Кина и Русија напредују, заједно

Самит Г20 у Кини означио је могућу тектонску промену у глобалној економској моћи, при чему је кинески председник Си залагао за нови модел заснован на физичкој повезаности, попут „Један појас, један пут“, пише бивши британски дипломата Аластер Крук.

Аутор: Аластаир Црооке

Овог пута Г20 био другачији. Намерно тако. Кинези су то припремили и планирали да тако буде. Ипак, као и увек, са састанцима Г20, било је мало тога што би се могло показати за све. Нема великих решења. Нема напретка „на маргинама“ у Сирији, Украјини, Јемену или у наводном покушају управљања тржиштем нафте. Само уобичајено, претходно припремљено, блаже саопштење о потреби за растом.

Учесници су углавном увежбавали своје познате ставове (ово је било тако за дискусије о Сирији и Украјини: немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд су били хладни када су разговарали са руским Владимиром Путином без присуства украјинског Петра Порошенка – као што је првобитно било заказана).

Кинески председник Си Ђинпинг поздравља председника Барака Обаму по доласку на самит Г20 у Међународни изложбени центар Хангџоу, Кина, 4. септембра 2016. (Званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Дакле, како је овај Г20 био другачији? Па, ако се пажљиво слуша, могло би се само уочити кораке промене – новог „поретка” који се спрема да ступи на сцену (у одговарајућем тренутку). Звук ових корака је намерно „ублажен“ – осмишљен да омогући миран успон новог глобалног вођства. Кључна реч је овде била „промена без преокрета“.

Оно што је било другачије је то што је било јасно Кинески Г20. Кина није једноставно домаћин Г20 да Америка уђе, да своје „лидерство“ и печат поступцима, а затим да одлети. Кина је на овом Г20 то врло јасно ставила до знања it је водио, и да још буде јасније, побринуо се да свет види да је почасни гост руски председник, а не амерички председник (који је, нажалост, доживео неке техничке потешкоће које су пореметиле његов свечани долазак). Овде је постојала дубља сврха: да се подвуче стратешка координација са Русијом у контексту приказивања кинеског лидерства.

Да ова пажљива кореографија Г20 не прође незапажено на Западу, председник Си је телеграфисао суштину своје поруке Г20 када се обратио Комунистичкој партији Кине на годишњицу њеног оснивања, месец дана раније.

На ту годишњицу председник Си Рекао партија која: „Свет је на ивици коренитих промена. Видимо како се ЕУ постепено урушава, а америчка економија урушава. Ово ће се завршити новим светским поретком.”

'Критични спој'

Си је то поново рекао на Г20, када је шефовима држава рекао да је свет у „критичном тренутку” због споре тражње, нестабилних финансијских тржишта и слабог нивоа трговине и инвестиција. Он упозорио против садашњег тренда ка протекционизму, и рекао да је претња која потиче од тржишта са високим утицајем озбиљна.

Кинески председник Си Ђинпинг.

Такође је урадио још две ствари: предложио је да се глобализација дефинише више на физички начин, а не на западни финансијски начин. Такође је предложио да правила трговине не би требало да буду прерогатив само САД, већ да их заједнички договоре министри трговине Г20 (задатак који су започели покушавајући да усагласе девет кључних принципа).

Поред тога, Си је успешно вршио притисак на Г20 да постави неопходне реформе за међународне финансијске институције — у суштини притискајући за праведнију расподелу моћи и статуса у међународним финансијским организацијама.

Укратко, као конвенционалне монетарне мере (као што је „квантитативно ублажавање” или КЕ) и неконвенционалне мере, такве куповине обвезница од стране централних банака показале су се тако неефикасним у стимулисању раста (нпр. напоменути експлицитно од стране заменика кинеског министра финансија), а пошто су покретачи раста из претходних кругова техничког напретка такође избледели, онда је кинески рецепт за стварање физичке повезаности путем ОБОР (Један појас, један пут) Чини се да би иницијатива била обећавајући начин да се поново покрене глобални раст, предложио је Си.

Ово, заједно са новим трговинским правилима и реформом финансијског поретка (тренутно усклађеном са америчким и интересима ЕУ), могло би да омогући „промену без преокрета“ – тј. ово је био најбољи изглед за промене без финансијског колапса и економског шока (Кина и Русија нада). Остала је неизречена последица да без таквих промена политике обе државе предвиђају неизбежност даљег „шока“, сличног оном из 2008.

Само да будемо јасни – иако благо речено, и Кина и Русија депресирају до те мере да упозоравају на непосредну кризу, на лоше управљање финансијским системом Запада и на његово претерано ослањање на даље финансијске одговоре вођене дугом.

Кина жели да физичке инвестиције, иновације и повезаност (поморске, железничке, гасоводне и електронске) постану будући покретачи раста, а не више НИРП (политика негативне каматне стопе), КЕ и куповина обвезница. Запад се можда не слаже у потпуности са Сијевом неповољном дијагнозом, али се потоњи завукао у ћошак из којег нема очигледног излаза који не ризикује да изазове саму кризу коју Запад настоји даље да покрене. Не види „нема алтернативе“ (назван „ТИНА“ за „нема алтернативе“).

И да поново буде јасно, Кина усклађује Г20 са прерогативом на који су полагали Американци да поставља правила трговине (кроз ТИПП и ТПП), а „правила“ финансијског „система.” Чини се да се Г20 сложио са оба ова кинеска предлога — западно „руководство“ је било нарушена предност у овој Г20.

Не одлажући се Америци

Председник Си се, дакле, представио као глобални лидер који намерава да преузме вођство, барем у економским питањима, а не само да се препусти „неопходној нацији“ да држи реч самој себи.

Руски председник Владимир Путин са немачком канцеларком Ангелом Меркел 10. маја 2015. у Кремљу. (Фотографија руске владе)

Дмитриј Косирјев, политички аналитичар специјализован за Далеки исток у руској новинској агенцији РИА Новости, коментаришући на самиту у Хангџоуу, написао: „Цела идеја мирног успона Кине је да овај успон није усмерен ни против једне друге земље“, и то се одражава у језику: без ватромета, без оштрих оптужби.

Али без обзира на благ језик, „Сијев Г20” ипак представља сеизмичку промену у смислу кинеске политике (чак и ако нема „праска”): то представља крај максиме Денг Сјаопинга за Кину: да она никада не би требало да преузме вођство , никада не откривају свој прави потенцијал и никада не прекорачују свој потенцијал. Могло би се рећи да је Си управо прекршио максиму, по све три тачке. Кина преузима вођство, ужива у свом потенцијалу и достиже амбициозно, са ОБОР – Један појас, један пут.

Дакле, шта се може учинити од овога? Прва ствар је да је мало вероватно да је Запад отворен за било какав такав економски савет, а мало је вероватно ни у сваком случају да би се могао извући из свог „ћошка“ монетарне политике – чак и када би то желео. Запад је више усмерен на очување досадашње стање, него да га мења.

Друго, сама Кина се суочава са компликацијама деценија дугова и раста вођеног лаком зарадом, плус хитном (и тешком) потребом да пређе са своје старе производне базе. Кинеске унутрашње економске слабости можда ће још увек скренути пажњу са Сијеве перспективе макрореформе; или, што је још горе, Кина би се ипак могла наћи у оку следеће финансијске кризе.

Треће, ОБОР суочава се са доста отпора држава које се плаше да буду бачене у кинеску економску сенку. Ово може успорити одвијање ОБОР пројекат. Коначно, Америка никада неће својевољно попустити над финансијским системом – барем на овој страни нове глобалне финансијске кризе.

Али да ли то значи да је „Сијев Г20” имао мале последице за Запад? Не, кинески званичници вероватно веома добро разумеју своја ограничења. Вероватно и они препознају да је ОБОР може бити утопијски. Укратко, коментари Сија о западној економији – гледиште које су, узгред буди речено, делили иу вишим службама у Москви – сугеришу да и једни и други виде даљи економски или кредитни „шок” као неумољив.

Председник Си је веома љубазно и љубазно једноставно истакао да Запад нема одећу (његов новчани алат су поломљени бубњеви) и да ће као последица тога настати нови поредак. Његов стандард је постављен у Хангџоуу, и чини се да се велики део Г20 окупља на његовом заставу.

Оно што се може појавити у конкретнијим терминима – прерано је рећи – је други део глобалне визије председника Сија. У свом обраћању на Комунистичка партија Кине, Си је рекао да односи Русије и Кине треба не бити ограничена искључиво на економске односе, већ би ове две државе требало да створе алтернативни војни савез: „сада смо сведоци агресивних акција Сједињених Држава против Русије и Кине. Верујем да би Русија и Кина могле да формирају савез пред којим ће НАТО бити немоћан“, рекао је Си.

Војно партнерство

У ствари, Си је понудио Русији војно партнерство са Кином и предвидео да би Русија и Кина заједно могле бити водећа светла новог глобалног поретка. Супростављање западној принуди кроз вишедимензионалне алате данашњег хибридног ратовања, укратко, могло би бити неопходно за стварање „новог глобалног поретка“ – изгледа да је то била суштина Ксијеве поруке.

Русија, међутим, мора тражити прелиминарни нацрт размишљања за постфинансирани свет. 25. јула председник Путин, као Вилијам Енгдал истакнута: „наложио да економска група под називом Столипин Цлуб припремају своје предлоге за подстицање оживљавања раста, који ће бити представљени Влади до четвртог квартала ове године. Чинећи то, Путин је одбацио две утицајне либералне или неолибералне економске фракције [које су биле повезане са Алексејем Кудрином, бившим министром финансија и монетаристичком гувернерком Централне банке Русије, Елвиром Набиулином], које су довеле Русију у политички и економски опасна рецесија.”

Столипин Цлуб основала га је група руских националних економиста 2012. (названа по Петру Аркадјевичу Столипину, реформистичком премијеру цара Николаја ИИ) како би израдила свеобухватне алтернативне стратегије за смањење зависности Русије од света долара и за подстицање раста реалне економије. Енгдал пише:

„Столипинова група на много начина подсећа на генија који стоји иза немачког 'економског чуда' после 1871. године... Фридерих Лист, креатор основног модела националног економског развоја... Листов историјски заснован приступ националној економији био је у директној супротности са тада доминантна британска школа слободне трговине Адама Смита.

„Листови ставови су се све више интегрисали у економску стратегију Немачког Рајха почевши од Золлвереина или Немачке царинске уније 1834. године, која је ујединила једно немачко унутрашње тржиште. То је створило основу до 1870-их за најколосалнију појаву Немачке као економског ривала, надмашивши Велику Британију у свим областима до 1914.

Широка индикација оваквог размишљања усредсређује се на изградњу традиционалних економских снага Русије – чак и ако то захтева одређену количину почетне тарифне заштите за те индустрије и јефтине зајмове које диригује влада. Сергеја Глазјева (истакнутог члана Столипин Цлуб) План за 2015. годину, представљен Руском Савету безбедности, предлаже да се ресурси Централне банке користе за циљано кредитирање предузећа и индустрије тако што ће им се обезбедити ниске субвенционисане камате, између 1-4 одсто.

'Он-схоринг' Индустриес

Програм је такође предложио да држава подржи приватни бизнис кроз стварање „реципрочних обавеза“ за куповину производа и услуга по договореним ценама. Укратко, наглашавала је већу економску аутономију, која има за циљ смањење рањивости Русије на спољни економски шок или геофинансијски рат. Једном речју, све је у вези са „он-схоринг“ индустрије и имовине.

Такође се ради о кретању ка сувереној монетарној политици. Као Енгдал је написао, Глазјев је предложио да рубља ојача своју снагу као алтернативу систему долара купујући злато као валутну подршку. Он је предложио да се Централној банци овласти да откупи сву производњу злата из руских рудника по датој цени, како би се повећала златна подлога у рубљама. (Русија је данас други највећи произвођач злата на свету.)

Раније, овог маја, председник Путин је, говорећи на Економски савет Президијум, рекао као смерница Савету: „Тренутна динамика нам показује да резерве и ресурси који су служили као покретачка снага за нашу економију на почетку 2000-их више не производе ефекте које су имали. Рекао сам у прошлости и желим да поново нагласим ову тачку сада, економски раст не почиње поново сам од себе. Ако не нађемо нове изворе раста, видећемо раст БДП-а око нуле, а онда ће наше могућности у социјалном сектору, националној одбрани и безбедности и у другим областима бити знатно ниже него што је потребно да се заиста развијамо. земљу и напредовати.”

Није тешко уочити дубоку конвергенцију између Путиновог мандата Економском савету и поруке председника Сија Г20. Оно што је посебно интересантно је да Путин изгледа нагиње националном економском моделу – упркос свом разумљивом руском избегавању било чега што личи на повратак централном планирању совјетског Госплана.

Али кључна фраза је сигурно: „Рекао сам у прошлости, и желим да поново нагласим ову тачку сада, економски раст не почиње поново сам од себе.

Си говори исто. Ово је правац у коме дува нови ветар: другачија економија, глобална дефинансизација у комбинацији са (реалном економијом) међуповезаношћу трговања.

Аластер Крук је бивши британски дипломата који је био висока личност у британској обавештајној служби и дипломатији Европске уније. Он је оснивач и директор Форума сукоба, који се залаже за ангажовање политичког ислама и Запада, где се првобитно појавио овај чланак, http://www.conflictsforum.org/2016/xis-g20-and-a-world-on-the-brink-of-radical-change/.