Амерички варљиви модел агресије

Од НАТО-овог рата против Србије 1999. године, амерички званичници су следили сценарио демонизујући циљане стране лидере, називајући ултиматуме „дипломатијом“, лажући о „рату као последњем уточишту“ и продајући агресију као хуманитаризам, каже Николас Џејс Дејвис.

Ницолас ЈС Давиес

У политичком спектру, амерички лидери инсистирају на томе да ће у рат ући само „као последње средство“. Они желе да верујемо да ће покушати свим мирним средствима да реше разлике са другим земљама пре него што прибегну рату. Али ако та „мирна средства“ значе само ултиматуме који су неприхватљиви за циљну земљу, онда амерички лидери једноставно пролазе кроз дипломатску шараду пре него што крену у рат.

У таквом случају, „рат као последње средство“ односи се само на средства за постизање циља, а не на права или неисправност самог циља. Ако је основни циљ да се наметне воља америчке владе другој земљи или друштву, онда „рат као последње средство“ представља незакониту претњу ратом да би се земља приморала да се повинује захтевима САД, а не посвећености миру или на владавину права.

Бивша државна секретарка Хилари Клинтон говори са присталицама на предизборном скупу у средњој школи Карл Хејден у Фениксу, Аризона, 21. марта 2016. (Фото: Гаге Скидморе)

Као што сам написао прошлог фебруара, бивша државна секретарка Хилари Клинтон користи термин „дипломатија“ да би означила управо ову врсту ивицу, која ствара изговор за рат ако друга страна не одустане и сасвим се разликује од дипломатије да међународне спорове решава мирним путем, по потреби Повељом Уједињених нација и међународним обичајним правом.

Када је Клинтонова рекла на телевизијском форуму о „националној безбедности“ да „силу посматра као последње средство, а не први избор“, она је поновила оно што су она и сенатор Берни Сандерс рекли у дебатама Демократске странке. Али у Клинтоновом случају, коришћење израза „последње уточиште“ на овај начин је паметан начин да се увере њени слушаоци без да се заправо модификује њен јастребски и принудни приступ међународним односима. Насупрот томе, Сандерс је био на чвршћем терену пошто је гласао против два рата у Ираку (1990. и 2002.), али јесте гласао за рат против Југославије 1999. године, глас који и даље брани.

На преговорима у Рамбујеу, Француска, 1999. године, државни секретар Медлин Олбрајт дала је Југославији само ђавољи избор између пристанка на војну окупацију НАТО-а (све њене преостале територије, не само Косова) и напад НАТО-а. Када је председник Слободан Милошевић одбио ове немогуће услове, Запад га је окривио да је покренуо рат под вођством САД који није био ни рат самоодбране нити операција колективне безбедности коју подржавају УН. Другим речима, то је био рат агресије САД и НАТО-а против углавном беспомоћне нације.

Али Милошевић је био тако темељно демонизован да је мало Американаца озбиљно разматрало позицију Југославије. Данас још мање Американаца зна да је човек кога су наши лидери означили као „нови Хитлер“ и „касапин Балкана“ на крају ослобођен кривице од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ИЦТИ), десет година након што је умро од срчаног удара у затворској ћелији у Хагу.

Мало ко се такође сећа да је Косовска верификациона мисија (КВМ) Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) од 1,380 чланова повучена шест дана пре него што је НАТО започео ваздушно бомбардовање.

Паскал Нојфер, швајцарски члан квм, рекао, „Ситуација на терену уочи бомбардовања није оправдала војну интервенцију. Свакако смо могли да наставимо са радом. А објашњења која су дата у штампи, да је мисија компромитована српским претњама, нису одговарала ономе што сам ја видео. Рецимо пре да смо евакуисани јер је НАТО одлучио да бомбардује.

Политичку позорницу за напад НАТО-а на Југославију поставила је битка у селу Рачак два месеца раније. Југословенске снаге напале су борце Ослободилачке војске Косова (ОВК), које је подржавала ЦИА, који су терорисали то подручје и упали у заседе полицијским патролама. Шеф КВМ, бивши амерички амбасадор у Салвадору Вилијам Вокер, сутрадан је стигао у Рачак и некритичким западним медијима погрешно известио о борби као о масакру цивила од стране српских снага.

Али аутопсије су урадили југословенски, белоруски и фински лекари противречи Вокеровом извештају. Чинило се да мртви нису били жртве погубљења по пријеком поступку. Умрли су од разних рана од ватреног оружја, као у свакој ватреној борби; само један од 40 прегледаних лешева је упуцан из непосредне близине; а међу иначе одраслим мушким телима били су само једна жена и један тинејџер.

Док су западни медији у великој мери понављали Вокеров лажни извештај, и потврда резултата обдукције од стране финских медицинских испитивача је само делимично објављен у чланку у часопису две године касније, два француска новинара на Косову одмах изазвао Вокерову наратив заснован на видео снимку битке и других аномалија Асошиејтед преса.

Довођење у питање масакра

Чланак Кристофа Шателеа у Монд је насловљен „Да ли су мртви у Рачку заиста хладнокрвно масакрирани?“ Описујући како је изгледало да је ОВК која је поново окупирала село увече после битке приредила сцену која изгледа као резултат масакра, Ле Фигаро'с Југословенски ветеран Ренауд Гирард је своју причу о Рачку проницљиво закључио реторичким питањем „да ли је ОВК настојала да трансформише војни пораз у политичку победу?“

Српски лидер Слободан Милошевић.

Рачак је био „злочин“ потребан председнику Билу Клинтону и државној секретарки Олбрајт да окупе медије, јавност и иначе прогресивне чланове Конгреса попут Бернија Сандерса да подрже агресорски рат. САД и њени савезници су тада одустали 23000 бомби и пројектила на цивилним и војним циљевима широм Југославије, убијајући хиљаде цивила и ударајући у болнице, школе, електране, приватне куће, ТВ станицу и кинеску амбасаду у Београду.

Косово је припојено као протекторат НАТО-а, а Хашим Тачи, лидер ОВК и личност организованог криминала, кога је Олбрајтова изабрала да предводи своју делегацију у Рамбујеу, уместо косовских политичких лидера, сада је председник нове нације која је борио за стабилност и међународно признање.

Али Тачијеви дани на сунцу су можда одбројани – Фигаро пријављено у марту да међународни суд спрема нове оптужбе против њега. Једна шокантна оптужба, коју је већ добро документовала бивша тужитељка Хашког трибунала Карла Дел Понте и истрага Савета Европе, јесте да је Тачи био на челу криминалне банде која је искористила хаос на Косову под НАТО бомбардовањем да убије до 500 Срба и Рома затворенике да би могли беру своје унутрашње органе за продају на међународном тржишту трансплантација.

Али косовски модел је добро послужио западним ратним хушкачима. Претеривање или измишљање зверстава од стране америчких непријатеља и затварање очију окренутих ка зверствима савезника САД сада су стандардна храна кад год наши лидери промовишу неку нову војну интервенцију, а подређени западни мејнстрим медији остају поуздани савезници у овим обманама. Ако је страни лидер довољно демонизован од стране западне пропаганде, чак и неоснована предвиђања о невероватним зверствима могу послужити као цасус белли, као што је то био случај у Либији 2011. године.

Одбор за спољне послове британског парламента је недавно закључио истрага о западном уништењу Либије. Један од његових кључних налаза био је да британска влада „није успела да идентификује да је претња цивилима прецењена“, јер је „селективно узимала елементе Гадафијеве реторике здраво за готово“.

Наравно, саме западне владе су биле те које су „преувеличале“ претњу цивилима у Бенгазију од стране либијских владиних снага. Брање трешања у изјавама пуковника Гадафија игнорисало је његову понуду амнестије побуњеницима који су положили оружје. Такође није било масакра у другим градовима које су поново заузеле снаге либијске владе.

Комитет је такође закључио да је појава „милитантних екстремистичких група“ међу побуњеницима које подржава НАТО била потпуно предвидљива; и да је Велика Британија „увукла у опортунистичку политику промене режима“ која „није била подржана стратегијом подршке и обликовања Либије након Гадафија“.

Ипак, управо прошлог априла у демократској председничкој дебати, бивша државна секретарка Хилари Клинтон је и даље понављала исту пропагандну линију, оправдавајући „промену режима“ коју подржавају САД на основу тога да је Гадафи био „геноцидни“ диктатор.

Да је само свету представљена искрена прича о међународним злочинима наше земље над Југославијом 1999. светски цивилно друштво Отпор западњачкој агресији на Авганистан, Ирак и Либију би била ојачана шира свест о опасностима америчког милитаризма и обмањујућој улози западне пропаганде у постављању позорнице за рат.

Никада нећемо знати са сигурношћу, али то је можда само преокренуло равнотежу у корист оних који су на томе инсистирали треба казнити само кривце за злочине 9. септембра, а не милиони невиних људи у Авганистану, Ираку и другим земљама.

Огромна војна потрошња

Политичари и кандидати нам стално говоре да кључ наше безбедности и безбедности лежи у снази америчке војске, која стога увек мора бити два или три пута већа и скупља од свих њених потенцијалних непријатеља заједно. САД данас троши више на своју војску него збир наших девет најближих војних конкурената (од којих су већина савезници САД у сваком случају) и више од укупне војне потрошње 182 мање милитаризоване земље заједно.

Барак Обама и Џорџ В. Буш у Белој кући.

Упркос хаосу који је покренут деценијама војног авантуризма, амерички лидери изгледа блажено нису свесни да ова једнострана војна неравнотежа подрива глобалну безбедност и стабилност уместо да је побољшава. Након што је председник Џорџ В. Буш надгледао најскупље једнострано гомилање оружја у историји, председник Обама је постигао оно што би већини Американаца изгледало немогуће 2008. он је заправо надмашио Буша.

Разлог што је ова неравнотежа толико опасна лежи у самој природи војне силе. Ратно оружје је дизајнирано да рани, осакати или убије људе, а не да им на било који начин помогне. Бомбе и пројектили не обнављају зграде, градове или друштва – само их оштећују или уништавају.

Термин „промена режима“ је погрешан назив. Огромна војна сила не „мења“ режиме – она их само уништава. До сада би требало да схватимо да када наши лидери запрете да „промене” режим војном силом, то ће га заменити само рушевинама, гробљима, хаосом, корупцијом и сиромаштвом.

Али ова огромна неравнотежа у војним снагама и расходима ствара опасну илузију да наши лидери могу да угрозе или да користе војну силу да преобликују свет како сматрају прикладним, да реше било који проблем или постигну било који геостратешки циљ. Корпоративни медији, од Холивуда до Њујорк тајмс, претворити ово војно лудило у пуну фантазију у којој земља која својим људима не обезбеђује ни основна људска права као што су здравствена заштита, становање или егзистенцијални живот, а уместо тога управља сиромаштвом агресивном, милитаризованом полицијом и масовним затварањем, је приказан као глобални ратник за демократију и људска права.

Амерички лидери су распад Совјетског Савеза видели као идеолошку победу која је отворила врата за ширење капиталистичког економског система са седиштем у САД на четири стране света. Они су малтретирали и подмићивали владе које су у складу са законима да се придруже трговинским и инвестиционим шемама које предводе САД које дају приоритет концентрацији богатства и моћи над људима и животном средином.

Земље које се опиру интеграцији у овај неолиберални систем или покушавају да развију алтернативне моделе подложне су исцрпљујућој пропаганди, осакаћеним санкцијама, државним ударима које подржавају САД и, у „последњем случају“, претњи и катастрофалној употреби војне силе.

Ова стратегија и улога америчке војске у њеном спровођењу сада су експлицитно описани у политичким документима САД већ 25 година, почевши од оригинална верзија Пентагоновог „Упутства за планирање одбране“ који је процурио у Њујорк тајмс 1992. Ова америчка политика незаконите, једностране употребе силе за „заштиту виталних интереса САД“, експлицитно дефинисана да укључује „неометан приступ кључним тржиштима, залихама енергије и стратешким ресурсима“, званично је представљена свету у 1997. Куадрениал Дефенсе Ревиев и Стратегија националне безбедности из 2002. године.

Покојни сенатор Едвард Кенеди осудио потоње као „позив на амерички империјализам 21. века који ниједна друга земља не може или не треба да прихвати“. Али нема наговештаја да их је спирала насиља и хаоса који су наши лидери покренули широм света навела да поново размисле о својој посвећености незаконитој претњи и употреби војне силе као инструменту америчке политике.

Оно што нам треба од наших политичких лидера и кандидата није претња још ратова „последњег уточишта” по косовском моделу, већ нова посвећеност миру и међународном праву, што је најважније за Повеља УН забрана претње или употребе војне силе.

До тада, обмањујуће формулације као што је „сила као последње средство“ треба да тумачимо као да наши лидери остају привржени бескрајном ратном стању које немају појма како да га обуздају или контролишу. Ако човечанство и цивилизација желе да преживе, морамо их натерати да размотре сасвим другачије „последње средство”: мир, разоружање и владавину закона која управља богатима и моћним, као и сиромашнима и потлаченим.

Аутор је Ницолас ЈС Давиес Крв на нашим рукама: америчка инвазија и уништење Ирака. Такође је написао поглавља о „Обами у рату“ у Оцењивању 44. председника: Извештај о првом мандату Барака Обаме као напредног лидера.