Италијански гласачи шамарају елите

Ексклузивно: У још једном популистичком удару на елите, италијански бирачи одбацили су план уставних реформи који је подстакао оставку премијера Ренција и изазвао нове сумње у стабилност ЕУ, објашњава Ендрју Спанаус.

Аутор Андрев Спаннаус

Италијански бирачи послали су снажну поруку сопственој влади и целој Европи, изјављујући кроз одбијање референдума о уставној реформи да је демократија важнија од ефикасности и да становништво неће бити малтретирано претњама политичке и финансијске елите.

Ово је резултат недељног снажног пораза уставних промена које је предложио премијер Матео Ренци, који је сада најавио своју оставку, отварајући земљу за период политичке неизвесности.

италијански премијер Матео Ренци.

Већа маргина од очекиване за страну Не, која је преовладала 59 процената према 41 проценат, и висока излазност на самостални референдум (68.5 процената), јасно показују да је сентимент који су изразили Италијани далеко изнад заслуга реформа. Заиста, сам предлог, који је имао за циљ да поједностави политички процес и на тај начин да више овлашћења влади да избегне застој, био је превише компликован да би се подвргнуо народном гласању. Чак ни њени присталице нису били сигурни да ће то заиста функционисати, док је већина грађана била збуњена чињеницом да је од њих тражено да процене нешто тако компликовано.

Резултат је био да је гласање осим саме реформе добило политички значај. И тако су Италијани додали свој глас народној побуни израженој кроз гласање за Брегзит у Уједињеном Краљевству и успех кандидата против естаблишмента на изборима у САД. Људи су масовно гласали против реформе да би показали да неће бити изманипулисани од стране политичке елите која није решила основне проблеме који муче већи део западног света, почев од тешкоћа средње класе због неуспешне економске политике финансијске глобализације.

Италијански политички систем и бирократија су заиста сложени и могли би имати користи од повећане ефикасности; али реформа је тешка без решавања ширих политичких и економских проблема. Сам Ренци, који је постао познат као „човек за рушење“ који је циљао на оно што је дефинисао као укорењене структуре моћи, није чак ни изабран на место премијера. Посао је добио због промене власти у Демократској странци (Пд) 2014. године, након што су године технократске владе већ почеле да изазивају широко незадовољство становништва.

Његов успон је наглашен као повратак ка примату политичке моћи, за разлику од оштрих мјера штедње које су наметнуле националне и међународне финансијске власти почевши од 2011. године, мерама које су изазвале пад индустријске производње у земљи од преко 20 одсто.

Једном када су штедње ублажене, економија је почела да напредује, али никада није прешла раст испод једног процента, а раширен је утисак био да су Рензијеве речи биле много гласније од његових поступака. Политика која и даље доминира је политика буџетских правила Европске уније, која ограничавају државну потрошњу и у великој мери забрањују јавну интервенцију ради стимулисања привреде.

Улога ЈП Морган

Рензијева реформа, упркос томе што је имала неке позитивне аспекте, на крају је постала жртва одбацивања становништва укупних политичких и економских услова. Пример је утисак да су међународни финансијски интереси хтели да дођу до уставних промена како би остварили сопствене интересе.

Статуа бика са Вол Стрита аутора Артура Ди Модике

У мају 2013. ЈП Морган је објавио извештај под насловом „Прилагођавање еврозоне: отприлике на пола пута“. Банка се жалила на слабост устава земаља „периферије“ (обично се мисли на Италију, Шпанију, Португал и Грчку). Запањујуће, међу притужбама наведеним у извештају биле су ставке као што су „уставна заштита радних права“ и „право на протест ако се унесу нежељене промене у статус кво“.

Закључак ЈП Морган је био да су ови недостаци довели до неуспеха „агенде фискалних и економских реформи“, иако је давао наду у Италију, где је Ренцијева влада имала за циљ „да се укључи у значајне политичке реформе“.

Политичка класа се подсмевала „теорији завере“ о томе како међународне банке гурају реформу, али није изненађујуће да је оставила приличан утисак на обичне људе. У последњим месецима кампање опозиција је расла заснована на идеји да је реформа била антидемократска, јер је имала за циљ да поједностави моћ одлучивања ограничавањем јавног уноса.

Да ли су ЈП Морган и други финансијски интереси имали директну улогу у подстицању реформе или не, отворено је за дебату (и истрагу), али у овом тренутку оно што је битно јесте да становништво има утисак да политику у Европи воде банке и мултинационалне компаније. корпорације, за банке и мултинационалне корпорације, и да владе генерално одговарају на те интересе.

Заиста, међународна реакција на гласање против реформи у Италији ће се предвидљиво фокусирати на финансијску стабилност и потенцијал за банкарску кризу. Италијанске банке су оптерећене ненаплативим кредитима, а посебно је један Монте деи Пасцхи ди Сиена, којем је потребно преко 5 милијарди долара новог капитала како би се избјегао колапс. То није највећа банка у земљи, али проблем проблематичне имовине је широко распрострањен, посебно због колапса унутрашњег тржишта током периода штедње 2011-2014, нешто што већина економских коментатора заборавља да помене.

Непрекидне претње финансијском катастрофом због гласања против којима су махали присталице реформе и међународна штампа, вероватно су имале супротан ефекат: становништво одбија да буде изманипулисано, јер не верује мотивима штампе и политичари.

Излив демократије

На крају, ту је и питање демократије, изражене кроз изборе. Ренцијева оставка ће довести до тога да привремена влада буде задужена да заврши закон о буџету, а затим да изврши прилагођавања изборног закона земље, што је још једно питање реформи које се користи као политички фудбал између италијанских политичких партија.

Дотрајала табла ПИКС театра гласи „Гласајте за Трампа“ у главној улици у Слеепи Еие, Минесота. 15. јул 2016. (Фото: Тони Вебстер Флицкр)

Сценарио који институције желе да избегну по сваку цену су избори. Страх је широм Европе да ће странке аутсајдера, које се сматрају екстремистичким првенствено због њихове критике Европске уније, остварити велике добитке ако становништво буде позвано да гласа.

Заиста, Покрет пет звездица (М5С), који је основао комичар Бепе Грило, већ је близу тога да има вишеструку подршку у Италији. Десно је Северна лига, ближа антиимигрантској реторици Марин Ле Пен у Француској, која би такође могла имати користи.

Сам Ренци је и даље популаран, посебно у професионалној класи и пословној заједници. С обзиром на персонализацију референдума, Ренци је од почетка најавио да се све радило о њему – 41 одсто гласова за страну „Да“ могло би се посматрати чак и као одраз његове личне популарности, што је веома висок број у Европи где их је генерално на најмање три велике странке у свакој земљи. Ипак, забринутост је да би политичка ситуација могла измаћи контроли, победом група са ставовима против естаблишмента.

Суочене са овим сценаријем, европске елите као да упадају у уобичајену замку. Због страха од губитка моћи, они желе да купе време гушењем гласа протеста, што га на крају погоршава. То је исти модел који се користи за економску политику: институције ЕУ су толико чврсто везане за своје слободно тржиште и идеологију штедње да покушавају да додатно централизују моћ одлучивања на наднационалном нивоу, одбијајући да изврше фундаменталне промене чак и ако то значи погоршање проблема .

У Европи изгледа да је мало ко научио лекцију из Брегзита и америчких избора. Народ је немиран и сит елита.

Андрев Спаннаус је слободни новинар и стратешки аналитичар из Милана, Италија. Он је оснивач Трансатлантицо.инфо, који пружа вести, анализе и консалтинг италијанским институцијама и предузећима. Његова књига о америчким изборима Перцхе винце Трумп (Зашто Трамп побеђује) објављено је у јуну 2016. године.