Како амерички тврдолинијаши помажу иранским тврдолинијашима

Амерички неоконзервативци настављају да лупају у пропагандни бубањ о Ирану у складу са регионалним жељама Израела, али не помажу америчким интересима, па чак ни узроку модерирања иранског понашања, каже бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Неумољиви нагон америчких политичара да наставе да кажњавају Иран – тачније, да се виде као подржавају кораке са тим циљем – наставља да делује против разумног државног управљања и интереса САД у вишеструким аспектима. Један од тих аспеката односи се на то како мере које су предузеле Сједињене Државе утичу на политичку конкуренцију у Ирану.

Ево тренутне позадине питања америчке политике према Ирану. Најважнији догађај у последњих неколико година у вези са таквом политиком — Заједнички свеобухватни план акције, формални назив за споразум који ограничава нуклеарну активност Ирана — на снази је више од годину дана. Према Међународној агенцији за атомску енергију, која врши детаљно праћење иранског програма, Иран је у потпуности у складу са својим обавезама по уговору.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху у Уједињеним нацијама 2012. године, повлачећи сопствену „црвену линију“ о томе колико далеко ће пустити Иран у преради нуклеарног горива.

Они у Сједињеним Државама који су се све време противили било каквом споразуму са Ираном настављају да траже било какву могућу основу за оптуживање Ирана за кршење. Једна од најновијих таквих оптужби односила се на нека питања имплементације која су противници описали као „тајне изузетке“ дате Ирану. Они у ствари нису били то, већ су били типични за детаљна питања која се неизбежно намећу у примени било ког овако обимног споразума.

Управо за решавање оваквих питања по споразуму је створена Заједничка комисија и управо то успешно ради. Главна стварна питања придржавања споразума су да ли су Сједињене Државе и Запад у потпуности испуниле своје обавезе у вези са ублажавањем санкција и уздржавају се од даљих корака да нанесу штету иранској економији.

Упркос евиденцији о усклађености Ирана, протекли су месеци од закључења ЈЦПОА ток антииранских закона уведен у Конгрес. Испитивање већине ових закона даје мало идеје о томе како би, ако би ступили на снагу, унапредили било какве интересе САД који се односе на Иран, и мало доказа о било каквој мисли која је у том погледу ушла у писање закона. Уместо тога, чини се да су закони средства којима чланови могу да покажу, кроз спонзорство или подршку таквим законима, своје антииранске акредитиве.

Типичан од ових предлога је недавна амандман који је увео представник Рон ДеСантис, Р-Флорида, који би захтевао од сваког издаваоца хартија од вредности, пошто се региструје код Комисије за хартије од вредности, да изјави у својој изјави о регистрацији да ли послује у Ирану или са било којим ентитетом организованим по законима Иран. Иако ово може звучати као невини захтев за информацијама, постојећи закон већ захтева такво откривање од стране издаваоца хартија од вредности у вези са било којим послом који се обавља са владом Ирана, Револуционарном гардом, иранском централном банком, целокупном иранском нафтном индустријом, и неки други ирански појединци и ентитети који су под санкцијама.

Дакле, ДеСантисов амандман би служио само да се наметне захтев за извештавање онима који се баве деловима иранског приватног сектора који не само да немају никакве везе са иранским режимом, већ такође нису дали разлог да буду санкционисани у дугој историји америчког законодавства о санкцијама. против Ирана. Ово би обесхрабрило трговину управо са секторима у Ирану који су највише за мирољубиви ангажман са остатком света.

Закон би био контрапродуктиван у погледу било какве политичке и економске еволуције у Ирану у правцу који је погодан за интересе САД. (Законодавство би такође вероватно прекршило обавезу САД према ЈЦПОА да не предузимају никакве нове кораке како би спречили Иран да оствари економске користи од ублажавања санкција.)

Деннис Росс, који је служио као виши амерички изасланик на Блиском истоку.

Још један недавни пример назадног приступа утицају на политичку конкуренцију у Ирану је Интервју са Деннисом Росом из Вашингтонског института за нову источну политику. Рос, који ради директно у школи мишљења која не види ништа добро из било каквог посла са Техераном и који види Иран само као објекат за конфронтацију и казну, фокусира се на понашање Ирана на Блиском истоку.

Као и обично са том темом и том школом мишљења, има много општих референци на иранску „агресију“ не узимајући у обзир шта тачно Иран ради или не ради у региону и зашто је, рецимо, иранска помоћ садашњем режиму у Сирији ишта „агресивнија“ од онога што су друге силе чиниле да подстакну побуну и покушају да збаце режим.

А Росов покушај да изједначи свој став да Иран „не може бити партнер у борби против ИСИС-а” са чињеницом да у Ираку Иран, баш као и Сједињене Државе, не само да подржава актуелни режим већ се и активно супротставља ИСИС-у, изгледа да своди се на тврдњу да Иранци следе уску (неописану) политику у Ираку која ће оставити много љутих сунита на њиховим западним праговима, али су очигледно превише глупи да схвате да је то оно што раде.

За ову сврху запазите шта Рос каже о вези између акција САД и политичких надметања унутар иранског режима. Он каже да би требало да покушамо да смањимо утицај генерала Сулејманија и Револуционарне гарде, који се залажу за „конфронтацијски приступ“, у односу на утицај председника Роханија, који више подржава „нормализујући приступ“. Засада је добро.

Али како би Сједињене Државе требало да утичу на тај ирански политички баланс? Рос каже да би то требало да урадимо тако што ћемо сами бити конфронтирани — „притиском“ који би „демонстрирао цену Ирана због Сулејманијевих акција“. На питање шта то практично значи, Рос помиње војно планирање ванредних ситуација са Израелом и арапским државама Савета за сарадњу у Заливу.

Престаните да немате смисла!

Хајде да видимо да ли имамо ово право. Наводно се сви слажемо да бисмо желели да видимо мање утицаја у Техерану за тврдолинијаше попут оних који су у центру Револуционарне гарде. Ти тврдолинијаши су ти који, у дебати унутар Ирана, тврде да мирно пословање са Сједињеним Државама (као са ЈЦПОА) не доноси никакве користи Ирану, да су Сједињене Државе одлучне да искористе своју војну моћ и другу моћ да нанети штету Ирану, да ће Вашингтон увек деловати у дослуху са иранским регионалним ривалима у Израелу и заливским арапским државама, и да Иран стога мора да буде чврст и чврст против таквог предаторског понашања САД како би заштитио иранске интересе.

Дакле, понашајући се на начин да потврђује наратив тврдолинијаша би требало да Смањити њихов утицај у Техерану? Неутемељеност таквог аргумента се може видети уз извесну замену улога. Таква конфронтација са страним противником тежи да ојача, а не да ослаби, јастребова и тврдокорна осећања у америчкој политици. Прилично на исти начин функционише у иранској политици.

Врста нелогичности коју је изразио Рос има неке опште корене у америчкој изузетности и идеји да би Сједињене Државе требало да буду у стању да гурају друге државе, али да друге државе не гурају Сједињене Државе. Међутим, ту је и више од тога када је Иран умешан, као што сугерише поређење иранског случаја са другим случајевима који нуде неке паралеле. Оно што вреди погледати је Бурма (ака Мјанмар). Председник Обама је ове недеље најавио да су Сједињене Државе спремне да укину економске санкције Бурми, у светлу тамошњих политичких реформи.

Ова одлука није очигледан позив. Бурманска војска, која је одржала оштру и затворену диктатуру дуги низ година, задржава велику политичку моћ. Бивша опозициона лидерка, а сада де факто шефица цивилне владе, Аунг Сан Су Ћи, учинила је многе уступке војсци и постала је у важним аспектима партнер генералима, а не њихова замена. Третман етничких и верских мањина, најупадљивије муслиманске заједнице Рохиња, и даље је лош. Организације за људска права сматрају да се санкције укидају прерано.

Ирански председник Хасан Рохани слави завршетак привременог споразума о иранском нуклеарном програму 24. новембра 2013. љубећи главу кћери убијеног иранског нуклеарног инжењера. (слика иранске владе)

Америчка администрација је, међутим, одлучила да се у Бурми догодило довољно промена да би се оправдала промена америчке политике према Бурми. У најмању руку исто толико важно, администрација је утврдила да би даља економска и политичка промена у повољном правцу у Бурми била вероватнија отварањем земље за нормалну трговину и односе него што би била изолована.

Републикански противници председника Обаме у Конгресу су по овом питању заузели конструктиван и уравнотежен приступ. Лидер републиканаца у Сенату Мич Меконел, који је снажно заинтересован за Бурму, давао примедбе на говорници Сената који је на одговарајући начин констатовао како досадашњи напредак тако и значајне проблеме и изазове који остају.

То је много другачији приступ од онога што Меконел и његове колеге имају према Ирану, а разлика је у самом приступу, а не само у две укључене земље. Ако би применили на Бурму исту перспективу коју важе за Иран, оно што бисмо чули је да умерени у Бурми нису важни, да су подли тврдолинијаши ти који и даље воде шоу, да се настављају груба кршења људских права, да свако ослобађање од санкције би значиле да ће режим којим доминира војска имати више ресурса да чини лоше ствари и да Обама прави велику грешку укидањем санкција.

Два објашњења углавном објашњавају разлику. Један је циљ да се господину Обами ускрати било какво значајно спољнополитичко достигнуће, у складу са ранијом декларацијом сенатора Меконела да је циљ број један његовог посланичког клуба да ускрати председнику други мандат. Отварање према Ирану и ЈЦПОА представљају тако значајно достигнуће; ништа што администрација ради на Бурми није од упоредиве важности.

Друго објашњење је да је наставак изолације и кажњавања Ирана део већег циља противника администрације да заузме страну на Блиском истоку, а посебно да заузме страну на којој је израелска влада. Росово помињање војног планирања ванредних ситуација са Израелом усмереног против Ирана не представља толико начин да се Иран уплаши око трошкова активности генерала Сулејманија, већ уместо тога стављање на страну која је у основи импулса да се Иран трајно држи изолован и кажњен.

А контрапродуктивни ефекат потврђивања наратива иранских тврдолинијаша није баш контрапродуктиван ако је циљ да се Иран заувек задржи као бете ноире; ако желите бете ноире, режим у којем доминирају тврдолинијаши је најбоља врста бете ноире коју имате.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Он је недавно аутор Зашто Америка погрешно схвата свет. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)