присуство оружја Хизбуллаха.

Ас'ад АбуКхалил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније, Станислаус. Аутор је „Историјског речника Либана” (1998), „Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма” (2002) и „Битка за Саудијску Арабију” (2004). Он твитује као @асадабукхалил

Ако цените овај оригинални чланак, размислите донирања на Цонсортиум Невс како бисмо вам могли донети још прича попут ове. Молимо вас да кликнете на наш фонд за крај године поклонити.

Посетите наш Facebook страна где се можете придружити разговору коментаришући наше чланке како бисте помогли у борби против цензуре на Фејсбуку. Док сте тамо, лајкујте нас и пратите нас и поделите овај комад!