Лицемерје Вашингтона је поново испливало на површину са бесом око Русије која користи иранску базу за покретање ваздушних напада на терористичке групе у Сирији, док САД користе друге базе на Блиском истоку у исту сврху, како примећује бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Требало би да размислимо о значењу руско коришћење базе у Ирану за извођење ваздушних удара у Сирији и о томе које лекције можемо научити од Руса. Значај нема везе са било каквим великим престројавањем на Блиском истоку или настанком војног савеза између Русије и Ирана.
Руси и Иранци нису другари. Развој има конкретније везе са сукобом у Сирији, а главна предност за Русију тиче се тактичких оперативних разматрања која укључују удаљености до бојног поља и колики део бомбе могу да носе одређени типови руских авиона.
Руски председник Владимир Путин са иранским председником Хасаном Роханијем на енергетском састанку 23. новембра 2015. у Техерану. (фотографија руске владе)
Нити лекција за нас не укључује употребу више него мање војне силе у региону. Сједињене Државе такође изводе ваздушне нападе у Сирији, и, иако се чини да нам то понекад измиче, ограничено копнени рат такође против ИСИС-а.
Сједињене Државе имају више војног присуства на Блиском истоку, и са тим присуством раде више него било шта што Русија тамо ради. Ако смо забринути да ће нас Русија надмашити на Блиском истоку, то није зато што Руси раде више војно у региону него ми.
Лекција коју треба да извучемо из политике Путинове владе у региону је како је спољна сила у стању да потпуније и слободније следи своје циљеве и интересе јер је спремна да послује са било ким, не ограничавајући се само на послове са државама које сматра. савезника и не допуштајући да стари анимозитети или тренутне разлике ометају дипломатске иницијативе и практичну сарадњу.
Приступ Русије био је очигледан иу њеним недавним односима са другим несавезницима у региону, укључујући Израел и посебно Турску. Ни Руси и Турци нису другари. Турски интереси, посебно економски интереси, ће се наставити да укаже више на Запад него на Русију.
Али та реалност, анимозитети који су били у основи вишеструких руско-турских ратова, тренутне разлике између Москве и Анкаре које укључују, али нису ограничене на сиријска питања, и чињеница да Сједињене Државе, а не Русија, користе ваздушну базу у Турској нису спречили Владимира Путина да искористи зближавање са Ердогановом владом за остваривање интереса своје земље.
Флексибилна дипломатија
У пракси тако флексибилне дипломатије, Путин делује у реалистичкој традицији. У том погледу Русија заиста предњачи Сједињеним Државама, утолико што Сједињене Државе следе нереалистичку навику да доживљавају свет подељеним на савезнике и противнике, ограничавају напоре у сарадњи на прве, а друге виде као прикладне само за конфронтацију, казну и изолацију.
Председник Обама и краљ Салман Арабија стоје на опрезу током америчке химне са првом дамом у позадини 27. јануара 2015. на почетку Обамине државне посете Саудијској Арабији. (Званична фотографија Беле куће Пете Соуза).
Такав нереалистички приступ је лош начин да се заштите и унапреде нечији интереси. То значи превише блиско повезивање са незгодама наводних савезника (као што, на пример, САД данас подржавају крваву војну интервенцију предвођене Саудијском Арабијом у Јемену) и пропуштање могућности да се изгради на паралелним интересима који увек постоје чак и са чврстим тим државама означени као противници.
Сједињене Државе су вероватно могле да искористе ту базу и у Ирану, иако им због других војних средстава САД у региону можда неће бити потребна таква полазна тачка колико Русији. У сваком случају, постоје други паралелни или конвергентни интереси између Ирана и Сједињених Држава, укључујући и оне који се односе на обнову стабилности у Сирији и Ираку, на којима би Сједињене Државе могле профитабилно да се надограђују (нарочито након завршетка споразума о ограничењу Ирански нуклеарни програм).
Али све склоности Обамине администрације да крене у овом правцу су спутане снажним политичким отпором унутар Сједињених Држава против размишљања о Ирану као о било чему другом осим мети за казну и изолацију. Дакле, САД пропуштају прилике док их Путин, мудрији од нас у том погледу, граби.
Мудрије Сједињене Државе би такође мислиле на саму Русију, која има етикету противника, у реалистичном смислу у којем та ознака не би спречила Сједињене Државе да истражују и експлоатишу области паралелних интереса. Обамина администрација покушава да уради нешто од овога у вези са војним операцијама против екстремистичких група у Сирији.
Али опет највећа препрека је хладноратовско размишљање које преовладава у већини америчке политике које погрешно види ситуацију нулте суме у којој се чак и свака активност Русије на Блиском истоку, а камоли видљиви руски добици тамо, посматра као назадовање Америка.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Он је недавно аутор Зашто Америка погрешно схвата свет. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Хуззах, Пол Пилар.
Стјуарт Дејвис има веома добру поенту. И зашто би ово могла бити ненаписана прича?
Русија је изградила кредибилитет кроз своје дипломатске напоре да створи низ билатералних и регионалних савеза заснованих на: (1) заједничким напорима у борби против тероризма и (2) планирању будућег економског развоја када се регион стабилизује - и то је постало популарно – посебно са Кином која најављује да ће пружити више помоћи Сирији – као јединој одрживој алтернативи против хаоса и нихилизма који смо наметнули на Блиском истоку, Централној Азији и Северној Африци.
Ре: коришћење иранске ваздушне базе као своје полетне тачке, до сада мора бити јасно да је Русија тражила и добила одобрење Ирака за своје прелете – и то тихо и без помпе. Назвао бих то још једним успешним џудо потезом мајстора у Москви. Али, шта је то, уосталом, било него поштовање националног суверенитета Ирака и ирачко одобравање руских ваздушних напада.
Што се тиче јадног покушаја наше администрације да тврди да је коришћење базе у Техерану на неки начин прекршило ЈЦПОА, односно санкције УН да Ирану не обезбеди оружје, министар спољних послова Лавров је прилично брзо решио све те глупости.
У чланку се, међутим, не помињу недавни напори Белих кацига да се овековече тврдње о геноциду, бачвастим бомбама и хуманитарним кризама које су створиле руско ваздухопловство и Сиријска арапска армија – укључујући објављивање слике детета које кида срце, наводно угасио до смрти, а други је наводно крварио у руском ваздушном нападу који су подржали сиријски новинар и сиријски лекар. Ове тврдње оштро је оспорио руски генерал Конашенков, који је јасно ставио до знања да Руси посебно не бомбардују цивилна насеља и да у сваком случају не би бомбардовали нешто тако близу хуманитарних коридора који су постављени да би људи могли да оду или примају хуманитарну помоћ- а такође оспоравају аналитичари који су прегледали фотографије. Центар за помирење који је основала Русија пажљиво и дисциплиновано документује сва кршења примирја – тако да се оно што се продаје од стране Белих шлемова и других много лакше ревидира него у прошлости.
Такође сам управо видео петицију Цханге.орг која окривљује Конашенкова за ове нападе, када се чини да је њена сврха више за стицање пропагандне вредности међу такозваним напредњацима на листи Цханге.орг.
Оно што САД и њихови заступници нису урадили, упркос њиховим обећањима од пре много месеци, јесте да захтевају одвајање такозваних умерених од џихадиста, или притисак на џихадисте да ослободе своје људске таоце. (Такође сам био запањен када сам прочитао да је у Ираку, након недавног војног успеха против ИСИС-а, америчка команда дала безбедан пролаз великом броју поражених војника ИСИС-а, али није истражила да ли су они које су војници водили са собом били таоци – иако главни генерал је спекулисао да би неки могли бити.)
СЕЋАМ СЕ 2014...
Ниједна смрт се не може оправдати. Многе нације су потписале папире,
споразуми, уговори у том смислу.
Још једном сећајући се Џорџа Орвела:
"Сви људи су створени једнаки, али неки су једнакији од других."
Кад су ратови, људи гину. Када Израел (уз саучесништво САД)
је „косио траву“ у Палестини, бомбардовао цивиле, болнице
и убивши и осакативши много људи умрло. Мало је било
рекао. САД нису проговориле ни реч и блокирале су истраге
у УН као „антисемитски”.Ова дела убиства
наставити далеи у Палестини.
У Сирији је рат и људи гину. Мало ако их уопште помиње
било какву одговорност за такозвану „умерену опозицију” за
нестанци, употреба У оружја, убиства, преузимање
већим градовима у страној држави и деловима главног града
других народа. Како изгледају невини ови терористички освајачи
бе! О праву Сирије на самоодбрану нема говора! И су
организације („умерена” опозиција) које сарађују
са филијалама Ал Каиде заиста уопште умерени?)
Боља дефиниција је у чланку Ницоласа СБ Давиеса који се појавио
јуче.
Мало се помиње понуда сиријске владе цивилима
да напусте градове под опсадом (баш као што су САД урадиле у Фалуџи и др
градови у Ираку.)
Морал приче: Када групе нападну друге земље и
сами су одговорни за ужасне злочине, они то би
чини ми се да су се одрекли права на тврдње о невиности и светском сажаљењу.
Баш као и америчко-израелски брутални напад на Газу 2014.
—Петер Лоеб, Бостон, МА, САД
Већа прича је како Русија успева да добије дозволу да прелети Ирак и нанесе удар у Сирији од Ирана. Или то или они надлећу турску територију, што би била још већа прича. Шта се са тим дешава и зашто се то овде ни не помиње?
Ирак је одавно понудио Русији свој ваздушни простор и ако се не варам, Русија и Ирак су рано постигли споразум о размени обавештајних података ХУМИНТ/СИГИНТ преко заједничког оперативног центра у Багдаду.
Што се тиче ваздушног простора Турске? Само нагађам, али би ваздухопловна база Инџирлик могла ускоро постати доступна Русији. Зашто? Људи имају тенденцију да се једном промене њихов живот и живот њихових породица буквално бљесне пред њиховим очима као што је то био случај са Ердоганом уочи покушаја државног удара. Замислите да сазнате да је ваш и живот ваше породице у великој опасности од вашег зета. Замислите да сазнате ко стоји иза тога и зашто. Луде, луде ствари.
Уз то, сазнаћемо више следеће недеље када Ердоган буде у посети Ирану где се очекује нека врста званичног саопштења у вези са новом руско-сиријско-иранском и турском алијансом.
Сви сигнали тренутно упућују на велики помак у турској политици према Сирији, међутим, Бајден 24. креће у Турску како би се позабавио Ердоганом. Видећемо какав ће утицај, ако га уопште има, имати на човека чији је живот, а да не помињемо његове породице, скоро дошао до краја од стране земље човека преко које ће седети.
Ми поседујемо циљну линију Бајдена. Хајде!
Ако ви лењивци у САД не одузмете своју земљу бољшевицима …ака неоконзервативцима…..званим ционистичким планом….милост…ваша деца ће бити њихови робови…..али можда вам се то свиђа..можда је то у реду? ??
Мислите ли да су „лењивци у САД” ти који свакодневно читају вести Конзорцијума?
Није да ће им деца бити спас, огромна већина Американаца су им већ робови!! Бити роб не мора бити у традиционалном смислу. Они су робови као СТАЊЕ УМА.......
Банкари са Волстрита контролишу ток новца,
Индустрија забаве пружа бекство,
Мејнстрим медији испирају мозак,
Тхинк Танкс хране и гране власти и главне медије…
Како је то за сажетак како функционише?!
Разумем да када кажете „Лењи људи САД“, не мислите на сваког Американца, већ на огромну већину……..и такође на Лењиве „ментално“………
Не буди антисемит, морону.
Не срећем никог са „хладноратовским начином размишљања“ и то не бих очекивао од било кога осим најнижег ТВ зависника, са којим тешко да бих разговарао, или десног демагога. Чињеница да су масовни медији и избори у власништву Израела не одражава вољу народа.
Не излазите (из вашег балона) много, зар не? “Народ” има друге ствари на уму и не преиспитује оно што чују од МСМ.о спољној политици. Разговарати са случајним комшијом је застрашујуће (као, никад нисам чуо за Викторију Нуланд, мислим да су стотине погинуле када је 'Путин напао Крим'), а ја живим у углавном белцима, "добро образованим" халама више средње класе у Вашингтону.