Да ли заиста желимо нуклеарни рат са Русијом?

Из архиве: Са Москвом изрека да су предлози САД у свом новом Нуцлеар Постуре Ревиев-у за развој „тактичких” нуклеарних бомби „конфронтацијски” и „антируски”, поново објављујемо чланак Роберта Парија из 2016.

Аутор Роберт Парри (први пут објављено 3. октобра 2016)

Кроз бескрајну салву ружне пропаганде, америчка влада и мејнстрим америчка штампа поставили су свет на курс за потенцијални нуклеарни обрачун са Русијом, егзистенцијални ризик који је кавалирски предузет усред бизарних израза самоправедности западних институција.

Овај изузетно опасан тренутак одражава инсистирање естаблишмента у Вашингтону да настави да влада светом и да неће нарушити могућност да друге нације заступају своје националне интересе чак ни у својим суседствима.

Уместо да се прилагоде новом мултиполарном свету, силе које су у Вашингтону распоредиле су огромну лепезу пропагандних средстава која су финансирана или на други начин подстакнута да ескалирају информациони рат тако агресивно да Русија ову навалу увреда чита као условљавање западног становништва за светски рат.

Иако то можда није намера председника Обаме, који је у његово недавно обраћање Уједињеним нацијама признали ризике од наметања униполарног поретка свету, моћна бирократска машинерија је на месту да унапреди циљеве америчке пропаганде. Ради на лудом ауто-пилоту који јури ка уништењу, али изван било чије могућности да га искључи.

Ова машинерија се не састоји само од продајних места и активиста који се финансирају из америчких долара пореза преко Национална задужбина за демократију или Америчка агенција за међународни развој or НАТО-ова команда за стратешке комуникације, али истомишљеници за „људска права” које плаћа милијардер, шпекулант валуте Џорџ Сорош или које контролишу неоконзервативни идеолози који сада воде главне америчке новине, као нпр. Вашингтон пост Нев Иорк Тимес.

Овај пропагандни апарат сада има толико специјализованих карактеристика да добијате наводно „прогресивне“ и „антиратне“ организације које промовишу велику америчку инвазију на Сирију под маском слаткозвучне политике као што су „зоне забране летова“ и „безбедне зоне, ” исти еуфемизми који су коришћени као капија за крваве ратове „промене режима” у Ираку и Либији.

Постоји оно што ветерани обавештајних служби зову Мигхти Вурлитзер, оргуље са толико тастера и педала да је тешко знати одакле долазе сви звуци који сачињавају моћну хармонију, сви граде исти крешендо. Али тај крешендо сада може бити рат са нуклеарно наоружаном Русијом, која у свему овоме демонизује увод у кампању дестабилизације која има за циљ „промену режима“ у Москви или отворени рат.

Ипак, изгледа да Запад не може да скупи разум или поштење да почне да ублажава или чак показује скептицизам према ескалирајућим оптужбама усмереним на Русију. Видели смо сличне обрасце уочи рата у Ираку 2002-2003 и у оправдавању свргавања, мучења и убиства либијског Моамера Гадафија 2011. године.

Западна пропаганда је такође обухватила сукоб у Сирији до те мере да амерички народ не разуме да су америчка влада и њени регионални „савезници“ били подржавање и наоружавање џихадистичких група борећи се под командом Ал Каиде, па чак и Исламске државе. Пропаганда се фокусирала на демонизацију сиријског председника Башара ел Асада, истовремено умањујући или игноришући стварну природу „умерене“ опозиције.

Циљање на Путина

На много начина, инсистирање Запада на „промени режима“ у Сирији директно је повезано са изузетном ескалацијом те стратегије да се тражи „промена режима“ у Русији. У августу-септембру 2013. године, амерички неоконзервативци и либерални ратни јастребови су саливени због могућности америчке војне кампање бомбардовања како би се уништила Асадова војска као казна за његову наводну улогу у нападу гасом сарином у близини Дамаска.

Иако су обавештајни подаци били слаби у вези са Асадовом „кривњом” – и каснији докази су указали на вероватну провокацију радикалних џихадиста коришћењем домаћег сарина и ракете са џаковима – званични Вашингтон је трљао руке од могућности узвратне операције бомбардовања која би казнила Асада и унапредила циљ „промене режима“.

У последњем тренутку, међутим, председник Обама је саслушао сумње својих обавештајних саветника и одбацио оно што је касније назвао вашингтонским „приказом“ војног одговора на сложен проблем. На љутњу инсајдера из Вашингтона, Обама је тада сарађивао са председником Путином у дипломатском споразуму у којем је Сирија предала све своје хемијско оружје, а да је и даље негирала било какву улогу у нападу сарином. Обама је оптужен за слабост јер није "спровео своју црвену линију" против употребе хемијског оружја.

Очај због Обаминог неуспеха да бомбардује сиријску владу и отвори пут за дуго жељену „промену режима“ у Дамаску довео је до потраге за другим зликовцима, од којих је најочигледнији Путин, који је тада постао фокус неоконзерватске одлучности да дели њихов бол и разочарење.

Председник Националне задужбине за демократију Карл Гершман је крајем септембра 2013. на страници Тхе Васхингтон Пост објавио да је Украјина сада „највећа награда“ и да представља важан привремени корак ка коначном свргавању Путина у Русији.

Гершман, који је у суштини неоконзерватор који даје 100 милиона долара годишње новца америчких пореских обвезника активистима, новинарима и разним другим оперативцима, wrote (написано): „И Руси се суочавају са избором, а Путин би се могао наћи на губитку не само у блиском иностранству, већ иу самој Русији.

У року од неколико недеља, амерички неоконзервативци – укључујући помоћницу државног секретара за европска питања Викторију Нуланд и сенатора Џона Мекејна – охрабривали су десничарске украјинске националисте да свргну изабраног председника Украјине Виктора Јануковича, што је државни удар извршен 22. фебруара 2014. грађански рат између запада и истока Украјине.

Као део те западне пропагандне баража, украјински пуч којим је свргнут изабрани председник поздрављен је као победа „демократије“, а Јануковичеве присталице на југу и истоку које су се одупирале овом наметању нелегитимне власти у Кијеву постале су мета „подршке коју подржавају САД“. Антитерористичка операција” или АТО.

Предвођена Нев Иорк Тимес Вашингтон пост, западни медији су пали у ред иза преферираног наратива да није било „преврата“, да је било „без неонациста“ који предводе не-пуч (или можда само неколико), да је „Небеска стотина“ која је погинула у пучу против Јануковича дала своје животе за „слободу“ Украјине иако су неки од „небеских“ незгодно били неонацистички улични борци, део паравојске снаге које су убиле око 16 полицајаца.

Убијање 'терориста'

Имајући у виду пропагандне теме Запада за пуч, постало је неопходно оправдати хиљаде источних Украјинаца побијених у АТО-у као убиство „терориста“ или руских „подметача“, добијајући оно што су заслужили. 96 одсто гласова на референдуму Крима за поновно уједињење са Русијом морало је да буде „превара“, пошто је наратив Запада рекао да је украјински народ одушевљен пучем, па су Кримљани морали да гласају на тај начин под нишаном руског оружја.

Објашњење отцепљења Крима од Украјине било је да је Русија „напала“ и „анектирала“ Крим иако није било слика инвазије (нема тенкова који прелазе границе Крима, нема амфибијских десанта, нема падобранаца који се спуштају са неба – јер су руске трупе већ биле у Крим као део споразума о базирању и помогао у заштити становника Крима како би могли да гласају која је представљала њихове жеље).

Пошто је западна пропаганда инсистирала да нове власти у Кијеву носе беле шешире, Руси су морали да имају црне капе. За сваку лошу ствар која се десила аутоматски је крив Путин. Дакле, када је лет 17 Малаисиа Аирлинеса оборен изнад источне Украјине 17. јула 2014, западна пропагандна машинерија је кренула у акцију, окривљујући Русију за то што је етничким руским побуњеницима дала моћне противваздушне ракете Бук.

Пропагандни замах је тада био толико јак да није било подршке Запада за руски захтев за истрагу Уједињених нација. Уместо тога, истрага је углавном предата украјинска обавештајна служба, СБУ, умешана у мучење, од које су Холанђани и Аустралијанци, друга два главна члана, постали све више зависни (према њиховим сопственим признањима). Белгија и Малезија су имале мање улоге.

Заједнички истражни комитет (ЈИТ) није сматрао да нема озбиљне алтернативе за одговорност Руса и побуњеника. На пример, када је ЈИТ објавио свој „извештај“ 28. септембра 2016, није било понуђено објашњење за зашто су холандске обавештајне службе (тј. НАТО обавештајне службе) закључиле да су једини ракетни системи на истоку Украјине 17. јула 2014. године, способни да оборе МХ-17, били под контролом украјинске војске. У „извештају“ ЈИТ-а није било речи о томе где су се налазили ти украјински ракетни системи „Бук“ у време обарања.

Такође је помало погрешно описивати налазе ЈИТ-а као „извештај“ јер су они заиста изражени у серији видео снимака који садрже компјутерски генерисану графику која наводно приказује руску посаду Бука како се вози по Украјини, помешана са неколико фотографија са друштвених мрежа. медији конвоја Бука.

Кључ за налазе ЈИТ-а били су пресретнути телефонски разговори које је дала СБУ и састављена да би се појачао утисак о руској кривици. Проблем је, међутим, био у томе што се изузев једног пресретнутог разговора у којем је неко рекао да би желео да има Букс, реч „Бук” није поменута; нити реч „ракете“; нити реч „ваздухоплов“; нити било какве расправе о обарање авиона. Све је то била претпоставка са ауторитативним наратором који је попуњавао празнине.

Игнорисање супротних доказа

ЈИТ је такође игнорисао доказе који су у супротности са његовим закључцима, као нпр други пресретнути извештаји да је украјински конвој је продрла близу источног града Луганска. Значај тог открића је у томе што потврђује тачку која је углавном игнорисана, а то је да би украјинска војска могла да се креће скоро по вољи преко „територије коју контролишу побуњеници“. Идеја да је украјински грађански рат био попут Првог светског рата са фиксним линијама ровова била је једноставно заблуда.

ЈИТ је такође имао да наметну бизаран пут руској батерији Бука да прати на свом путу до наводног места гађања јужно од удаљеног источног града Сњежње. Пошто фотографије „друштвених медија” приказују конвој Бука који иде на исток ка Русији, а не западно од Русије, ЈИТ је морао да зацрта путовање које је игнорисало једноставну, директну и дискретну руту од руске границе до Сњежа у корист више путовања. него дупло дуже лутајући источном Украјином све до Доњецка пре него што је скренуо на исток поред бројних густо насељених области где је конвој Бука, наводно у веома тајној мисији, могао да се фотографише.

Наводна локација пуцања такође је у супротности са наводним разлогом због којег су Руси преузели изузетан ризик увођења система Бук – да је био потребан за одбрану побуњеничких војника који су се тада углавном борили на северу против украјинских трупа и авиона. У ту сврху, позиционирање батерије Бука далеко на југоистоку нема смисла, као ни одлука да руска посада Бука обори комерцијални авион који лети на 33,000 стопа.

Извештај ЈИТ-а о ексфилтрацији конвоја Бука након пада у Русију такође је занимљив, пошто је опет најкраћа, најлакша и најмање насељена рута занемарена у корист оног који је ишао далеко на север поред Луганска, наводног места наводног „Бјекство“ видео (мада претпостављена локација видео снимка „бекства“ била је погрешно постављена западних медијских група које покушавају да свале кривицу на Русију).

Потврђени делови руте конвоја Бука, односно дуж аутопутева источно од Доњецка, боље би одговарали сценарију који је, како ми је речено, озбиљно разматран од америчких обавештајних аналитичара, да украјински систем Бук буде под контролом одметничке војске јединица лојална олигарху који је жестоко против Путина отпутовала је на исток на оно што се сматрало „територијом под контролом побуњеника“ да би пуцало на оно што се надало да ће бити Путинов званични авион који се враћао из државне посете Јужној Америци, односно да убије Путина.

Извор кога су ови аналитичари информисали рекао је да је пројектил испаљен упркос сумњи јединице да је авион Путинов. Иако ми је нејасно шта је тачно консензус америчке обавештајне службе о МХ-17 (пошто су ми одбијена званична ажурирања), било би логично да украјински тврдолинијаш изведе тако смели ракетни напад дубоко унутар „побуњеничке територије, ” будући да би свако убиство Путина морало бити објашњено као случајан напад његових савезника, односно крајњи случај да се Путин навуче на сопствену петарду.

Да се ​​процени који сценарио има више смисла – да су Руси послали ракетну батерију Бук на дивљу вожњу по источној Украјини или да је украјинска батерија Бук продрла на територију коју наводно контролишу побуњеници са намером да нападне цивилни авион (иако не МХ-17 ) – било би кључно да имамо објашњење где су се налазиле украјинске батерије Бука 17.

Тишина о холандској обавештајној служби

Неки од руских „да ли је то“ одбацили су тврдње да су украјински системи Бук у тој области руске дезинформације, али је њихово присуство потврђено извештајем холандске обавештајне службе, МИВД, ослањајући се на информације НАТО-а да би објасниле зашто су комерцијални авиони били и даље је дозвољено преко ратне зоне.

Објашњење МИВД-а било је да једине противваздушне ракете које могу да погоде авион на висини од 33,000 стопа контролише Украјина, за коју се претпоставља да нема интереса да напада комерцијалне авионе и да побуњеницима недостаје било какав ракетни систем који би могао да достигне толику висину. Јасно је да је дошло до неуспеха обавештајних служби јер су или неки украјински оператери Бука имали намеру да ударе цивилни авион или су побуњеници имали систем Бук у тој области.

Да је ЈИТ функционисао објективно, укључио би нешто о овом неуспеху обавештајних служби, било тако што би показао да је истражио могућност да је украјинске ракете Бук користила лажна јединица или објаснио како је западна обавештајна служба могла да пропусти руско увођење система Бук у источну Украјину.

Уместо тога, постојао је само овај видео који укључује загонетна пресретања телефона, тврдње о неименованим сведоцима и компјутерски генерисану графику која „приказује“ кретање руског конвоја Бука по замраченим путевима у Украјини.

Упркос необичној природи ове „оптужнице“, она је широко прихваћена у западним медијима као коначни доказ руске перфидности. Докази су названи „невероватним“ и „убедљивим“.

Уместо да видео извештај третирају као поднесак тужиоца – скуп навода које тек треба доказати – западни новинари су га прихватили као чисту чињеницу, баш као што су урадили сличну презентацију државног секретара Колина Пауела 5. фебруара 2003, „доказујући“ да Ирак је крио оружје за масовно уништење. (Пауел је такође користио компјутерски генерисане слике — ирачких „мобилних лабораторија за хемијско оружје“ које у стварности нису постојале.)

Дан након што је ЈИТ видео извештај објављен, Тхе Нев Иорк Тимес је главни едиторијал био је насловљен: „Г. Путинова одметничка држава.” писало је:

„Председник Владимир Путин брзо претвара Русију у одметничку нацију. Као једна од пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, његова земља дели посебну одговорност за поштовање међународног права. Ипак, његово понашање у Украјини и Сирији крши не само правила која су намењена промовисању мира уместо сукоба, већ и уобичајену људску пристојност.

„Ова горка истина је два пута доведена кући у среду [септ. 28]. Истражни тим на челу са Холандијом закључио је да је ракетни систем земља-ваздух који је у јулу 2014. оборио авион Малезије ерлајнса изнад Украјине, убивши 298 људи у њему, послат из Русије сепаратистима које подржава Русија и да је враћен у Русију исто ноћ. …

„Русија се јако трудила да окриви Украјину за несрећу авиона. Али нови извештај, који су сачинили тужиоци из Холандије, Аустралије, Белгије, Малезије и Украјине, потврђује раније налазе. Користи строге стандарде доказа и пажљиво документује не само распоређивање руског ракетног система који је изазвао катастрофу, већ и стално прикривање Москве. …

„Председник Обама је дуго одбијао да одобри директну војну интервенцију у Сирији. А господин Путин можда претпоставља да је мало вероватно да ће се Обама суочити са Русијом у својим последњим месецима и са америчком изборном сезоном у пуном јеку. Али пошто је побуњеничко упориште у Алепу под претњом да ће пасти у руке владе, званичници администрације су рекли да се такав одговор поново разматра.

"Господин. Путин себе замишља као човека са мисијом да Русију врати у величину. Русија би заиста могла да буде велика сила за добро. Ипак, његово несавесно понашање — касапљење цивила у Сирији и Украјини, анексија Крима, хаковање америчких владиних агенција, сламање неслагања код куће — сугерише да му је најдаље од памети да постане конструктиван партнер у потрази за миром.

Богата иронија

Додуше, постоји богата иронија у великим америчким новинама, које су помогле да се оправда незаконита агресија на Ирак лажним извештавањем о томе да је Ирак куповао алуминијумске цеви за нуклеарне центрифуге, говорећи о међународном праву.

Заиста, сама идеја да би било која озбиљна особа у Сједињеним Државама држала предавања другим земљама о међународном праву била би смешна да лицемерје није испоручено у тако озбиљном сплету околности. Већ деценијама Сједињене Државе су закон за себе, одлучујући које земље треба бомбардовати, а на кога убити.

И сам председник Обама је признао да је одобрио војне ударе у седам земаља током свог председавања, а многи од тих напада извршени су ван међународног права. Заиста, изгледа да уводник Тајмса подстиче Обаму да покрене илегалне војне нападе на сиријску владу и, што није изненађујуће, не помиње амерички ваздушни напад у којем су убијена око 62 војника сиријске владе само прошлог месеца, задајући смртоносни ударац делимичном прекиду ватре.

Уместо тога, добијате мешавину највећих антируских пропагандних хитова Тајмса, игноришући улогу САД у дестабилизацији и рушењу изабране украјинске владе у корист оштрог антируског националистичког режима који је тада почео да коље хиљаде етничких Руса који су се одупирали пучу. .

Тајмс такође не помиње да Русија делује унутар Сирије на позив суверене владе, док САД немају таква овлашћења. А Тајмс изоставља како су америчка влада и њени савезници тајно наоружавали и финансирали џихадистичке побуњенике који су нанели многе од стотина хиљада мртвих у Сирији. Нису све, укључујући сиријске војнике, убили Асад и Руси, иако тај утисак оставља Тајмс.

Изнијансиранији приказ би одражавао ову мутну стварност у којој је софистицирано америчко оружје, као што су пројектили ТОВ, завршило у поседу сиријске подружнице Ал Каиде и њених џихадистичких савезника. Признало би да су многе стране криве за ове трагедије у Сирији и Украјини – да не помињемо сва крвопролића која су уследила након ратова које су предводиле и подржавале САД и који су раздвојили Блиски исток у последњих деценију и по.

Тајмс би такође могао да призна да је Путин био од помоћи у решавању кризе са сарином у Сирији 2013. и постизању продора у иранским нуклеарним преговорима 2014. Али то не би одговарало пропагандној потреби да се Путин демонизује и амерички народ припреми за још једну, још више. застрашујућа „промена режима“, овога пута у Москви.

Оно што сада можемо очекивати је низ правних тужби против Русије у вези са случајем МХ-17 и другим контроверзама. Циљ ће бити да се Путин додатно демонизује и дестабилизује Русија, што је процес који је већ у току са економским санкцијама које су помогле да се руска економија баци у рецесију.

Неоконски план је да се појачају тензије и бол тако да ће Путинова изабрана влада некако пропасти са неоконзервативцима у нади да ће неки амерички лакеј преузети и дозволити још једну рунду „шок терапије“, односно пљачку руских ресурса у корист неколицине фаворизовани олигарси и њихови амерички консултанти.

Међутим, с обзиром на ужасно искуство са којим се просечан Рус суочио из раније рунде „шок терапије“ 1990-их – укључујући запањујући пад очекиваног животног века – вероватнији исход чак и успешне неоконистичке шеме „промене режима” била би појава много тврђег руског националисте од Путина.

Док је Путин прорачунат и рационалан лидер, момак који га следи могао би бити идеолог спреман да употреби нуклеарно оружје да заштити част Мајке Русије. На крају крајева, није као да је једна од ових калкулација неоконзервације „промена режима“ икада раније пошла наопако.

Ипак, како год ствари кренуле, званични Вашингтон – и његови саучесници мејнстрим медији – сада изгледају одлучни да гурну Русију у ћошак војним задирањем НАТО-а на руске границе и кривичним оптужбама пре пристрасних међународних „истрага“. Сваки погрешан корак у овој опасној игри могао би брзо да оконча живот какав познајемо.

Истраживачки репортер Роберт Парри објавио је многе приче Иран-Цонтра за Асошиејтед прес и Њузвик 1980-их. Можете купити његову најновију књигу, Америчка украдена прича, било у штампај овде или као е-књига (од амазонка   барнесанднобле.цом).